Druga sezona prvog crnogorskog sitkoma “Dojč Caffe” je u završnoj fazi pripreme i moći ćemo da je gledamo na malim ekranima već ove jeseni.
Kao i u prethodnoj i u ovoj su autori nastavili tradiciju da dovode brojne goste kako iz svijeta glume, tako i iz drugih društvenih miljea.
Glumica Maja Šarenac jedna je od gošći, a svoju epizodu je snimala nedavno u Podgorici. Glumica koja živi na relaciji Podgorica-Beograd stalni je član ansambla Gradskog pozorišta od 1999, a nagrađivana je na FEDIS-u za uloge u serijama “Pevaj brate” i “Komšije”. Ona je “Vijestima” otkrila što se može očekivati od nje u seriji i kako je protekao rad na dotičnoj epizodi.
Kakvi su utisci sa snimanja, kako je protekao rad, kakva je bila atmosfera?
Na snimanju je bilo jako prijatno. Obradovala sam se kad me je Dušan Kovačević (koji tumači jednu od glavnih uloga) pozvao da radim. Oni su već u materiji, tako da sam ja ušla u već “namješten stan”. Atmosfera je bila opuštena, prijatna za rad.
Recite nam nešto o svojoj ulozi, kako ste se uklopili uz standardnu ekipu koja igra u seriji?
Igram Moniku, djevojku iz Beograda, koja je muškobanjasta. Ona dolazi u Podgoricu da bi otišla sa Simonom na more. Tu upoznaje čitavu ekipu “Dojča” i tu se svašta desi. Ekipa je odlična, vrijedna, zabavna. Imala sam utisak da već dugo radimo, iako sam prvi put sa njima. Odlični domaćini.
Što vas je privuklo ovoj saradnji?
Ja obožavam komediju. Obradujem se svemu što je duhovito. Tako da sam priželjkivala nešto tako. Privuče me ekipa, uglavnom kad pročitam tekst važno mi je ko igra, ko su mi partneri. Da se odigra dobra utakmica, potrebni su ti dobri igrači. Tako i u glumi.
Da li ste pratili prvu sezonu serije i mislite li da ima potencijal da stigne i do publike šire od Crne Gore?
Jesam. Ima, naravno. Potrebno je puno novca, strpljenja i podrške. Sigurna sam da ekipa “Dojča” to ima, tako da navijam za to.
Kako gledate na globalni trend da su TV serije sve popularnije i produkcijski ozbiljnije? Što je potrebno da bi se kod nas podigle na viši nivo?
Filmovi su skupi i ne mogu da vrate uložen novac. Sa serijama je drugačija priča. Isplativija. Sve se vrti oko novca. Tako da mislim da mi ne možemo da pariramo produkciono velikim kućama, ali možemo u okviru onoga što imamo da pravimo vrlo zadovoljavajuće projekte. Potrebno je imati dobar, obučen tim i novac. Bitno je da se radi, dešava... Rezultati dolaze na samom kraju.
U kojoj ste se ulozi do sada najviše pronašli?
U svakoj se pronađem, prisvojim je, iako je daleko od mene. U tome je draž ovog posla. Nešto što je nemoguće učiniš mogućim. Ono što ti je daleko po senzibilitetu postane blisko i tvoje.
Članica ste ansambla Gradskog pozorišta, što mislite o činjenici da svih ovih godina ono nema svoju zgradu?
To je stara priča, koja će vrlo brzo biti prošlost. Zgrada raste i sad je već sasvim izvjesno da će Gradsko biti ono što jeste. Pozorište koje ozbiljno radi i daje rezultate.
Kakvi su vam dalji planovi, gdje ćemo vas još gledati u narednom periodu?
Imali smo premijeru početkom juna predstave “Pepeljugino maslo” Tene Štivičić, u režiji Alise Stojanović u Gradskom. Tako da nam sad predstoji igranje te predstave. Igrali smo je ljetos u Tivtu, jedva čekam da je ljudi vide.
Nagrade dođu kad im se najmanje nadaš
U pozorištu ste igrali veliki broj uloga, ali ste nagrađivani za uloge u serijama “Pevaj brate” i “Komšije”. Što mislite da vama lično više leži?
Nagrade dođu kad im se najmanje nadaš. Tako i te. Bitno je da ljudi primijete, tj. nagrade tvoj rad, to svakom glumcu znači jer je to vjetar u leđa za dalje. FEDIS je odličan festival. Iz godine u godinu sve bolji. Ja obožavam komediju, kao što sam već rekla, i na ozbiljan način se bavim njom. Ne volim podilaženje publici. Nikad ne razmišljam o finalnom proizvodu, trudim se da dobro protumačim šta radim u toj priči, odnose, situacije i onda sigurno uđem u taj voz i putujem.
Bonus video:
