Na „Bagdali“ pjesnik ispisa:
„Slobodanu Vukoviću,
dragom prijatelju, usuđujem se da kažem
'Ja sričem ovaj vek'
'Ja sričem ovaj vek'
str. 180
Dušan Matić
24 - III - 1972
B.“
...o doba nemilosrdno i naše/ i beskrajni put tvoje karavane/ doba od koga me ništa više ništa ne deli/ nosim te na sebi ko žig i/ duboku ranu/ za sazvežđa buduća/ za proleća buduća/ ja ne mogu da ćutim/ ja sričem ovaj vek/ ja sričem ovaj vek.
A čuveni profesor Beogradskog univerziteta, Miloš N. Đurić, čovjek velike erudicije, govoreći na jednom predavanju o Jeleni Trojanskoj, rekao je da je to bila “lepotica zrelih, četrdesetih godina…” Na upadicu iz sale: “Matora veštica!”, nije prekinuo predavanje ali je na kraju časa, kako je zabilježio Vaso Milinčević, dobacio autoru upadice: “E moj blentavi blento! Sunce na zalasku najlepše zrake baca!”
I: kad čovjek starucne, rado se sjeća nekih ranijih dana.
Taj Beograd… Pa mi heroina jugoslovenskog glumišta, Marija Crnobori, daje ulaznicu, s grbom SFRJ, na kojoj piše: “Jugoslovensko dramsko pozorište. Garderoba u loži. Glumačko mesto. Sedište broj 4”.
Antigona, Fedra, Ifigenija, Ofelija…
- Možda mi je najdraža baš Antigona Sofoklova - veli mi Marija Crnobori.
- A kad to kažem, osjećam se kao izdajica! A šta one druge gospođe!? Rekle bi: „A tako ti, Marija, a!”
Grad sišao na rijeke
Kaže Tito: Beograd treba da siđe na rijeke... Aknuo Branko Pešić, rođeni Zemunac, jedan od najomiljenijih i najboljih gradonačelnika u istoriji grada na ušću Save u Dunav, partizan, prvoborac; Beograd ubrzo osvanu, zabrađen kejovima; podzemni prolaz na Terazijama otvorio Tito, lično. Za vrijeme Pešićevog desetogodišnjeg mandata, od 1964. do 1974. godine, cvjetao je glavni jugoslovenski grad.
... „Šumatovac“, „Zora“, “Prešernova klet“, „Tri lista duvana“, „Orač“, “Skadarlija”, (u njoj je divno pjevala Divna Đoković), „Kolarac“… U neki vakat, eto ga, šetkoli beogradskim kafanama, pjesnik Jakov Grobarov; večera “Kod tri kostura“ (tako smo zvali studentsku menzu u Ulici Svetozara Markovića), đe na igrankama trese Mile Lojpur, prvi balkanski roker, kako je za sebe volio da kaže… Pozorišta, književne večeri, izložbe… Ivo Andrić sa svojim mislima Knez Mihailovom, prema Kalemegdanu… Taj raspjevani Beograd... Već ga preplavile ratne generacije Crnogoraca. Jedna porodica iz mojih Vasojevića uselila se u rekviriranu, predratnu vilu; zatekli klavir, pa im se dvije ćerkiće pripnu na njega i petama po tipkama: „Durmitor, Durmitore...“
Zima. Snijeg je tada bio bijel. Mališani na sankama strmim ulicama dorćolskim.
Rado pohodim Ulicu Vojvode Dobrnjca 26. Dom pjesnika i mislioca Dušana Matića. U otmjenoj, prostranoj piščevoj radnoj sobi, Milunovićevi i Peđini akvareli iz pedesetih godina. Jedna slika posebno privlači moju pažnju; na njoj dva mlada čovjeka...
- Tu sliku je 1933. godine na Zlatiboru izradio arhitekta Milan Minić, projektant „Mažestika“ - objašnjava mi pisac.
- Na slici smo Aleksandar Vučo i ja; tada smo zajednički pisali „Gluho doba“.
A literarno tandemstvo nije baš uobičajeno u nas. Prije rata, jedan kritičar, čija je kritika uglavnom bila pozitivna, naveo je kao izvjesnu slabost romana i to da je pisan u „četiri ruke“, očigledno misleći na kompozicije za klavir u četiri ruke...
- Međutim, kompozicije pisane za dve ili četiri ruke mogu da budu dobro ili rđavo odsvirane, nezavisno od broja ruku - kaže Dušan Matić.
- To, tada, tom kritičaru nisam rekao. Bila je to 1940. Jesen. Vremena strašna su se nadnosila nad Beogradom, a dobre ili rđave knjige negde su se brzo izjednačavale na crnom horizontu. Danas kad me o tome pitate, evo šta mislim o „rukama koje pišu“. Samo jedna ruka piše. I uvek tako. Čak i kad oni koji pišu direktno u pisaćoj mašini - danas ima mnogih pisaca pa i pesnika koji pišu direktno u mašinu. Ali, hteo bih da pomenem jednog divnog pesnika, od pre četrdeset godina i više, Dragana Aleksića, koji je još onda pisao direktno u mašinu. Pa ipak, oni samo prividno pišu “dvema rukama”. On piše i onda onom “misaonom rukom” koju vodi takozvana “la pense’e parle’e”, misao koja govori ili govorna misao. Tu “govornu misao” nije zaboravljalo ni “automatsko pisanje”, toliko slavno, a kako bi onda na nju zaboravilo “svesno” pisanje romana, u našem slučaju, pisanje “Gluhog doba”. Prema tome, nisu pisale ni dve ni četiri ruke “Gluho doba”, već jedna “misao koja je govorila,” a pre toga razgovarala. Zar je u razgovoru misao prestajala da živi? Tajna nije u načinu pisanja. Tajna je u onome: kako stvoriti “sekundarni kolektiv “, kako da se u dvojici razmahne isti misaoni talas, onaj “kolektivni monolog” o kome je nedavno govorio francuski pesnik Bernar Noel, povodom “Ruže vetrova”…
…Na fotografiji; Dušan Matić u kući Volterovoj; posmatra sliku na kojoj Volter još spava, a za stolom pored kreveta već sjedi sekretar koji čeka da se probudi veliki pisac i da počne da diktira…
- Lako je danas očajavati - veli Matić.
- Treba samo zamočiti pero u ljudske patnje, u tu danas neiscrpnu inspiraciju, i smatrati da je sve otišlo k vragu. Mnogo je teže, sasvim je teško pronaći razloge, rasporiti zver očajanja, i u njoj otkriti one jedva vidljive klice nade; raspiriti zaostao pod pepelom u ugasloj peći ljudske razboritosti, pokrenuti u život tu oporu ljudsku nadu koja nam prisnim jezikom govori da u ovom krvavom panoptikumu ništa od onoga što je zaista duboko čovečanski i radi čega vredi živeti, nije konačno ugušeno.
Suočavanje raznolikosti
I dok Beogradom vije snijeg, toplo je u Matićevoj radnoj sobi, prepunoj knjiga , slika, uspomena… Nekako mi se samo nameće pitanje o Beogradu kao literarnoj temi. Da li se može govoriti o beogradskoj školi?
- Što se tiče mene, već pedeset godina čini mi se da pripadam beogradskoj, da ne kažem pretenciozno literaturi, već kulturnoj sferi. Beograd kao tema postoji i o tome nema dvojbe. Međutim, beogradskog romana nema, odnosno ne vidim ga u toj formi u kojoj mi postavljate pitanje - kaže Dušan Matić.
- A što se tiče “beogradske literature”, o tome bi se dalo govoriti, ne ovako kratko, i ne na prečac. Meni se čini da više od pola veka, osluškujem kako se takozvani “beogradski stil”, nastao tamo negde od Dositejevih pisama, kada je 1806. stigao u Srbiju i Beograd, pa do Bogdana Popovića formirao, polako razsnurava i “novi beogradski stil” se razgranjava, dobija punoću koja prevazilazi uske okvire nekadašnjeg takozvanog beogradskog stila, hrani se sokovima iz samih korena čitavog našeg novog zajedničkog života. Zato se danas u Beogradu pisci svih varijanti i svih muzičkih jezičkih mogućnosti nalaze u svojoj sferi, jer kulturna atmosfera Beograda i nastaje iz suočavanja tih raznolikosti, koje nas zapljuskuju sa svih strana. Za zajedničke stilske oblike jedne književnosti, a to važi i za beogradsku književnost, razume se, mislim na savremenu, potrebno je mnogo vremena, dosta vremena. Možda nema onoga što ste vi tako smelo nazvali “beogradskom školom”. Ja se ne bih usudio još da to kažem. A naročito ne, ako se pod tim razume neka vertikalna hijerarhija književnih vrednosti, hijerarhija nepomična kao dogma. Zašto, na primer, ne bi mogla da “beogradska škola” bude ono što je ona sada, i što će ostati dugo: dijalog stvarnih i bitnih razlika i raznolikosti. Zašto jedan strastan, britak i oštar dijalog ne bi mogao biti njena osnovna karakteristika. Uvek mi se činilo da je jedina stvarna, ljudska hijerarhija ona pokretna hijerarhija koja prati u stopu raznolikost i raznobličnost života i duha ljudi na zemlji. A u literaturi, razume se, ponajpre…
Pjesnik, esejista, romansijer, Dušan Matić (1898 - 1980), rođen u Ćupriji, osnovnu školu pohađao u Kruševcu, gimnaziju u Beogradu, a veliku maturu položio u Nici. Filozofski fakultet završio u Beogradu 1922. godine. Prve tekstove objavio 1923. u časopisu “Putevi”. Od 1924. do 1937. profesor Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Kao napredan intelektualac hapšen 1932. i 1938. godine, a 1942. zatvoren u logoru na Banjici. Od 1948. pofesor i rektor Pozorišne akademije, sve do odlaska u penziju. Od 1965. dopisni, a 1970. redovni član SANU.
Pariz, nadrealizam
Filozofija, knjige, biblioteke… Pariz i za sve vrijeme Pariz. Kolebao se između filozofije i poezije.
- Ta kolebanja su - veli - dugo trajala i izgleda kao da je poezija pobedila…
U Parizu upoznaje Bretona i pridružuje se pokretu nadrealizma…
- Zaista. Nadrealizam kao pokret danas, i tamo, hoću da kažem u Parizu, i ovde, hoću da kažem u Beogradu, ne postoji više. Kod nas je odavno prestao; u Parizu sve dok je Breton bio živ jedna grupa, oko njega neprekidno je obeležavala pokret. Sam Breton je na tome insistirao. Bila je to neka poruka, možda njegova najskrivenija misao: nadrealizam bi trebalo da deluje kao pokret, neka vrsta “sekundarnog” kolektiva, suprotstavljajući se “stvarnom” kolektivu, kako je to govorio Žorž Bataj, u isti mah najveći Bretonov protivnik, da na kraju ipak, na liniji nadrealizma, ispiše svoje veliko delo - dijagnosticira Dušan Matić.
- Grupa, koja se našla oko Bretona 1966. posle njegove smrti htela je da nastavi da deluje kao pokret. To je trajalo vrlo kratko, i lucidni Žan Šuster, koji je jedini mogao da igra ulogu “šefa”, shvatio je nemogućnost svih tih napora i njihovu uzaludnost, i jednim briljantnim esejom 1970, u Mond-u likvidirao grupu i pokret. Još jedan podatak koji potiče od samog Bretona možda će osvetliti ovaj naš razgovor. Kad su ga upitali o nadrealizmu kratko vreme pre njegove smrti, odgovorio je jednostavno: “Nadrealizam je postojao pre mene, pa se nadam da će me i nadživeti.” Nadrealizam je uvek bio pokret, a ne doktrina, ni estetika, ni dogma. I tako fenomen nadrealizma treba posmatrati u njegovom neprekidnom kretanju ne samo u svim oblastima duhovnog delanja, pesničkog, umetničkog i filosofskog, već i samog života. Za razumevanje nadrealizma, ova samo na prvi pogled uzgredna napomena: i samog života mnogo je bitnija, u stvari mnogo je korenitija. Jer nadrealisti nisu pisali samo pesme na svoj način, ni slikali slike na svoj način, ni pravili “nadrealističke predmete”, već su hteli da izmene i nešto što se zvalo, što se zove život. Otuda i njihov susret s marksizmom i njihove raspre, ili njihova prilagođavanja… Da li će se opet naći neki mladi ljudi okupljeni oko pesničkih i drugih “zagonetki”, kao što se pre pedest godina okupio i sagoreo izvestan broj mladih pesnika i pisaca oko onog najlucidnijeg i najnesebičnijeg plamena misli, ostaje za mene uvek otvoreno pitanje. Ili će se sve, ipak, zbiti, odigrati na svoj novi način…
Matićevo dječastvo i mladost bili su burni. Tek je počela školska godina piščevog četvrtog razreda gimnazije, otpočeo je Balkanski rat, i čitava godina bila je jedan veliki odmor, jer su škole pretvorene u bolnice.
- Jedna godina školovanja, pa Prvi svetski rat, onda, opet prekid, kratak kurs i matura - sjeća se Matić. - Prvu pesmu napisao sam u vezi baš sa ratom, o austrijskim vojnicima. Onda povlačenje, napuštanje zemlje, prelazak preko Albanije, Francuska…
Prelazili su albansku rijeku Mjaću, kroz jedan močvarni predio bez puta. Putovanje zamorno. Bili su svi izmiješani; đaci i civili, vojnici. Ništa se nije moglo da nosi.
- Jedino, u nekoj školskoj mušemici, nosio sam nekoliko knjiga - priča mi Dušan Matić.
- Trebalo je preko oborene vrbe preći Mjaću. Paket koji sam nosio omakao se i pao u vodu. Ravnodušan na sve, pomislio sam: ne mari, samo su knjige! Onda se nekoliko vojnika sjurilo u vodu i u brzoj reci dočepalo se mog paketa sa knjigama. Priznajem, da od tog trenutka, kada neko oko mene sumnja u kulturnu sposobnost jednostavnih, prostih ljudi, ja mu zaista ne verujem. Čini mi se da kod naših seljaka postoji osećaj da je knjiga sveta stvar…
…Sipa snijeg; Beograd zabijelio.
Kratak, podsticajan u pitanju, talentovan slušalac...
Profesor žurnalizma, Sergije Lukač, u NIN-u zapisa: “Temelj nauke je istina. Šta je to da se toliko laže? Oh, bože, kako je teško među ljudima napraviti sporazum… Treba da svet zna na čemu počiva njegovo društvo. Dakle, tu propagandu treba širiti, a ne da je ovo lepo, a ovo ružno…
Tako je 1967. govorio Veljko Petrović, tad još krepki ‘bard naše literature’u 83. zimi svoje mudrosti. Tako je beležio Slobodan Vuković, Crnogorac, student prava, koji je kao mlađani novinar na prstima, ali hrabro, hodočastio kod živih spomenika literature, slikarstva, vajarstva: Dušana Matića i Dušana Kostića, Desanke Maksimović, Branka Ćopića i Gustava Krkleca, kod Aleksandra Prijića, Petra Lubarde, Mila Milunovića, Peđe Milosavljevića, Miloša Vuškovića, Božidara Jakca, Riste Stjovića i desetina starih, sredovečnih i mladih umetnika iz Crne Gore i sedam zemalja jugoslovenskih.
Od svih novinarskih radova, intervju je najotporniji na manipulaciju. Odatle ‘razgovori sa’ nadilaze medijsku efemernost, postaju više od građe – svedočanstva vremena, gotovo istorija sama. Sakupljeni i ‘metnuti u knjigu’, pretvaraju se u antipod novinarskog dnevničarenja. Takva je knjiga ‘Ljudi i vrijeme’ zbirka razgovora Slobodana Vukovića sa pedeset dve odabrane ličnosti koje čine istoriju ove kulture.
Informisan, uz to obdaren osećanjem za autore u žiži umetničke aktuelnosti, kratak, ali podsticajan u pitanju, talentovan slušalac sa refleksnom intervencijom kad se nit odgovora prekine, Vuković je sa razlogom prvi crnogorski novinar koji je dobio knjigu ove vrste. Taj razlog je vrednost iskaza odabranih stvaralaca naše kulture koji su prosto morali da nadžive sudbinu kratkog života novinarske makulature.” (NIN, 22. februar 1987)
Bonus video:
