Mlada žena od dvadeset tri godine, strašno bledog lica, stajala je na morskoj obali i gledala u daljinu. Od njenih malih nogu, obuvenih u niske somotske čizmice, vodile su naniže, prema moru, uzane stepenice, ograđene samo s jedne strane klimavom ogradom.
Žena je gledala u daljinu, gde je zjapilo prostranstvo, zastrto dubokim, neprobojnim mrakom. Nisu se videle ni zvezde, ni more, pokriveno snegom, ni svetla. Padala je jaka kiša.
„Kako li je tamo?” mislila je žena, upirući pogled u daljinu i umotavajući se zbog vetra u bundicu i šal.
Tamo negde, u toj neprozirnoj tami, na pet, deset ili čak i više vrsta u to vreme treba da se nalazio njen muž, spahija Litvinov, sa svojim ribarima. Ako vejavica za poslednja dva dana nije na moru zavejala Litvinova i njegove ribare, oni sada žure prema obali. More se uzburkalo i uskoro će, kažu, početi da lomi led. Led ne može izdržati ovakav vetar. Hoće li ribarske sanke, sa svojim nakaradnim krilima, teške i nepokretne, stići do obale pre nego što bleda žena začuje urlik probuenog mora?
Žena je strasno zaželela da se spusti dole. Ograda stepenica se zaljuljala pod njenom rukom i, mokra i kliska iskliznula joj je iz ruku kao riba. Ona je kleknula na stepenik i počela da silazi četvoronoške, čvrsto se držeći rukama za hladne prljave stepenike. Grunuo je vetar i raskopčao joj bundu. Do grudi joj dopre vlaga. —Sveti Nikola, čudotvorče, ovim stepenicama kraja nema — šaputala je mlada žena, napipavajući stepenike. Stepenice su imale tačno devedeset stepenika. Nisu bile zavojite, nego su se spuštale pravom linijom i činile prav ugao s liticom. Vetar ih je ljutito ljuljao čas na jednu, čas na drugu stranu, pa su škripale kao daska gotova da prsne.
Posle deset minuta žena je već bila dole, kraj samog mora. I ovde dole bilo je isto tako mračno. Vetar je bio još bešnji nego gore... Kiša je lila i izgledalo je da joj neće biti kraja. — Ko ide? — začu se muški glas.— Ja sam, Denise ... Denis, visoki, kršan starac duge, sede brade, stajao je na obali, s velikim štapom, i isto tako gledao u daljinu, u koju se ne može pogledom prodreti. On je stajao i tražio na svojoj odeći suvo mesto da na njemu kresne šibicu i zapali lulu. — To ste vi, gospo Natalija Sergejevna? — upita s nevericom u glasu. — Po ovakvom nevremenu?! I šta ćete vi ovde? Za vaše stanje posle porođaja prehlada je propast. Idite, rođena, kući!
Začu se plač starice. Plakala je majka ribara Jevseja, koji je pošao u ribolov s Litvinovom. Denis uzdahnu i odmahnu rukom. — Ti si, stara, na ovom svetu proživela sedamdeset godina, a ništa ne znaš, kao malo dete. Pa, ludo jedna, sve je od božje volje. Za tebe i tvoju staračku nemoć je da ležiš na peći, a ne da sediš na vlazi. Idi odavde s milim bogom! — Ali Jevsej moj, Jevsej! On mi je jedini, Denisuška! — Božja volja! Ako mu nije suđeno da umre na moru, pa makar more udaralo sto puta jače, on će ostati živ. A ako mu je, majko, suđeno da ovoga puta umre, nije naše da o tome sudimo. Ne plači, starice! Nije Jevsej sam na moru! Tamo je i gospodar Andrej Petrovič. Tamo su i Feka, Kuzma i Aljoška Tarasenkov. — A jesu li živi, Denisuška? — upita Natalija Sergejevna drhtavim glasom. — A ko to zna, gospođo? Ako ih juče ili prekjuče nije zavejala mećava, onda su živi. A ako more ne razbije led, onda će svi preživeti. Uh, bre, kakav vetar! Kao da se zarekao, bog s njim! — Neko ide po ledu! — reče odjednom mlada žena neprirodno muklim glasom, kao da se prepala, i koraknu unazad.
Denis začkilji očima i oslušnu. — Ne, gospođo, niko ne ide — reče on. — To ludi Petruša sedi u čamcu i mlati veslima. Petruša! — viknu Denis. — Sediš li? —Sedim, deda —čuo se slabi, bolesni glas. —Boli te? —Boli, deda? Više nemam snage da trpim! Na obali, na samom ledu, stajao je čamac. Na dnu čamca sedeo je visok momak nakazno dugih ruku i nogu. To je bio ludi Petruša. Stegnuvši zube i drhteći celim telom, gledao je u mračnu daljinu; i on se trudio da u njoj nešto nazre. I on je nešto očekivao od mora. Držao se za vesla svojim dugim rukama, a levu nogu je podavio i sedeo na njoj. —Bolestan je naš ludačić! Noga ga boli, jadnička. I razum je momak od bolova izgubio. Ti, Petruša, bolje da odeš u toplo! Ovde ćeš se još gore prehladiti...
Petruša je ćutao. Drhtao je i mrštio se od bola. Bolela ga je leva butina, i to pozadi, upravo na onom mestu gde prolazi živac. —Hajde, Petruša — reče Denis blagim, očinskim glasom. —Prilegni na peć i daće bog: do jutrenja će ti bol uminuti! —Osećam! — prormlja Petruša i razjapi vilice. —Šta osećaš, ludače? —Led je razbijen. —Kako to osećaš? —Čujem kako šumi. Jedan je šum od vetra, a drugačiji od vode. I vetar je drugačiji, postao je blaži. Na deset vrsta odavde već puca. Starac osluškuje. Dugo je slušao, ali u opštoj galami ništa nije razaznao osim urlikanja vetra i ujednačenog šuma kiše.
Prošlo je pola sata u iščekivanju i ćutanju. Vetar je terao po svome! Besneo je sve više i činilo se kao da je odlučio da po svaku cenu razbije led i starici otme sina Jevseja, a bledoj ženi muža. A kiša je postajala sve slabija i slabija. Uskoro se tako proredila da su se u tami mogle razlikovati ljudske prilike, silueta čamca i belina snega. Kroz urlik vetra mogla se čuti zvonjava: to su zvonili na trošnom zvonikugore, u ribarskom seocetu. Trebalo je da se ljudi koje je na moru zadesila vejavica, po kiši kreću prema zvuku zvona — davljenik se i za slamku hvata. —Deda, voda je već blizu! Čuješ? Deda je osluškivao. Ovoga puta čuo je tutanj koji nije ličio ni na urlik vetra ni na šuštanje drveća.
Ludi Petruša je bio u pravu. Bilo je nesumnjivo da se Litvinov sa svojim ribarima neće vratiti na kopno da praznuju Božić. —Svršeno je —reče Denis. —Lomi se! Starica je ciknula i skljokala se na zemlju. Pokisla gospodarica, drhteći od hladnoće, približila se čamcu i počela da sluša. I ona je čula kobnu tutnjavu. —Možda je to vetar — reče ona. —Jesi li siguran, Denise, da se to led lomi? —Volja božja! Zbog grehova naših, gospođo ... Denis uzdahnu i dodade nežnim glasom: —Izvolite gore, gospođo! I tako ste skroz mokri... I ljudi koji su stajali na obali začuše tihi smeh, detinjast, srećan smeh... Smejala se bleda žena. Denis se nakašlja. Uvek se iskašljavao kad mu se plakalo. —Sišla je s uma! — šapnu on tamnoj silueti seljaka.
U vazduhu postade svetlije. Izvirao je mesec. Sad se sve videlo: i more s napola otopljenim smetovima snega, i gospođa, i Denis, i ludi Petruša, koji se mrštio od nepodnošljivog bola. Po strani su stajali seljaci i zbog nečega držali u rukama konopce. Nedaleko od obale odjeknuo je prvi razgovetni tresak. Ubrzo je odjeknuo drugi, pa treći i kroz vazduh se prolomila stravična tutnjava. Bela, beskrajna gromada se zaljuljala i potamnela. Čudovište se probudilo i počelo svoj burni život. Urlik vetra, šum drveća, Petrušini jauci i zvonjava — sve je to nestalo u urliku mora. —Treba otići gore! — uzviknu Denis. —Sad će preplaviti obalu i zatrpati je santama. A i jutrenje će sad početi, momci! Hajte, mila gospođo! Tako bog hoće.
Denis priđe Nataliji Sergejevnoj i pažljivo je uhvati za lakat ... —Hajdemo, gospođo — reče joj nežno, glasom punim saučešća. Gospođa rukom odstrani Denisa i čilo, uzdignute glave, krenu prema stepenicama. Ona više nije bila onako samrtnički bleda, na obrazima se pojavilo zdravo rumenilo, baš kao da joj je u organizam ulivena sveža krv; oči joj nisu više bile plačne i ruke, koje su na grudima pridržavale šal, nisu drhtale kao ranije ... Sad je osećala da će sama, bez ičije pomoći, moći da pređe dugačke stepenice. Kad je stala na treći stepenik, zastade kao ukopana.
Pred njom stasit muškarac u dubokim čizmama i kratkoj bundi. —Ja sam, Nataša... Ne boj se! — reče muškarac. Natalija Sergejevna se zatetura. Po visokoj jagnjećoj šubari, crnim brcima i crnim očima, ona je poznala svoga muža, spahiju Litvinova. Muž ju je uzeo u ruke i poljubio u obraz, pa su je zapahnuli mirisi vina i konjaka. On je bio malčice podnapit. —Raduj se, Nataša! — reče on. —Nisam nestao u snegu, i nisam se udavio. Za vreme vejavice sa momcima sam dospeo do Taganroga, pa sam otuda, eto, i došao k tebi ... i došao...
On je mrmljao, a ona opet, bleda i uzdrhtala, gledala ga je očima punim neverice i straha. Nije verovala... —Ti si skroz mokra, kako drhtiš! — prošaputa on, stežući je na grudi. I preko njegovog lica, pijanog od sreće i vina, razlio se blag, kao u deteta dobroćudan osmeh. Čekala ga je na ovoj hladnoći u ovo doba noći! Pa nije li to ljubav? I on se nasmejao od sreće. Prodoran, jauk da srce cepa, bio je odgovor na ovaj tihi srećni smeh. Ni urlik mora, ni vetar, ništa nije moglo da zagluši taj jauk. Lica izobličenog od očajanja, mlada žena nije bila u stanju da savlada taj jauk i on je izleteo. U njemu se čulo sve: i prisilna udaja, i neodoljiva antipatija prema mužu i usamljenička tuga, i, najzad, srušena nada na slobodu udovice.
Čitav njen život s njenim nevoljama, suzama i bolom ispoljio se kroz taj jauk, koji nije prigušila ni tutnjava santi što pucaju. Muž je shvatio taj vapaj, a i nemoguće je bilo ne shvatiti ga. —Teško tij e što me nije zavejao sneg ili što nisam poginuo od santi? — promrsi on. Zadrhta mu donja usna a po licu se razli čemeran osmeh. On siđe sa stepenica i spusti ženu na zemlju. —Neka bude kako ti hoćeš! — reče. I okrenuvši leđa ženi, uputi se prema čamcu. Tamo je ludi Petruša stegnutih zuba, drhteći i skakućući na jednoj nozi, gurao čamac u vodu. —Kuda ćeš —upita ga Litvinov. —Boli me, vaše visokoblagorodstvo! Hoću da se utopim. Pokojnike ništa ne boli...
Litvinov uskoči u čamac, Petruša pođe za njim. —Zbogom, Nataša? — viknu spahija. —Neka bude po tvome. Evo ti ono što si čekala, stojeći ovde na hladnoći! Zbogom! Petruša razmahnu veslima i čamac, pošto je udario u veliku santu, zaplovi u susret visokim talasima. —Veslaj, Petruša, veslaj — govorio je Litvinov. —Dalje, dalje! Držeći se za ivicu čamca, Litvinov se klatio i gledao nazad. Iščezla je njegova Nataša, iščezao žar lula, najzad je iščezla i obala... —Vrati se! — čuo je iznureni ženski glas. I njemu se činilo da se u tom glasu oseća očajanje. —Vrati se! Počelo je da mu lupa srce ... Žena ga je zvala, a tog časa je na obali u crkvi zazvonilo za božićno jutrenje. —Vrati se! — molećivo je ponavljao isti glas.
Eho je ponovio tu reč. Sante su je ponovile u svojoj tutnjavi, vetar u fijukanju, pa su i božićna zvona govorila: “Vrati se”. — Hajdemo natrag! —reče Litvinov, povukavši za rukav Petrušu. Ali ludi Petruša ga nije čuo. Stegnuvši zube od bolova i s nadom gledajući u daljinu, razmahivao je svojim dugam rukama... Njemu niko nije vikao „vrati se", a bol u nervu koji ga je mučio još od detinjstva, postajao je sve jači i nepodnošljiviji... Litvinov ga ščepa za ruke i povuče ih unazad. Ali ruke behu čvrste kao stena i nije ih bilo lako otrgnuti od vesala. A i bilo je već kasno. U susret čamcu jurila je ogromna santa. Ta santa će Petrušu izbaviti od bolova ...Bleda žena je do jutra stajala na obali mora. Kad su je polusmrznutu i iznemoglu od duševnih patnji odneli kući i stavili u postelju, njene usne su i tada šaputale: “Vrati se!” Te noći uoči Božića ona je zavolela svoga muža.
Prevela: Vida Stevanović
Bonus video:
