Sve dobre knjige priča deluju kao stavovi u muzičkom delu, odnosno svaka priča predstavlja celinu za sebe, ali zajedno sa ostalima čini jedinstven ciklus, zatvorenu strukturu koja ima dodatno značenje. (Fusnota 1: Dodatna značenja obično su uslovljena zadržavanjem u istom tematskom polju. Na okupu ih neretko drži i određeni tip jezika, ili nekakva osobenost strukture, na osnovu kojih je moguće zaključiti da zbirka zaista zavisi od izrađene autorske namere, da u njoj nema paušalnog.) To je slučaj i s knjigom Transparentne životinje Stefana Boškovića, koja u sebi sadrži četrnaest elemenata i oni čine ovaj periodni sistem jedinstvenim i harmoničnim.
Nastavljajući da se bavi pornografizacijom, koju je kao svoju gotovo opsesivnu temu mapirao i u debitantskom romanu Šamaranje, Bošković nam oslikava platno emotivno razbijenog sveta u kojem ne postoje ljubav ni uteha, u kom se kao sredstvo trgovine koristi telo, a do onog što bi predstavljalo dušu se i ne stiže. (Fusnota 2: Pornografija predstavlja teror monotonije. Bošković to dobro zna. Insistiranje na telu shvaćenom kao objekat jednako je guranju glave u tek privremeno utočište, ono koje ne može da nas sačuva u zlom kontinuitetu, istorijskom, političkom, emocionalnom, kakvom god. Pornografija beleži mehaničko odigravanje u naturalističkom ključu. Bošković se pornografijom služi kao prečicom do mučnine sveta koji ga interesuje kao tematsko središte. Prosto rečeno, u tom svetu je dosadno, beznadežno, napor je apsurdan, ulaganja su nepotrebna.)
Postoji ozbiljna poremećenost u ravnoteži univerzuma koji opstaje i traje u ovim pričama - on je mesto lišeno autoriteta, jer su očevi, oni koji treba da budu nosioci zakona (uključujući i božanstvo dakle), posebno u patrijarhalnom društvu kakvo je crnogorsko, mrtvi ili slabi. (Fusnota 3: Ovo bi bilo elementarno Boškovićevo pitanje: a šta sad? Kuda sad? Kako sad? Šta ako se stiglo do mesta koje dolazi posle kraja svega, bar svega poznatog i kako-tako razumljivog? Stvarno, kao da nas uverava Bošković u dubinu nedoumice svojih junaka, a šta sad?).
Nameću se najmanje dva, doduše povezana tumačenja ovakve slike sveta. Jedno je pretežno političko i svedoči o promeni koju jedno oslobođeno društvo prolazi. U tom smislu bi se metafora slabih i/ili mrtvih očeva i seksa lišenog prokreacije mogla tumačiti kao promena paradigme, kao svojevrsno oceubistvo iz nehata od strane jednako slabih i/ili apatičnih sinova, onih što za svet koji im je ostavljen u nasleđe savršeno ne mare. Drugo tumačenje bilo bi više etičko - svet je prosto lišen oslonca i tradicije, on je mesto potencije i tek će se u trenutku delanja otkriti kao rđav ili dobar. Ne postoji mitsko zlatno doba, a ako je i postojalo, ono je bilo lažno (kao u naslovnoj priči); sve što nam preostaje, jeste ono što sami stvorimo, što od sveta napravimo. (Fusnota 4: Ili je sve haos. Beskoordinatni Boškovićev svet dovodi junake u ravan totalne izolacije od svrsishodnosti. Deluje da se ni oni sami ničemu ne nadaju, posebno se ničemu ne nadaju od sebe. Ako se takvima ostavi na upravljanje čitav jedan univerzum, sumrak je neizbežan.)
Ovakva postavka sveta ogleda se i na mikroplanu teksta - rečenica je kratka, brza, u stakatu koji vas prosto melje. Radnje i njima stvorene slike menjaju se kao na pokretnoj, filmskoj traci i dobijate jedan dinamičan, ali zapravo haotičan svet koji ne prestaje da se vrti, jedino što mu je svrha nepoznata. U njemu ne postoji nikakva te(l)ologija, on je neka hipertrofirana verzija Krapove trake. Ako kod Beketa jezik ponavljanjem i pauzama vodi ka konačnoj tišini, kod Boškovića do istog cilja stižemo obiljem radnji, augmentacijom sadržaja, umnožavanjem tela i prizora kopulacije. (Fusnota 5: Bošković je izvorno čovek filma, dakle medija autonomnog od literature, ali iz tog sveta preuzima tačno ono što je njegovoj prozi potrebno. Nije ovo čest slučaj, češći su prizori ovakvih pokušaja transpozicije iz jedne artističke sfere u drugu koji se završavaju debaklom. Bošković dinamiku i brzinu razume upravo filmski, on kao da je nekakva superkamera koja se stuštila u dubinu stvari i snima rečenicama. Otud dramaturško savršenstvo prisutno u svakoj priči.)
Transparentne životinje kao tekst umnožavaju metaforu nagoveštenu u naslovu. Junaci (zar mi?) koji obitavaju u ovim pričama providni su i jasni, nema nikakve misterije niti mistifikacije. Istovremeno, svedeni su na životinje, na ono animalno u ljudskom, na nagon i njegovo zadovoljenje. Zbog toga je ova knjiga ironično-pesimistična iako se takvom ne čini. Melanholična, premda sve pršti od akcije. (Fusnota 6: Transparentnost je užasna, to čitamo u ovoj knjizi. Transparentnost, onako kako je Bošković formuliše, unižava ljudska bića, pravi od njih zamorčiće čija je unutrašnjost svakome dostupna i čije unutrašnjosti zapravo nema, ona nije više od trule banalnosti.)
Stefan Bošković je uspeo u onom što malo kome polazi za rukom - da stvori beli šum iza kojeg se nazira istinska muzika sfera. Bojim se samo da ona nije uvek i svima prijatna za uši. (Fusnota 7: Nelagoda od književnosti sugeriše da književnost nije sterilna, naprotiv, ona je signal energetskih polja čija aura je preispitivačka, koja nagoni na reakciju, čak fiziološku reakciju, gađenje, stres, strah. Transparentne životinje otud ne mogu biti knjiga svih čitalaca, već onih koji su spremni da trpe, da pate, pre dolaska konačne čitalačke radosti. One čiji je ključ estetski.)
Bonus video:
