Jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, nekadašnji kolumnista nedjeljnika “Monitor” i prevodilac mnogih knjiga izdatih na španskom jeziku, Igor Marojević, u decembru je boravio u Podgorici promovišući svoju najnoviju knjigu “Prave Beograđanke”. Podgoricu je posjetio nakon 20 godina i u razgovoru za “Vijesti” govorio o svom romanu, trenutnom stanju u društvu, mladima i kulturi...
Knjiga “Prave Beograđanke” izgleda kao nastavak prethodne Marojevićeve knjige “Beograđanke”, ali ipak to nije. Radnja je većinom vezana za istinite priče “pravih Beograđanki” do kojih je autor došao putem konkursa. U knjigu je uveo i lik sa svojim imenom i prezimenom, Igora Marojevića.Čije priče i živote prati roman “Prave Beograđanke”?
Glavne junakinje su četiri žene koje sam isprva radio po likovima iz stvarnosti koje sam odabrao na osnovu konkursa u kojem sam tražio da prijavljene žene dostave svoje životne priče. U sva četiri slučaja radilo se manje-više o nezadovoljstvu što građa nije dovoljno prenesena u tekst.Šta roman “Prave Beograđanke” čini drugačijim u odnosu na “Beograđanke”, osim konkursa za likove u njemu?
Za razliku od toga kako sam se ja ponašao u drugim knjigama, ovaj put sam pustio da likovi urade svoje. Ovaj put sam pisao iz utrobe, strastveno... Htio sam da, za razliku od ostalih mojih knjiga prikažem ne Beograd kakav jeste, već Beograd kakav bi mogao mogao da bude, Beograd kakav bi mogao biti za tri godine, gori.
Na neki način svi vučemo iste momente iz prošlosti, može li se to propadanje Beograda povezati i sa ostalim gradovima bivše Jugoslavije?
Beograd je i ranije katkad propadao sam, tako da mu ne bi bilo prvi put. Zašto bi, recimo, Crna Gora imala veze s Beogradom?, može ona i još gore da prođe, ništa od toga ne bi bilo čudno.
Beograd je i ranije katkad propadao sam, tako da mu ne bi bilo prvi put.
Politička situacija Beograda, ostatka Srbije i gradova van tih granica donekle je slična. Kako smo već imali zajedničke trenutke napredovanja, ali i propadanja u prošlosti, da li nas to može dovesti i do povezanih priča u budućnosti?
Zajedničko je, ili mi se čini da je zajedničko, brutalno zaglupljivanje ljudi na razne načine, od onih krajnjih poput huškanja na rat i ovladavanja njihovim ostacima vijuga do smanjivanja budžeta za kulturu, popularisanja megakiča na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i slično. Zapravo, u čitavom regionu radi se na sistemskom zaglupljivanju birača da bismo došli do toga da masa sirotinje iz pukih simpatija glasa za onog ko obećava, a ne daje ništa. S druge strane, ljudi su se nekad prodavali bar za nekretninu ili posao, ili su birali da ne ulaze u sve to, a sad se masovno prodaju partijama za puku nadu.Kakva se nada ljudima nudi?
Šta znam, ima tu koječeg. Neki gaje nadu da će se zaposliti a, ako čudom nije u pitanju psihopata i sociopata, i da će da bude bolje društvu, ne samo njima, blago njima. Ponekad mi se žale dalji jarani i dalje poznanice da su im neki ljudi na funkcijama ovih godina obećavali poslove, a da se ništa od toga nije obistinilo sem što su ovi skloni obećanjima pokušali da zbrinu neke svoje sekundarne i seksualne potrebe. Neprekidno zadovoljavajući svoje najraznolikije potrebe, vlastodršci u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji... ponašaju se prema matičnoj državi otprilike kao da pljačkaju staricu na umoru i usput je napastvuju, ukoliko se silovanje ikada dešava usputno. Ne samo da prolazi takav pristup, nego je to slučaj i sa najočiglednijim lažima. Relativno je nedavno sa TV Pink potekla tvrdnja da su pobornici opozicije na jednom protestu pretukli novinarke tog kanala a da se to ni po čemu ne bi zaključilo sa dostupnih snimaka s mitinga. Navodno je u bolnici sam Vučić obišao prebijene žurnalistkinje, a da ni to nije vizuelno dokazano, iako do sada maltene nikada nijedan odlazak u bolnicu nekog višeg funkcionera nije ignorisan sa strane kamera. U pogledu shvatanja elementarnih mentalnih, estetskih i ekonomskih standarda, većina je toliko mentalno izmoždena da će apriorno prihvatiti da joj se da ili oduzme bilo šta.Stavljajući Beograd u centar i dobrih i loših dešavanja svog romana, koliko ste ga tako učinili izolovanim ili boljim u odnosu na ostatak države, ili regiona?
Osim u nekim, nemnogobrojnim aspektima, Beograd ne može biti slika i prilika regiona. To je jedini grad u bivšoj Jugoslaviji koji ispunjava sve ili gotovo sve uslove da bude nesporno grad. Ne može Beograd biti oličenje ni Srbije, u njemu se živi bolje ili znatno bolje nego u ostatku države, jedino kod nas ima nekog izbora bez obzira što je to puki plod mnogoljudnosti. Ko hoće da upozna Srbiju, neka ne ide u nedovoljno ili odveć našminkani Beograd nego u vukojebine, opštine face to face međuljudskih u odnosa u kakvima se sve, a posebno sve ono najgore, vidi najbolje. U provinciji je ukinuto gotovo sve. Generalno, ne postoji prostor za ispoljavanje ukusa, prostor za estetiku ili onaj za alternativu, ma kakav treći ili četvrti put. Postoje samo dominantni strejtaški demagoški diskurs i kritički ali često i nemoćno kivni, opozicioni. Ljudi se i dalje kao psi lože na politiku, ne izvukavši nikakvu pouku, a kamoli da je prenesu podmlatku ili što slično.
U nekim srpskim časopisima ste bivali zabranjen autor. Da li je tako i danas i šta to govori o medijima, dokle su otišli mediji?
Možda sam jedan od zabranjenih i danas, ali to više ne bi imalo niti najmanju težinu jer je više nema ni sama časopisna scena. Srpski književni časopisi jedva da su mediji, mada ne vidim ni da je situacija s te strane mnogo bolja u regionu. Ili: ako se kaže da su kakvu-takvu relevantnost još održali zagrebački 'Quorum' ili ljubljanska 'Apokalipsa', mora se dodati da, osim bibliotečke, hrvatska i slovenačka scena praktično nemaju publiku utoliko što su im tiraži sve katastrofalniji. Pisali ste kolumne za nedjeljnik “Monitor”, kakvo je Vaše novinarsko iskustvo sa Crnom Gorom?
Vrlo mi je drago što sam imao prilike da u jednom tada ideološki izrazito manjinskom listu pišući kolumne usputno gradim sopstveni prozni stil. Neki redovi iz tih napisa završili su u mojoj ranoj prozi, i to je sav njihov nekakav uticaj. Crnu Goru sam definitivno napustio 1997. i, mada sam pisao kolumne za razne srpske i zapadnoevropske medije, od tada se uopšte njome nisam bavio ni na koji način sem što sam je tretirao kao građu za knjige. Recimo, roman „Žega“ je unekoliko crnogorski tekst kao i - mada znatno manje - „Majčina ruka“ i knjiga priča „Mediterani“. No, zadovoljan sam što sam opet došao u Podgoricu prvi put nakon 20 godina. Zanimljivo je opažati novïne, a i spavao sam u hotelu preko puta solitera u kojem sam imao stan. Kakve su promjene koje ste u Podgorici primijetili?
Grad se arhitektonski iskomplikovao do neprepoznavanja. Kao da je neki arhitekta imao za primaran cilj da ostavlja masovan utisak da Podgorica ima jedno 70.000 žitelja više. Što se tiče političke scene, osim lokalnog jačanja putinovske linije, nema nekih noviteta. Više ih, čak i s te strane, ima u Srbiji koja je, ima već tome, politički počela da preslikava crnogorski model ne samo u pogledu kleptokratsko-nepotističko-kriminogene strukture vlasti nego i - čast izuzecima, ako ih ima - jalove i nerazumne opozicije koja se tragikomično koprca i to uglavnom u krivom pravcu.
Kako biste predstavili Vašu posljednju knjigu ljudima koji je nijesu čitali?
„Prave Beograđanke“ su savremeni roman za čitaoca sa otpornijim stomakom.
Neki redovi iz napisa u “Monitoru” završili su u mojoj ranoj prozi, i to je njihov uticaj. Crnu Goru sam definitivno napustio 1997.
Bolje je nemati Ministarstvo kulture nego mu davati 0,6% iz budžeta
Crna Gora neko vrijeme nije imala ministra kulture. Spominjali ste ranije da je Vaš stav da to ministarstvo nije potrebno državama. Da li je onda taj naš model bio dobar?
Izjavljivao sam da treba ukinuti Ministarstvo za kulturu Republike Srbije. Moj stav je da bi Vlada morala da ima taj resor, ali ako mu daje 0,6 odsto budžeta, to je veća sramota za položaj kulture nego da se resorno ministarstvo ukine, tačnije svede na kancelariju unutar Ministarstva prosvjete ili, ako ikad naprave ikakvu kulturnu politiku i orijentišu je ka međunarodnom brendiranju nacionalne kulture, Ministarstva inostranih poslova. Mada mislim da bi im najmudrije bilo da uture stolicu za kulturu u Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Mladi danas profesionalno sviraju Mocarta, a intimno vole CecuKakvi su mladi danas, odnosno većina mladih?
Mahom pragmatični i neobrazovani, što valjda takođe spada u pragmu; mahom se ponose ako što manje nauče i varajući prođu. Masovno slušaju turbo folk i njegovu neimenovanu kopilad, ima ih što diplomiraju na muzičkim akademijama na Mocartu pa profesionalno sviraju klavir a, intimno, vole Cecu, dočim nekada ozbiljni mediji pišu analitičke tekstove o temama poput šta bi kćerka potonje imenovane mogla obući za rođendan i kako će ta manifestacija biti žanrovski predodređena. Sa takvim podmlatkom i medijima, a oni srpski su svakako među najgorima u Evropi, realno je nemoguće popraviti bilo šta ozbiljno. Ne treba iz upiranja prstom na uzroke definitivnog kraha izuzeti izrazito srditu, a maltene unisonu reakciju srpske inteligencije na sam pokušaj donošenja kompletnog Zakona o informisanju. Smetalo im je da se uvedu drakonske kazne za klevetu pa sad pojedini mediji mogu da maltene bilo za koga izmisle šta god hoće.
Kazne za klevetu i treba da budu ekstremne. Ovako, prostor javnog govora je i doslovno ostao van zakona. Sve uzev, živimo tipično latinoameričko uređenje sa šačicom privilegovanih i bogatih i gomiletinom raznovrsne sirotinje od koje se pola njih zavarava da živi nekakav srednji sloj koji zapravo gotovo da ne postoji; uređenje u kakvom povlašćeni mogu da nekažnjeno kradu i ubijaju. U redu mi je da kažem da je kod vas u Crnoj Gori svakako gore u segmentu kriminala i mafije, ali je u nekim drugim stvarima vaš položaj i bolji. U oba slučaja i u svakom slučaju, glupost je trijumfovala i to nam je priča.
Bonus video:
