Izgleda da su pioniri likovne umetnosti 20. veka (slikari su prvi povukli), Maljevič i Duchamp, sami doprinijeti tome da do 'kraja umetnosti' dođe. Iz uvida u svoje doba koje je potpuno različito od onog “lepog” vremena kada je slikarstvo nastalo, Maljevič veruje da “se moraju stvoriti nove skele čistog slikarstva”, a time inauguriše kraj onoga što je likovna umetnost bila.
Duchampovo pitanje: “Da li se mogu praviti dela koja nisu umetnička?”, pretpostavlja takođe da je negdašnja lepa umetnost na kraju. Isto to, naizgled jasno i nedvosmisleno, izjavljuje Mondrian: “Na kraju smo svega starog; odeljenost je apsolutna i definitivna”.
A svojim odgovorom Mondrian-u, Newman ide još dalje inaugurišući time likovnu revoluciju američke umetnosti koja je legitimni naslednik evropske. - Razmere ovog obrta, od anamneze Lepog do Uzvišenog koje je sada, jasno su uočljive na ishodištima 20. veka, na njegovom početku: “posmatrač je u slici” (Boccioni) i na njegovom kraju: “slika je u posmatraču” (Viola).
Znamo takođe da ni osnovni estetski pojam 'forma' ni novovekovni 'ukus' estetskog subjekta nisu crpljeni iz područja umetnosti
Sabrati tako različite umetnike u jednu direktivu je isto tako teško kao što je važno. Međutim, ponekad su razlike važnije. Između Maljeviča i Duchampa, s jedne strane, i, s druge, Mondrian-a postoje suštinske razlike.
Naime, Maljevič svoj umetnički zadatak vidi u tome da sa stvari skine estetski veo, a ono čemu se Duchamp suprotstavlja jeste estetizacija stvarnosti. Nasuprot tome, Mondrian upravo hoće da je estetizuje “novom lepotom”.
Mondrian je kao što je poznato, preuzeo teorijsko utemeljenje svoje umetnosti od filozofa Hegel-a (autorelacionisanje razumskih apstrakcija) - i upravo stoga ostao na pola puta. To ovde znači: Ona “odeljenost”, o kojoj on govori, nije apsolutna i definitivna, bar ne u njegovoj umetnosti.
Mondrian-ova slika ostaje neka vrsta mimeze - upravo tako, kao što Newman-ova ni u kom smislu nije neki prikaz, predstava ili reprezentacija shvaćena po modelu jezičkog znaka koji ima svoju čulnu stranu koja, međutim, označava nešto (drugo) ili: kroz koju shvatamo neki smisao, neku 'poruku'.
- Od načina, kako se likovni umetnici 20. veka odnose prema 'estetici', zavisi, da li oni razumeju svoje vreme ili ne, da li i kako razumeju da je 'kraj' umetnosti.
U svojim berlinskim predavanjima iz dvadesetih godina 19. veka, Hegel, koji je začetnik diskursa o 'kraju umetnosti', zapravo nigde ne govori izričito o 'kraju' već o prošlosnom karakteru umetnosti. Jedna od poznatih Hegel-ovih formulacija teze o 'kraju umetnosti' glasi:
“Prošli su dani grčke umetnosti i zlatno doba poznog srednjeg veka. (...) Umetnost u pogledu svoje najviše namene jeste i ostaje za nas nešto što pripada prošlosti.”
Hegel konstatuje kraj umetnosti. I prva i druga od citiranih rečenica govore o prošlosti. S tim što prva kazuje nešto što, naizgled, nije vredno pomena, a druga tvrdi nešto - doslovno - ne-čuveno.
Činjenica je da su upravo likovni umetnici 20. veka, i najpre oni (Kandinsky sa svojim akvarelima iz 1900. godine) ti koji znaju da je kraj onoga što se dosada zvalo “umetnost”
O kom kraju govori Hegel i kako ga on shvata? Hegel konstatuje kraj umetnosti srednjeg veka, a ovaj kraj shvata kao početak kraja umetnosti Novog veka. Ovaj kraj je početak vekovnog dokončavanja Novog doba.
To znači: sve renesanse su epigonalne; a sada (početkom 19. veka), u doba poodmakle novovekovne racionalnosti (čiji je princip ego cogito), Novo je doba na svom kraju; na kraju novovekovlja (koje nije “povoljno” za umetnost), postavlja se pitanje izvornog početka.
Međutim, mogućnost izvornog početka suštinski je povezana sa prevladavanjem 'estetike'. Jer, znamo da je grčka umetnost nastala pre utemeljenja 'estetike' (kod Platona), a da u srednjem veku 'estetika' (za razliku od srednjovekovne umetnosti) nije ni postojala.
Znamo takođe da ni osnovni estetski pojam 'forma' ni novovekovni 'ukus' estetskog subjekta nisu crpljeni iz područja umetnosti. - Smisao Hegelove teze je: Nastanak 'estetike' kao naučne discipline (u Novom veku) i njen uspon stoje u direktnoj vezi sa opadanjem i propadanjem umetnosti.
Razumljivo, kod likovnih umetnika prvih decenija 20. veka naglašenije je odeljivanje od svega Prošlog ili vehementno odbijanje svega Prethodnog
Drugim rečima: Za nas, umetnost ne samo jeste već i “ostaje” nešto Prošlo, nije više naša “apsolutna” potreba.
Činjenica je da su upravo likovni umetnici 20. veka, i najpre oni (Kandinsky sa svojim akvarelima iz 1900. godine) ti koji znaju da je kraj onoga što se dosada zvalo “umetnost”, da je ova 'za nas' nešto što je prošlo.
Oni, doduše, upućuju na svoje prethodnike. Ali, već samo letimični pogled na radove ovih umetnika pokazuje da ono do čega je njima stalo ide daleko izvan dotada poznatih predstava o umetnosti, da se ovde ne radi samo o tome da svaka generacija, i inače, uvek nanovo postavlja pitanje, šta je umetnost.
A ono što se može pročitati u njihovim spisima ne upućuje na to da je relevantnim umetnicima 20. veka stalo samo do toga da inaugurišu jednu novu stilsku epohu. Uzrujano-revolucionarni ton njihovog kazivanja upućuje pre na neku povesnu cezuru dotada nečuvenih razmera.
Razumljivo, kod likovnih umetnika prvih decenija 20. veka naglašenije je odeljivanje od svega Prošlog ili vehementno odbijanje svega Prethodnog, i to: takođe i kod onih koji svoju umetnost shvataju kao dovršenje sve prethodne, umesto da kraj sve prethodne umetnosti shvate kao njeno kvarenje, propadanje i prestanak.
Odlomak iz uvodnog teksta zbornika “Mišljenje i viđenje”
Bonus video:
