Mladi srpski reditelj, scenarista i producent Nikola Ležaić, smatra da bi mu najveći poraz za film bio da mu neko kaže “Pa onako je...”
On je “Vijestima” rekao da nije očekivao da će film osvojiti veliki broj nagrada i biti zapažen na brojnim festivalima.
Ležaićev debitantski film “Tilva Roš” sniman sa tinejdžerima koji su odrasli kao i on u Boru prikazan je na oko 30 festivala, a u inostranstvu je već dobio status kultnog filma.
“Tilva Roš” je bio i u najužoj konkurenciji za najbolji film mladog autora “Evropsko otkriće 2011 - nagrada Fipresci”, koju dodjeljuje Evropska filmska akademija
Kako komentarišete činjenicu da je vaše debitantsko ostvarenje najnagrađivaniji srpski film u protekloj deceniji. Da li ste očekivali ovakav razvitak stvari ?
"Cijela ideja je bila da uradim neki film koji bih i ja volio da gledam.
Nekako sam se nadao da ako se meni svidi ,da će se svidjeti još nekome i to je bilo sve čime sam se vodio, bez ikakvih daljih kalkulacija bilo kakvog tipa, a onda se ispostavilo da puno ljudi voli, a ima i puno njih koji ne vole film i ta oprečna mišljenja su najbolja za mene, jer su pokazatelj da film ipak na neki način dolazi do ljudi.
Festivali na kojima ste učestvovali kao i nagrade koje je film osvojio su krenule stihijski... Koliko to preporučuje i olakšava dalje stvaranje?
"Da, sve je krenulo vrtoglavo. Nagrade jako puno znače i ne bih mogao da kažem drugačije, ali znače na nivou toga da se uz pomoć tih nagrada uspostavljate kao neki relevantan faktor i da to što radite je dobro i da je to neko prepoznao. Nagrade su svakako jedna odskočna daska za nešto sljedeće što bih radio.
Koliko je bilo teško uraditi ovakav film, s obzirom da ste kao debitant imali problema da nađete finansijsku pdršku?
"Ja sam imao jako puno sreće sa domaćim fondovima, dobio sam sredstva na filmskom fondu Srbije i na fondu Sekretarijata Grada Beograda, ali kad god bi pričali sa nekim u inostranstvu bilo bi sve u fazonu to je prvi film, neka producentska kuća kojoj je ovo takođe prvi film, pa onda neki klinci koji nisu glumci i neka priča u filmu koja nije baš jasna, sve to zajedno nije mnogo obećavalo.
U svakom slučaju razumijem zašto neko nije imao želju da uđe finansijski u čitav projekat. Između ostalog, 2008. godine je i krenula finansijska kriza i onda su se svi poplašili i pobjegli.
Bilo je jako teško, ali smo gledali i trudili se da sve što imamo gurnemo maksimalno u produkciju i u ono što je ispred kamere, a za ostalo smo odlučili da se stisnemo. Ono što je bilo ispred kamere nije smjelo nikakako da trpi i to je jedino čime smo se vodili“.
Kako ste došli na ideju da snimate film o tinejdžerima iz Bora?
"Ja sam vidio dokumentarac koji su snimili ti klinci i to me je lično pogodilo, jer sam kao i oni iz Bora, tamo sam proveo svoje djetinjstvo, i vidio sam sva ta mjesta koja su bila dio mog odrastanja i vidio njih koji rade neke sumanute stvari na istim mjestima gdje sam ja radio nešto drugo.
Onda sam shvatio da za prvi film, pošto nemam drugog iskustva moram da radim nešto što jako dobro poznajem...probao sam da sastavim nešto u čemu bih se osjećao sigurno.
Znam napamet svaku ulicu, kako izgledaju stanovi u nekom bloku... Sa svakog tog mjesta imam gomilu uspomena koje niko drugi ne zna osim mene. Raditi sa 50 ljudi snimanje prvog filma, a pri tome treba da budeš glavni - nije bilo jednostavno.
U toj situaciji, da bih se osjećao dobro, najbolji osjećaj i podrška su bili da radiš tamo gdje se osjećaš prijatno.
Smatrate li da je još jedna u nizu neobičnosti ovog filma i to što ne igraju profesionalni glumci?
"Čim sam odgledao dokumentarac tih klinaca, shvatio sam da ako hoću da radim film onda to mora da bude sa njima, zato što su toliko autentični. I jednostavno, niko ne bi mogao da ih igra bolje od njih samih.
Mislim da se upravo zbog toga ljudima sviđa film, jer u njemu vide tu autentičnost koja nije kritikovana, koja nije ni hvaljena - nego je prosto takva.
Autentičan je svaki trenutak u njihovim životima koji vidite, a opet nije dokumentarni film već postoji dramaturgija i mislim da se i to svidjelo ljudima, mnogi su se vezali za priču a bilo je i onih koji su rekli,” ma ovo je budalaština, ništa nam nije jasno”.
Jeste li se plašili da će neangažovanje profesionalnih glumaca donijeti rizik?
"Uopšte nijesam imao problem sa tim. Najgora stvar za film je da ti neko kaže „pa onako je“, ali ako ti neko kaže „ovo je katastrofa, mnogo me nervira ovaj film“, meni je to bolje.
Nije me bilo strah da će film da mi bude loš, samo mi je bilo važno da niko ne može da kaže „pa onako, ništa posebno“, zato što znam da su klinci koji igraju u filmu posebni.
Za par godina očekujem bum
Kinematografija u regionu iz perspektive mladog reditelja?
"Imamo užasan problem, u Crnoj Gori više nego u Srbiji, to znam. I smatram da taj sektor mora zakonski da se riješi i da krene da funkcioniše.
U Srbiji se na taj zakon čekalo osam godina i sad treba da uđe u proceduru. Važno je da se donesu neke norme koje definišu pravljenje filma, zato što će onda sve mnogo lakše da funkcioniše.
Ljudi koji prave filmove će raditi pod mnogo manjom presijom. Srpski Fond je ove godine podijelio sredstva debitantskim projektima i za godinu ili dvije kad ti filmovi budu gotovi, mislim da ćemo imati pravi bum.
Nadam se da će sa novim zakonom država moći da stane i da podrži te filmove koji će imati prolaz i u svijetu, kao novi filmovi sa Balkana”.
Bonus video:
