Trebalo bi odmah reći da su i Andrić i Hajdeger imali mudrosti da se, ako bi se tako moglo reći, sačuvaju za pisanje, jedan za književnost, a drugi za filozofiju, bili su u tim vremenima dovoljno i zatvoreni i komunikativni, da bi sačuvali i sebe i svoju samostalnost, koja im je bila neophodna za pisanje.
Andrićevo delo svestrano je proučavano kod nas. Prošla godina bila je i jubilarna, pet decenija od dodele Nobelove nagrade (1961). I to je bila prilika da se piše o Andriću. Međutim, koliko sam mogao pratiti to što je napisano o ovom velikom piscu, nisam naišao na istraživanje Andrićevog odnosa prema filozofiji egzistencije, čiji je začetnik u Nemačkoj Martin Hajdeger.
Ali, čini me se, da postoji, i pri ovom stanju „stvari“ dosta indikatora, da je Andrić imao jedan dublji odnos prema toj filozofiji, i posebno prema Hajdegeru.
Znalac Hajdegerove filozofije
O Andriću se nedavno pojavila i monografija dr Jovana Delića, profesora knjiženosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Nažalost još nisam pročitao Delićevu knjigu. Ali, rekao mi je da nema pouzdanih dokaza o tome da li je i u kojoj meri Andrić čitao Hajdegeove knjige. Uveren je, međutim, da je Andrić poznavao Hajdegerovu filozofiju, ali se on nije posebno bavio tom filozofskom literaturom.
Zna se pouzdano da su to bili stoici, Marko Aurelije i raniji stoici, zatim humanistički prosvetitelji i drugi. Ali misli da postoji jedna srodnost između Hajdegera i Andrića već po tome što kod Andrića, kao i kod velikog dela pisaca 20. veka, preovlađuje „antropološki pesimizam“.
Martin Hajdeger
Kad su u pitanju intelektualne okolnosti u kojima je Andrić stvarao, i Andrićev odnos prema filozofiji egzistencije, moralo bi se imati u vidu i to da se o Hajdegeru dosta znalo i u jugoslovenskoj javnosti posle Drugog svetskog rata, njegova filozofija prisutna je i u srpskoj filozofskoj javnosti, o tome ovde ne treba govoriti. Ali te istorijske i pre svega kulturološke okolnosti u kojima su živeli i jedan i drugi, upućuju na to da je Andrić svakako bio poznavalac Hajdegerove filozofije. Pri tome imam u vidu i to, što je već poznato, da je Andrićevo usmerenje u njegovoj knjizi Ex Ponto i u nekim pričama iz tog ranog perioda vrlo blisko Kjerkegorovoj filozofiji, da je vrlo rano upoznao Kjerkegorov egzistencijalizam, a to je priprema za filozofiju egzistencije.
Međutim, i u kasnijim Andrićevim knjigama, ako bi im se prišlo bliže s te filozofske strane, mogle bi se zapaziti izvesne srodnosti između njegovih priča i romana, i nekih osnovnih usmerenja i stavova Kjerkegorove i Hajdegerove filozofije. Te srodnosti, opet, mogu biti znaci koji bi nas upućivali i na istraživanje Andrićevog odnosa i prema nekim bitnim pitanjima, kojima se filozofija bavi. Ovde bih naznačio samo neke osobenosti koje čitalac može naći u Andrićevim pričama, pesmama i romanima, ali isto tako i u egzistenzijalizmu i filozofiji egzistencije. Prvo.
I Andrić, kao i Kjerkegor i Hajdeger, nastoji da približi književnost i filozofiju, naime da spoje „priču“ i „teoriju“. Kjerkegor i Hajdeger svoju filozofiju literarizuju, nastoje da izbegnu strogi naučni pojmovni jezik, služe se literarnim sredstvima.
Literarizacija filozofije
Ta tendencija približavanja filozofije književnosti, i ove filozofiji jedno je od bitnih usmerenja i u posmodernističkoj filozofiji i književnosti. A to usmerenje je karakteristično i kod nekih naših postmodernih filozofa. Ali i kod književnika, posebno mlađih. Ali to imamo i kod Andrića u njegovom Ex pontu, ali i u romanima i pričama, pa i u pesmama. To spajanje teorijskog i pripovedačkog, tako se dobija esej, je spajanje „pojma“ i „priče“. Ili jednostavnije rečeno, u književnosti i u književnim formamama, pored umetničkog i estetskog momenta koji se postiže, imamo i „pojam“ i saznanje o onome o čemu se pripoveda, što se takoreći i ne može odvajati.
Andrić sa švedskim kraljem u Stokholmu 1961.
Ovo nalazimo i kod Andića, kod njega je ponekad vrlo izrazit taj racionalni, prosuđivački „momenat“ u pričama, naime neka vrsta rasprave i o bitnim pitanjima našeg postojanja. Drugo. U Hajdgerovoj filozofiji, imamo jednu čvrstu postavljenost, neku vrstu aksiomatske postavljenosti, i dosledno izvođenje od vrha do dna. Ali to je opet prikriveno „literarizacijom“ teorijskog, često pesničkim jezikom i esejističkom formom - u unutrašnju formu prodire spoljašnja forma, ili to se unutrašnje estetizuje spoljašnjim, književnim sredstvima. Ili je „spoljašnja“ forma stalno u nekom konfliktu sa samom sobom, a to je poziv čitaocima da sami preuzmu konflikt i da se izbore za svoje uverenje.
To u nekom smislu imamo i kod Andrića. I u njegovom delu imamo jedno čvrsto i dosledno postavljeno pripovedanje - spoljašnje dešavanje u priči je strogo odmereno i izvedeno, i u najvećoj meri dopire se do unutranje forme, koja je sama teorija. Treće. U prilog tezi o jednoj (dalekoj) srodnosti između Andrića i Hajdegera može se uzeti Andrićeva priči Aska, koja je u jednom smislu metafora našeg iskustva smrti (ako se to može iskusiti), naše moći i nemoći prema smrti. Aska je, naravno, priča i bajka o vuku i ovci. Ali, Aski bi odgovaralo i Hajdegorovo shvatanje čoveka kao bića na putu ka smrti.
Stavom „čovek je biće na putu ka smrti“ Hajdeger je „smrt“ pomakao u središte svoje filozofije, po njemu, u nekom smislu „smrt“ nas je izgradila
Stavom „čovek je biće na putu ka smrti“ Hajdeger je „smrt“ pomakao u središte svoje filozofije, po njemu, u nekom smislu „smrt“ nas je izgradila, ovo vreme ima svoj najveći domet u njoj, svakom je „pristigla“ i mi je dočekujemo, imamo susret s njom, i uvek je taj susret s njom, to je „smrt“ pre smrti, i s tim smo počeli, a ne svojim rođenjem, i sl. A ti stavovi su sadržani i u Kjerkegorovoj knjizi Bolest na smrt. Četvrto. Stiče se utisak da je Andrić napisao priču Aska da bi u pripovedačkoj formi parafrazirao upravo Hajdegerov stav o čoveku koji je na putu ka smrti, taj stav je, ako ne ključan u njegovoj fundamentalnoj ontologiji, onda svakako značajan za njegovo shvatanje čoveka i istorije - mi smo nad „ponorom“ i „ništavilom“, i stojeći nad njim mi se dešavamo, i prolazimo i otkidamo se od sebe, ali se i preuzimamo i čuvamo, svoje proteklo i prošlo čuvamo i ne možemo uzimati drugačije nego kao svoje razotkrivanje.
Najpotpunije naše razotkrivanje je naše dešavanje nad ništavilom, ili pred smrću, i u tom smislu mi smo sami proizvođači istorije, i sami smo istorija, to proteklo i razotkiveno. Ali smo i bezmerno udaljeni od toga. Moglo bi se reći da je u takvom proteklom i u takvom našem razotkrivanju, samo to naše proteklo razotkrivanje i pokazivanje upravo samo to „biti“ naše, i to suštinsko naše, i naša „priroda“ se razotkriva u tome našem proteklom, naime naše „jesmo“ se razotkriva kao to naše proteklo.
Kod Hajdegera istorija je, kao velika i jedinstvena naša tvorevina, razotkrivanje bića (bitka), zato je „istorijsko“ predmet i metafizike, a ne samo istorijskih nauka. I, prema Hajdegeru, nema skokova u istorijskom, kao kod Hegela ili Marksa. Istina, Hajdeger će se kasnije upitati da li se čovečanstvo može dalje razvijati na principima na kojima se dosad razvijalo.
Te principe su izgradili stari Grci, to su nauka, metafizika i tehnika kao krajnji domet nauke i metafizike. To je dovelo do fenomena kao što su oružje za masovno uništavanje, zatim terorizam, jer nauka pripada svima, nije svojina pojedinih država, i ne može se strpati u „bunar“ i sakriti, ili uništiti. Ako se sve ovo ima u vidu, ovde smo i kod pitanja o preokretu. I Andrić je usmeren na istoriju.
Istorija je otkrivanje bitka
Kod Andrića usmerenje prema istoriji pokazuju se u romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Omerpaša Latas ali i u nizu priča iz vremena ropstva Srba pod Turcima (istorijska prošlost Bosne). I Andrić, kao i Hajdeger, preko istorijskog (pojedinačnog, ontičkog) dopire do ontološkog i nas samih (takva priča je, na primer, Put Alije Đerzeleza, ali to je i u drugim njegovim pričama). I čini mi se da je zato i pisao istorijske romane.
Čitajući neke Andrićeve romane i priče stekao sam osećanje da je i kod Andića potraga za utemeljujućim - svakom je u biti da dopre do utemeljujućeg i stalnog, i da je upravo sve što radimo, zbog esencijalnog, neprolaznog, da je upravo zbog toga i samo to naše prolaženje i nestajanje. A to, u neku ruku, imamo i kod Hajdegera, povezivanje istorije sa „jesmo“, naime sa samim bitkom (bićem). Istorija je otkrivanje bitka (Miloš Todorović Hajdegerovo delo Sein und zeit prevodi kao Bitak i vreme). Hajdeger povezuje ontičko i ontološko, istorija je utemeljena na ontološkom, naime na „jesmo“, nepromenjenom i istom i dostupna je kroz naše egzistencijalno i prolazno i, opet, čuvajuće, zato su i te snage kao što su sećanje i pamćenje.
Za Andrića se obično kaže, da je njegovo usmerenje prema istoriji motivisano književnim razlozima
A s tim se otvaraju i pitanja oko početka istorije i počinjanja kao izvornog počinjanja i stvaranja na temelju istog.
Za Andrića se obično kaže, da je njegovo usmerenje prema istoriji motivisano književnim razlozima. Kod njega su to istorijski romani - on je začetnik u pravom smislu istorijskog romana kod nas - istorijski roman je zapravo književna ekspozicija stvarne istorije, to su istorijske freske onoga što se dešavalo s nama i što je u istorijskoj prošlosti - to se otkriva čitaocima u istorijskim romanima.
Mi se kao čitaoci istorijskih romana, samim tim romanima približavamo toj istorijskoj prošlosti. Ali, Andrićevo usmerenje prima istoriji motivisano je i nečim dubljim, Andrić nas svojim romanima, naime, kroz prikazivanje istorijske prošlosti, probuđuje i usmerava prema nama samima, jer u istorijskom su i naše odmerenosti, i naše moći i nemoći, a s tim je pitanje o nama samima, što nije, naravno, samo estetsko pitanje, već je, pre svega, ono čime se bavi filozofija, naime pitanje o nama, o smislu naše egzistencije, u čemu je naša autohtonost, i izvorno postojanje naše, i to što se naziva autentično postojanje i unutrašnje postojanje naše.
A s tim su i ontološka pitanja. U nekom smislu Andrićevi istorijski romani se povezuju i sa tim što je suštinsko i kod proteklih istorijskih protagonista, ali i kod ovih koji su sada. Na kraju bih napomenuo, da ovaj napis i nema drugih pretenzija, sem to da ukaže na neke momente srodnosti između Andrića, Kjerkegora i Hajdegera, i da se u nekom smislu pobudi interes i kod naših kritičara da se Andrić sagledava i u tom metafizičkom svetlu.
Bonus video:
