Vladimira Pištala upoznao sam preko Nikole Tesle. To jest, preko romana o Tesli, čoveku koji pravi munje i kroti gromove. Stvarnome među nestvarnima, nestvarnom među stvarnima.
A tom magičnom portretu, književnoj Mona Lizi, hronološki prethodio je „Milenijum u Beogradu“, književni spomenik belome gradu i priča o nama u njemu, priča o porodici avangardnih umetnika sa teškim bremenom istorije na leđima. A onda sam pročitao i „Priče iz celog sveta“. Posle svega pročitanog logično je da piscu tih knjiga ostavite posebno mesto u biblioteci.
„Venecija“ je otuda dočekana sa izraženim čitalačkim apetitom. Posle prvog čitanja shvatio sam da ću joj se više puta vraćati, jer je pisana tako da inspiriše, jer traži od čitaoca da bude saučesnik, a ne svedok.
Ono što se ne vidi na fotografijama i video zapisima tokom odrastanja, Pištalo je smestio u knjigu o Veneciji
Piščeve asocijacije rasprskavaju se pred začaranim čitaocem. Na poetskom platnu Pištalovom široki spektar ekspresivnih boja ne dozvoljava da skrenete pogled. Simfonija reči nagoni vas da misli vam jedre od Venecije do Perasta, Kotora i Paštrovića sve do grčkih ostrva. Istoričar u njemu pažljivo skida prašinu sa remek-dela Mediterana da bi nam ih predstavio u punom sjaju sopstvenog doživljaja. Majstor manufakture snova svoja znanja pretvara u metafore gradeći poeziju u prozi.
Mediteran je sa nama kao socijalno-estetska, a ne geopolitička zajednica, a Venecija kao muza koja nadahnjuje i autora i čitaoca. Ona nas vraća Feliniju, Tomasu Manu, Arturu Rembou, Hugu Pratu, Nagibu Mahfuzu, Prustu, Njegošu, Vladanu Desnici, Andriću, Crnjanskom, Paviću, Stjepanu Mitrovom Ljubiši, Đuri Jakšiću, Simi Matavulju, Jovanu Dučiću, Meši Selimoviću, kosmičkom remek-delu Laze Kostića Santa Mariji della Salute...
Venecija je metafora stalnosti, prolaznosti, promene, slobode, žudnje...
Ono što se ne vidi na fotografijama i video zapisima tokom odrastanja, Pištalo je smestio u knjigu o Veneciji, gradu lepote koji duhovno nadahnjuje, gradu romantike koji prkosi logici prolaznosti.
Lirski karakter Pištalove Venecije dominantan je. Autor priču uklapa u poetsku harmoniju podržavajući snagu lirskih tonova.
Ako metafora ukazuje na dublje veze među naizgled nepovezanim pojavama, onda je Pištalova Venecija multimetafora koja gradi magični svet oko sebe. Ortega i Gaset nazvao je metaforu „alatkom koju je Bog zaboravio u svetu kad ga je stvarao“, a Pištalo je to ne samo citirao nego se prema metafori tako i odnosio.
Metafora kao božja alatka od presudnog je značaja za oblikovanje lepote kazivanja piščevog. Venecija kao multimetafora središte je vulkana iz kojeg izbija magma inspiracije i kao vrela mediteranska književna lava preliva se na čitalačko polje.
Boemska struktura Pištalove Venecije meni kao čitaocu, a naročito meni kao ljubitelju njegovog umetničkog pogleda na svet predstavlja podsticaj više
Venecija je metafora stalnosti, prolaznosti, promene, slobode, žudnje... Karneval i maske su metafore Mediteranaca. Mediteranci su metafora života. Oni se mole bogu koji se zove strast. Metafora je šifra za prelazak u svet s one strane duge, metafora je nedovršena Teslina teleportaciona stanica za svet mašte....
Prošlost i fikcija su prostrana praznina na kojoj autor gradi mističnu građevinu, vešto koristeći zaboravljenu alatku božju. A znanje, znanje koje se u metamorfozi od studenta ka profesoru akumuliralo - dobar je predložak za metafore kojima se grade čudesne priče i svetovi. Poput onih Žil Verna.
Kad se prepusti svemogućoj mašti - znanje dobija puni smisao. Tako Venecija postaje metafora duhovne potrage - metamorfoze...
Metamorfoze kroz celu knjigu obeležava pitanje: Da li sam to bio ja? Od studenta koji je prvi put video Veneciju do profesora koji smatra da bi idealan epitaf bio: Jesam li to bio ja? Pisac vas nagoni da se zapitate da li smo sada ono što bili smo nekad...
Boemska struktura Pištalove Venecije meni kao čitaocu, a naročito meni kao ljubitelju njegovog umetničkog pogleda na svet predstavlja podsticaj više. Naterao me je da se veoma brzo vratim drugom čitanju koje je bilo drukčije, ali jednako magično kao i prvo.
I to nije stvar ukusa, to je stvar gladi.
(Autor je ambasador Republike Srbije u Crnoj Gori)
Bonus video:
