(Radivoj Cvetićanin, Konstantinović. Hronika, Dan Graf, Fondacija „Stanislav Vinaver“, Beograd 2017, str. 815)
Radivoje Cvetićanin nigde ne govori o eventualnom kraju druge epohe života i rada Radomira Konstantinovića, iz prostog razloga što u izvorima nema eksplicitnog dokaza za to. Međutim, kraj rada na Biću i jeziku jeste granica.
Prvu polovinu osamdesetih godina obeležavaju smrti oca Mihaila Konstantinovića i Miroslava Krleže, te prijatelja Dušana Matića, Oskara Daviča, Samuela Beketa. Odjeci Bića i jezika: prikazi i okrugli stolovi (Treći program Radio Beograda, maja 1982; Sava centar, aprila 1984). Nolit počinje Dela Radomira Konstantinovića, poduhvat koji će ostati nedovršen. Odlazak u Sarajevo na skup posvećen Miroslavu Krleži („Miroslav Krleža nas ponovo okuplja“). Prihvata da bude član Glavnog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije, jednog širokog društvenog pokreta. I to mu je, posle 2000. godine, upisivano u veliki greh, i to u isto vreme kada je tražena rehabilitacija kvislinškog režima u Srbiji. Na sednici Glavnog odbora Socijalističkog Saveza, na dan (14. decembar 1987) kada je sa mesta predsednika Predsedništva Republike Srbije uklonjen Ivan Stambolić, učestvujući u raspravi o kulturi, Konstantinović kaže: „Ako mi danas imamo tako strahovit prodor nacionalizma, rekao bih čitavu restauraciju nacionalističkog duha, za ovo treba da zahvalimo, u prvom redu praksi i svesti birokratizma“.
U vreme antibirokratske revolucije Slobodana Miloševića (Zoran Đinđić ju je kvalifikovao kao birokratska kontrarevolucija - L.P.), na skupu u Sarajevu povodom dvadesetogodišnjice Filosofije palanke (1989), Konstantinović govori da je u kontekstu aktuelne jugoslovenske krize - duh palanke: „Iskustvo nam je palanačko“. Filosofija palanke proizašla je i iz njegovog sopstvenog iskustva:
„Poznajemo se - duh palanke i ja - još od pedesetih godina kada me je optuživao za tzv. ’nama tuđe uticaje’, za ’dekadenciju’, naravno, za besmisao iracionalizma, nihilizam, destrukciju… U inspiraciji ’Filosofije palanke’ svakako ima i tog iskustva koje se ne zaboravlja, koje me, uostalom, i čini ovim što jesam“. A to je?
Nakon svega što se dogodilo na kraju 20. veka, smatran je i izdajnikom i prorokom. O ovom prvom govorio je više puta, najeksplicitnije u dnevniku tokom bombardovanja Srbije 1999. godine. O drugom, u poslednjem tekstu koji je napisao i objavio za života (Pismo Grujici Spasoviću, glavnom uredniku lista Danas, 31. decembra 2003. godine). Prorok se može biti „samo u bezizglednom svetu“. „Samo u svetu u kome nema nade ni za najmanju promenu. A to je svet o kome sanja, kome teži duh palanke, utoliko više što taj svet očitije ne postoji. To je svet kolektiviteta koji ne trpi nikakvo, pa ni najmanje, odstupanje od njega. Svet za koji je greh svaka demonstracija individualiteta, a samim tim i svaki pokušaj kritičkog mišljenja koga nema bez individualiteta… Kolektivizam (svaki, ne samo plemenski) isključuje kritički govor onako kako isključuje individualitet“.
To je suština onog središta kojim je Radomir Konstantinović postao za redakciju Trećeg programa Radio Beograda, za slušaoce njegovih Prelistavanja, komentatore njegovih knjiga, za višenacionalnu intelektualnu zajednicu u Sarajevu.
A zatim, kako je Radivoju Cvetićaninu tačno rekla Tanja Petovar - „U ono crno vreme“, misleći na vreme pripreme rata, i sam rat, Radomir Konstantinović je bio „jedna svetla tačka naših života“. Središte okupljanja Nezavisnih pisaca, Beogradskog kruga, Saveza antifašista, tumača njegovog poslednjeg romana Dekartova smrt… On, pobornik raznovrsnosti i višeglasja, govorio je o drugačijoj Srbiji, različitoj od Srbije apsolutnog jedinstva. Ali, kad je već stvorena sintagma Druga Srbija, on nije odbijao da je definiše: „To je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom“. To jest: ni sa kojim nacionalizmom, uključujući i „demokratski nacionalizam“ posle 5. oktobra 2000. godine.
Najnapadaniji srpski intelektualac, Radomir Konstantinović je, usuđujem se da tvrdim, uvek, od svoje pojave do danas, posle svoje smrti, provocirao dijalog. Dijalog o književnosti, to je bio i dijalog o srpskom društvu, i njegovim mogućnostima. Knjiga Radivoja Cvetićanina Konstantinović. Hronika to neoborivo dokazuje.
* * *
Trinaest godina posle Bića i jezika pojavio se u izdanju novosadskog izdavača Misli i reči, roman Radomira Konstantinovića Dekartova smrt. On će još napisati knjigu Beket prijatelj, ali pomenutim romanom je zaokružen njegov književni opus. Sam Konstantinović ga je tako video: „Ja samo znam da je to knjiga mog života i mog oca. I moje smrti“. Nije bio sklon rangiranju svojih dela. Istina, na Filosofiju palanke vraćao se češće nego što bi se to moglo znati bez knjige Radivoja Cvetićanina. Ali je u razgovoru sa prijateljem o Dekartovoj smrti rekao: „Možda je ovo najbolje što sam napisao“. Roman je dočekan sa interesovanjem, a sam Konstantinović je njegove odjeke pratio i sa emotivnom angažovanošću. Povodom opširnog teksta Bore Ćosića u Reči, u dnevniku piše: „Čitao ga do kasno u noć… Plakao…“ Jedina promocija neke svoje knjige na koju je otišao, i govorio bila je promocija Dekartove smrti u Subotici (aprila 1997), gradu u kome je njegov otac započeo akademsku karijeru, i u kome je on rođen.
Na pojavu Dekartove smrti prvi je reagovao književni kritičar Aleksandar Jerkov u Ninu (oktobar 1996). Opširan prikaz završio je rečenicom: „Dekartova smrt je izvanredna knjiga i, naravno, suvišna“. To mu neće oprostiti sastavljači zbornika tekstova o romanu Dekartova smrt. Oni će, zaboravljajući na raznovrsnost i višeglasje kao princip samog Konstantinovića, izostaviti tekst Aleksandra Jerkova. Sledili su novi prikazi Dekartove smrti (Borba, Vreme, Reč). Laslo Vegel i Dragan Velikić videli su roman kao „životno delo“ Radomira Konstantinovića, odnosno kao „svetsku knjigu“. Tatjana Rosić je figuru oca upoređivala sa ocem u prozama Kiša i Albaharija.
Treći program Radio Beograda organizovao je okrugli sto o Dekartovoj smrti (Milorad Belančić, Branka Arsić, Nenad Daković, Dragan Stojanović, Rade Kuzmanović i, kao moderator, Radmila Gligić). Komentarisanje romana nastavljeno je i sledeće, 1998. godine (Filip David, Branko Vukićević, Čedo Kisić, Rada Iveković, Bora Ćosić).
Tumači Dekartove smrti budili su u Konstantinoviću nadu da se u Srbiji javlja jedna generacija koja ume da misli. Tumačenje romana mlade filozofkinje Branke Arsić bilo mu je najbliže. „Ovo ipak nije knjiga o ocu nego o Dekartu“, rekla je Arsićeva u razgovoru na Trećem programu Radio Beograda. A jednom drugom prilikom - „’Dekartova smrt’ je zapis o jednom načinu stalnog iskušavanja mišljenja“. U već pomenutom razgovoru Dragan Stojanović je insistirao na tome da anotacija na kraju knjige - „U Beogradu. Devedeset treće“ - nije uobičajeno datiranje završetka pisanja. On je anotaciju dovodio u vezu sa građanskim protestima koji su se te, 1993. godine, održavali u Srbiji zbog izborne krađe na lokalnim izborima. Pozivao se na Hrista, kao - uz Dekarta, Montenja, Paskala - važnu ličnost u romanu. U Dekartovoj smrti je povučena linija, mišlju civiliste postavljena brana „pred onima koji kradu dok umiru“ - smatrao je Stojanović tvrdeći da niko ne može da ga uveri u drugačije značenje anotacije: „U Beogradu. Devedeset i treće“.
Šta o ovome nalazi Cvetićanin kod samog Konstantinovića? Još za vreme protesta, Konstantinović govori za Radio France Intarnationale, i kaže: „Mi pokušavamo da progovorimo, o Srbiji, eto, to je to“. U isto vreme, on ne gubi iz vida „kako je aktuelni predsednik došao na vlast, masovno oduševljeno pozdravljen (Slobo, Srbine), da bi zatim vladao ovom zemljom celu jednu deceniju“. Radomir Konstantinović ne bi bio to što jeste kada ne bi sumnjao. Skeptičnom, kritičnom, njemu se, kaže, čini da je „ruganje aktuelnoj vlasti čak i u svojevrsnoj funkciji odlaganja (svakako duboko nesvesnog) ovoga suočavanja osnovnog subjekta nacionalizma sa samim sobom“.
Kako će se, dakle artikulisati pokušaj „da progovorimo“, šta će biti posle i od čega će to zavisiti - nova su iskušenja mišljenja za Radomira Konstantinovića. Svih onih godina od Bića i jezika do Dekartove smrti: Od 1983. do 1993. godine. Ili, svejedno, do i posle 1995. godine: do varljivog mira u kome je, pod okriljem „demokratskog nacionalizma“ nastavljen rat drugim sredstvima.
* * *
„Otac je uvek isti… zapamtimo matematika u strastima. To je bio Mihailo u Radomirovim očima, i privatno, i literarno. Od rođenja, do smrti“ - kaže Radivoje Cvetićanin u Hronici. To je ona ubrzana istorijska geneza koju nije mogao da prođe kolektiv, ali je mogla individua koja je, kako bi rekao Radomir, „iskočila“ iz kolektiva.
Dete čobanice i nadničara, Mihailo Konstantinović je, kao đak, otišao u Prvi svetski rat. Prešao je Albaniju; bio je nosilac Albanske spomenice. Bio je u onoj grupi srpske omladine koju je prihvatila Francuska. Tamo je završio studije prava, i odbranio doktorat. Akademsku karijeru započeo je na Pravnom fakultetu u Subotici, a nastavio na Pravnom fakultetu u Beogradu. Bio je kraljev učitelj, ministar u Vladi Dragiše Cvetkovića, arhitekta sporazuma između Srba i Hrvata. O tim pregovorima vodio je beleške. Zaveštao je da se beleške, posle njegove smrti, ne objavljuju. Radomir je, protivno očevoj želji, uz pitanje - „Oče, jesam li dobro radio?“ - beleške objavio. Početkom 1999. godine u Novom Sadu, kod izdavača koji je objavio Dekartovu smrt, pojavila se knjiga Mihaila Konstantinovića Politika sporazuma. Dnevničke beleške 1939 - 1941. Londonske beleške 1944 - 1945. Knjiga je, dakako, važna za razumevanje ključnog pitanja jugoslovenske države, njenog unutrašnjeg uređenja, ali i one osnove na kojoj su nastale knjige Filosofija palanke, Biće i jezik, Dekartova smrt.
Ima istoričara koji smatraju da je ideja o federalizaciji Jugoslavije bila sazrela, i da je, u predvečerje Drugog svetskog rata, bila široko prihvaćena u Srbiji. Zaključci Mihaila Konstantinovića kao autora Sporazuma Cvetković - Maček (1939) bili su realističniji. Bio je svestan teškoća koje će imati sa političarima: „Jedna mi je stvar sasvim jasna: političari gledaju svoje račune, državnu brigu brinu ako je istovremeno i njina. Kako ću izdržati sa njima“.
U razgovorima koje je započeo sa predstavnicima intelektualne elite Mihailo Konstantinović je nailazio na velike rezerve prema Sporazumu. U dnevničkim beleškama registrovao je reakcije uticajnih pojedinaca. Tako mu Milan Nedić kaže: „More neka način strada, samo da se postigne cilj“. A vladika Nikolaj Velimirović da je on „uvek mislio da Srbi treba da imaju svoju državu i da se ne mešaju sa drugima. To je i Pašić mislio… Pašić je hteo srpsku državu… ne sme (se) ići dalje i praviti neke banovine“… Iako se u Srpskom kulturnom klubu (1937) koncepcijski (velikosrpsko ili jugoslovensko rešenje) razilazio sa kolegom i prijateljem, profesorom Slobodanom Jovanovićem, Mihaila Konstantinovića je iznenađivalo njegovo mišljenje o Sporazumu: „da smo se mogli sporazumeti sa Nemcima, a ne sa Hrvatima“.
Za razliku od svojih sagovornika, Mihailo Konstantinović (matematika u strastima) polazio je od činjenice da „Hrvati žele slobodu“. Glavno je, dakle, pitanje: „Koje su pravne mogućnosti da se oni zadovolje a da državna celina bude nedirnuta“. Pripadao je onoj manjini srpske intelektualne elite koja je od stvaranja jugoslovenske države 1918. godine smatrala: „Jedinstvo, ne jednoobraznost i snaga države“. Nastojao je da objasni onaj odnos prema državi koji, u suštini, dovodi u pitanje dugoročne interese srpskog naroda. Nalazio ga je u zatvorenosti i ignorisanju drugoga. Navodio je manifestacije te zatvorenosti: „Naši ljudi sami se proglasili autoritetima“, u mnogom je „duh Brankovića“ - „vrednosti narodne pesme“, „zadocnjavaju u shvatanjima“, „lenji su) i pretenciozni“. U korenu te zatvorenosti i samodovoljnosti, koje će se u sledećoj generaciji artikulisati kao duh palanke, jeste kolektivizam (etnički, socijalni, kulturni). Osnova svih totalitarnih ideologija (fašizam, komunizam, nacional-socijalizam) kolektivizam je razumljiv kao reakcija na individualizam. Pitanje je, međutim, „može li se izmeniti osnovno načelo moderne civilizacije“. To jest: „Hoće li primarnost kolektiva biti moguće svuda provesti“. Drugačije, nego nasiljem.
Čovek znanja, Mihailo Konstantinović je oličenje modernog intelektualca, tek i kao čovek visokih vrednosti. Pre Drugog svetskog rata, protivnik je progona levičara. U Londonu, 1944. godine, povodom Sporazuma Tito - Šubašić: „ne mogu prestati da igram ulogu onoga koji spasava legalitet a zna da svojim postupcima žrtvuje taj legalitet“. Dva puta odbija poziv da bude izabran za člana Srpske akademije nauka, jer u njoj je pravni autoritet Toma Živanović, koji je, dok je on bio u izbeglištvu, uz pomoć okupatora, iz njegovog stana izbacio porodicu, i uselio se u njega. Na pismo Kaće Samardžić koja mu kaže da ga je Radomir u Filosofiji palanke osvetio za napade i uvrede zbog toga što je Hrvatima „dao“ banovinu, Mihailo, smesta, odgovara da on neće nikom da se sveti.
Radomir je, pokazuje Cvetićanin, otkrivao Mihaila kroz celo svoje delo. Ako mu je, ponekad, kao što neskrivenim besom pokazuje u svom pariskom dnevniku, i „izmicao“, on ga je u Dekartovoj smrti „sustigao“.
* * *
Kao hroničar života i rada Radomira Konstantinovića, ličnosti koja je više od pola veka bila u središtu intelektualne kontroverze u Srbiji, Radivoje Cvetićanin je nastojao da akribijom pruži sliku i o jednoj i o drugoj strani te kontroverze. Obe su bile prožete strašću i u izvesnoj perspektivi su se, nesvesno, dodirivale. Gde je stajao sam Radomir Konstantinović?
U govoru koji je održao kao laureat nagrade sarajevskog časopisa Odjek koja je nosila ime Miroslava Krleže, Konstantinović se suprotstavio i negaciji i dogmatskoj institucionalizaciji Miroslava Krleže. Da je imao u vidu i sebe, pokazuje njegov razgovor sa redakcijom Odjeka (15. decembar 1985) povodom Nagrade „Miroslav Krleža“. „Postoje“, rekao je u ovom izuzetno važnom razgovoru, „neke vernosti koje nas ubijaju. Postoje neke nevernosti koje nam služe. Oduzmite mi negaciju i prognali ste me iz života“. Kao da je predosećao ono što će se, kako kaže Ivan Lovrenović, desiti sa Ivom Andrićem i što se, zahvaljujući Stanku Lasiću, neće desiti sa delom Miroslava Krleže.
Radomir Konstantinović - to su otvorenost i višeglasje, prostor slobode. U očajanju zbog negacije njegovog dela koja je bila i negacija naših egzistencija, razumljivo je što je Filosofija palanke smatrana našom Biblijom (Filip David, Dragan Velikić). I što je traženo ustanovljenje zakona po kome se nikome ne bi mogla priznati zrelost ako ne može da podnese svedočanstvo da je proučio Filosofiju palanke i razumeo prirodu palanačkog duha (Branka Arsić).
Knjigu Radivoja Cvetićanina ne smatram pobedom pristalica konstantinovićevske paradigme, već veoma značajnim prilogom dijalogu o delu Radomira Konstantinovića. O Srbiji. Ali i pledoajeom za sabrana dela Radomira Konstrantinovića kao izvorom znanja bez koga nema ni dijaloga.
Sažeta istorija modernog intelektualca u Srbiji
Za Radivoja Cvetićanina hronika je prvi korak prema biografiji. Ali njegova je Hronika već i biografija ne samo Radomira Konstantinovića, nego i osnova za biografije dve bitne ličnosti u Radomirovom životu: oca Mihaila Konstantinovića i životne saputnice Kaće Samardžić.
Mihailo Konstantinović je trajno, od početka do kraja, prisutan u delu Radomira Konstantinovića. Na osnovu tog dela, mogla sam, i bez Dekartove smrti, da zamislim biografiju Mihaila Konstantinovića. To me je i odvelo njegovoj ostavštini koja se čuva u Biblioteci Pravnog fakulteta u Beogradu. Tek povodom toga došli su razgovori o Mihailu sa Radomirom koje je on veoma voleo. Šta je, onda, Dekartova smrt? Svakako ne knjiga o biološkom ocu, već knjiga o ocu kao sažetoj istoriji modernog intelektualca u Srbiji prve polovine 20 veka. Jednom od onih, za koje se Isidora Sekulić pitala zašto se gase već u drugoj generaciji.
Radomir Konstantinović je Dekartovu smrt pisao kad je sasvim bilo izvesno da se Konstantinovići sa njim gase. Ali, pisao ju je i posle Filosofije palanke i Bića i jezika, posle katastrofe Srbije na kraju 20. veka. Dovoljno da posumnja u kraj jedne mogućnosti koju je predstavljao njegov otac; sa njim i on sam.
Bonus video:
