(Radivoj Cvetićanin, Konstantinović. Hronika, Dan Graf, Fondacija „Stanislav Vinaver“, Beograd 2017, str. 815)
Pored mnogo obeshrabrujućih znakova našeg vremena, knjiga je njegov ohrabrujući znak. Nema više velikih državnih izdavača. Više manjih privatnih izdavača učestvuje u utakmici na tržištu knjige. Specijalizovani, oni se ne žale na konkurenciju. Pored tekuće produkcije, objavljuju se ranije - iz raznih razloga - neobjavljene knjige. Davno objavljene pa - opet iz raznih razloga - zaboravljene knjige. Istorijski izvori različite provenijencije. Prevodi… Ako je Ivo Andrić bio u pravu kad je rekao da nema nekorisne knjige, onda knjižni resurs na srpskom jeziku nikako nije neznatan. Ovog leta taj resurs je obogaćen izvrsnom knjigom Radivoja Cvetićanina Konstantinović. Hronika.
* * *
Glavni junak Cvetićaninovog dela je Radomir Konstantinović, pisac i mislilac (1928-2011). To jest: ličnost koja je od svoje pojave na književnoj sceni ranih pedesetih godina prošlog veka izazivala podele, i nije pristala da to čini ni posle svoje smrti. Koja je predstavljala reakciju na generaciju pisaca intelektualaca etabliranu 1945. godine, i uticala na stvaranje novih generacija. Na čijem su delu nastale dve paradigme: konstantinovićevska i anti-konstantinovićevska - paralelne ali u promenljivom odnosu snaga. Najzad, ličnost koja je postala središte oko koga se kao u koncentričnim krugovima širio prostor slobode čineći njen odnos prema vladajućoj ideologiji i političkom režimu znatno složenijim nego što izgleda nekim njegovim današnjim tumačima.
Radivoj Cvetićanin stajao je pred ličnošću koja je u „pečalbarskoj oskudici“ (sam Konstantinović je svoju plodnost tumačio i egzistencijalnom nuždom) i monaškom posvećenošću radu (Cvetićanin piše da je Konstantinović navlačio na sebe neku belu široku odoru, koju je smislila Kaća Samardžić, kako bi u pregrejanoj odaji na vrhu njihove uske kuće u Rovinju mogao, preko leta, satima da radi) - stvarala pedeset pet godina. Pred obimnim i raznovrsnim delom (pesme, romani, radio-drame, eseji, istorijsko-filozofski spisi, istorija srpskog pesništva u 19. i 20. veku). U isto vreme pred veoma brojnim izvorima (Konstantinovićeve knjige, knjige o njemu, knjige autora o kojima je on pisao, časopisi i listovi, prepiske, razgovori sa savremenicima - saradnici, prijatelji, srodnici - u toku rada na Hronici)… Treba samo zamisliti sve te izvore na jednom mestu!
U pisanju knjige o Radomiru Konstantinoviću, u tu intelektualnu avanturu tokom koje se i sam menjao, Radivoj Cvetićanin je ušao dobro pripremljen. Po obrazovanju je stručnjak za književnost. Ali iako se njome nije profesionalno bavio, on je natprosečni poznavalac i istorije i teorije književnosti. A zatim, on je istraživač sa strašću. Teško je i zamisliti pojedinost iz života i rada Radomira Konstantinovića koja je izmakla njegovoj pažnji. To je rezultiralo izuzetnom akribijom koja knjizi daje i naučni karakter čineći je nezaobilaznom.
Nema sumnje da Cvetićaninova akribija do sopstvene zagrcnutosti, koja se prenosi i na čitaoca, ima funkciju (planiranu ili proizašlu u krajnjem rezultatu). Cvetićanin nastoji da bude istoričan, objektivan, sa distancom prema junaku svoje knjige, da bi dokazao ko je on stvarno bio u prostoru i vremenu. Cvetićanin to i uspeva, mada u knjizi ima mesta na kojima snažna emocija dovodi i do preuveličavanja uloge junaka knjige. Takva je Cvetićaninova interpretacija Konstantinovićevog teksta Naše nužnosti koji je objavljen 1952. godine u listu Mladost. Konstantinović tada ima 24 godine. Odbacujući statičnost kao kob, ne želi da joj se preda, ali isto tako ne apsolutizuje ni svoj način, jer ne veruje „u jedan jedino moguć način“. Iza teksta stajala je redakcija i Mladost je zbog tog teksta prestala da izlazi. Cvetićanin ovom tekstu pridaje značaj manifesta i smatra ga važnijim od referata Miroslava Krleže na kongresu jugoslovenskih pisaca u Ljubljani.
Međutim, ima činjenica pred kojima Cvetićanin zastaje sa razumljivim divljenjem prema svom junaku. Reč je o Konstantinovićevom odnosu prema književniku Dragiši Vasiću. Ali, to i nije samo odnos prema ovom konkretnom piscu. U tom odnosu sadržano je osnovno načelo koga se Radomir Konstantinović držao kao čovek i stvaralac od početka do kraja. Tek su Cvetićaninova istraživanja, da još jednom potvrde važnost istraživanja za stvarnu istoriju, osvetlila i ovaj odnos.
Konstantinović je bio pozvan da za ediciju Srpska književnost u sto knjiga (1964/65) sačini izbor srpske proze o Prvom svetskom ratu. U izbor je uvrstio jednu priču Dragiše Vasića koji je posle 1945. godine bio prećutan. U ime Matice srpske kao suizdavača pomenute edicije rezerve je izrazio njen zvaničnik Živan Milisavac. Konstantinović mu je odgovorio: „Ne mogu Vam pomoći, time što bih, pozvan da iznesem literarni stav o Dragiši Vasiću, jednostavno odbacio njegovu prozu, jedan takav gest ne samo da bi se kosio sa mojom literarnom savešću, već bi bio u koliziji sa mojim pozivom i kompetencijom“.
Ocenjujući Konstantinovićev odgovor Milisavcu kao dokument „od izuzetnog književno-istorijskog značaja“, Cvetićanin, sa neskrivenim divljenjem za njegovog aktera, kaže: „Danas je teško dočarati dimenzije Konstantinovićeve odvažnosti. Založiti se da se pod igom partizanskog režima štampa četnički ideolog, mogao je samo neko koji bi sve dao za književnost“. Cvetićaninov izbor žanra knjige bio je vrlo inteligentan. Hronika je dovoljno širok okvir za istoriju dela, pa i za druge žanrove: prvi korak u biografiju. Ali prethodno treba reći da je Cvetićaninu pomoglo iskustvo novinarskog zanata kojim se bavio u najvećem delu svoga života. On je čvrsto pratio životni tok svoga junaka ulivajući u njega nove rukavce. Intrigirao je čitaoca: podsećao ga na ono što je pročitao, otvarao pitanja i najavljivao odgovore. Bez ovih odlika - naučna studija, sa njima - Cvetićaninova obimna Hronika, krcata činjenicama, čita se kao roman.
* * *
Temeljnim istraživanjima i uzornom akribijom, Cvetićanin je svojom knjigom konačno omogućio uvid, i to podjednak, u dve percepcije života, pre svega dela, Radomira Konstantinovića. Po jednoj čijim rodonačelnikom Cvetićanin, s razlogom, smatra književnog kritičara i istoričara Predraga Palavestru - Radomir Konstantinović je strano telo u srpskoj kulturi, tuđ „našem tlu“, hermetičan, usamljen, bez uticaja. Po drugoj, koja, nimalo slučajno, nema rodonačelnika, Konstantinovićevo delo je anti-dogmatično, u svakom od više svojih vidova (roman, čitanje srpske književne tradicije, esej, radio-drama, istorijsko-filozofski spis) otvoreno za preispitivanja i novine. Ono što je Kasim Prohić rekao za osmotomno Biće i jezik, čijim je sastavnim delom smatrao kultnu knjigu Filosofija palanke, važi za delo Radomira Konstantinovića u celini: „Riječ je o jedinstvenom patosu, jednoj snazi kritičkog elana… koji je neponovljiv“.
Obe percepcije Konstantinovićevog dela imaju uporište u novijoj srpskoj istoriji. One reflektuju podele između generacija, ali i unutar svake generacije (pisac Danilo Nikolić, koga je Cvetićanin konsultovao, piše mu, da su pisci koji su pripadali generaciji koja se javila posle 1945. godine, bili podeljeni na montanjarske i građanske. Prvi su se okupljali u Balkanskoj ulici, drugi - na Terazijama). Međutim, to su još previranja u kojima učestvuje mladi Radomir Konstantinović. Podele, u čijem će se središtu naći njegovo već, uglavnom, zaokruženo delo, kristalizovaće se u poslednje dve decenije prošloga veka. Ali, idimo za Radivojem Cvetićaninom.
Sva četiri prva romana Radomira Konstantinovića bila su osporavana, ali je svaki od njih bio u najužem izboru za prestižnu Ninovu nagradu, da bi je četvrti (Izlazak) i dobio. Međutim, prvi roman (Daj nam danas), koji je za objavljivanje preporučio pesnik Dušan Matić rekavši da je to „ludo i genijalno“, dobio je nagradu Udruženja književnika Srbije. U žirijima su sedeli predstavnici raznih generacija, zastupnici raznih poetika, i odluke žirija nisu bile jednoglasne. Posle Izlaska javljaju se pripadnici nove generacije. Za razliku od Palavestrinih istomišljenika, oni ne misle da je roman hermetičan i tuđ „našem tlu“, već, po izrazu, novi roman.
U proleće 1962. godine Radomir Konstantinović, sa životnom saputnicom, Kaćom Samardžić, kreće na dugi put po Evropi (Beč, Hamburg, Amsterdam, London, Pariz, Italija, Švajcarska). Bez određenog cilja ali, očito, sa potrebom da vide Evropu. Oto Bihalji im piše: „da znate da lepšega nema“. U Parizu sreću Beketa. U dnevniku, žaleći što ga nije vodio od početka puta, Konstantinović piše: „Beograd je moja prava i jedina sudbina… Hteo bih da se vratim kući, iako znam da me tamo čekaju samo gorčine i neraspoloženja“. Tako će se, još jednom, osećati: na početku rata devedesetih godina.
Po povratku sa putovanja po Evropi, u svojoj trideset petoj godini, pita se, možda i pod uticajem putovanja, kuda dalje? Slede novi romani: Ahasfer (1964) i Pentagram (1967). U dnevniku beleži: „Ovde počinje nova moja epoha“. Piše eseje, „prelistava časopise“, ali početkom maja 1966. najavljuje rad na Rečniku srpskih pesnika koji će se, 1983. godine, pojaviti kao Biće i jezik u osam tomova. Taj kolosalni posao prekida, i od 1966. do 1969. godine, piše Filosofiju palanke. Počinje da je čita 4. avgusta 1969. godine, u 21:21, precizan je Radivoje Cvetičanin, pred mikrofonom Trećeg programa Radio Beograda. U celini je objavljuje časopis Treći program (2/1969).
Glas o Filosofiji palanke ide, najpre, od „uva do uva“. Ona ne izmiče pažnji profesora etike Vuka Pavićevića, publiciste Milana Vlajčića, Miroslava Krleže koji na nju upućuje Predraga Matvejevića… „Kao da je ovo usmeno predanje, kaže Cvetićanin, slutilo da pred sobom imamo ostvarenje koje je po svome formatu istorijsko“. Ubrzo, dolazi do provale interesovanja. U Politici i Komunistupojavljuju se prikazi. U Domu omladine u Beogradu održava se skup na kome se raspravlja o Filosofiji palanke. Nolit objavljuje njeno izdanje. Knjiga dobija dve nagrade: Biblioteke „Đorđe Jovanović“ i Radio Beograda. Usred jugoslovenske krize, u Sarajevu se (1989) održava skup povodom dvadesetogodišnjice štampanja knjige. U ratu devedesetih godina, Milorad Belančić u knjizi Genealogija palanke dešifruje njeno značenje kao aktuelno. Ali, ta jedinstvena dinamika ne slabi. Od 2004. do 2010. godine Otkrovenja Save Dautovića objavljuju četiri izdanja Filosofije palanke, Sarajevo (2010) štampa svoje izdanje. Vraćanje ovoj knjizi posle jugoslovenske katastrofe izgleda lekovito. Na skupu u Sarajevu (2003), u čijem radu su, izuzev iz Slovenije, učestvovali intelektualci iz cele bivše Jugoslavije, u središtu rasprave je Filosofija palanke.
Pojam palanke zaokupljao je Konstantinovića. Cvetićanin podseća čitaoca da je kroz ceo njegov rad pratio „svaki znak“ najave palanke. Bilo ih je, kaže, ali su svi, do obeležavanja 50. godišnjice Disove smrti - bili škrti. Tada će Konstantinović palanku identifikovati kako ju je identifikovao u svom spisu Filosofija palanke:
„Palanka to je onaj svet koji nam, nepromenljivo, sugeriše ideju o našoj nepromenljivosti. Ono što je najodvratnije u svakome provincijalizmu, to je sugestija apsolutnog o poretku, u odnosima, u meni sa mnom: apsolutno je poreklom iz provincije (podvukao je Konstantinović) u kojoj sve jeste kao da jeste zauvek, u kojoj nema promene, neočekivanog susreta, u kojoj aždaje ne mogu da žive, demoni i dobri anđeli - spasioci, razbojnici i čudesa, u kojoj je sve poredak od iskona i zauvek, do te mere i razmerja, takođe i slika moga Ja, kao slika koju sam stvorio u tome nepokretnom, konačnom ’svetu’, jedna slepa i gluva ’konačna’ slika“.
Od ovog teksta Radomira Konstantinovića do Filosofije palanke prošlo je sedam godina. U stvari, prošlo je mnogo više, cela jedna epoha. Za novu epohu preostalo je mnogo više, i možda najvažnije: Filosofija palanke, Biće i jezik i Dekartova smrt.
* * *
Šezdesete godine prošloga veka su kraj jedne i početak druge epohe u životu i radu Radomira Konstantinovića. Prva epoha (1945-1965) je u znaku njegovog oduševljenja zbog spoljne slobode i rezerve prema ograničenjima unutrašnje slobode: dogmatizam, suzbijanje raznovrsnosti i višeglasja. To počinje sa njegovom kritikom odnosa prema Zapadu i umetničkoj prozi o Prvom svetskom ratu. Kao da je već tada stao na stanovište Stanislava Vinavera: pre nego što se napusti, tradiciju treba poznavati. To će uticati na njegovo tiho udaljavanje od Partije. Ali, osporavan i napadan, Radomir Konstantinović je posle prvog romana (1954) i Ninove nagrade za četvrti roman (1961), priznat, i prihvaćen: veoma zaposlen. Opisujući njegovo leto u Rovinju 1961. godine, Cvetićanin kaže:
„Radi… zapravo sto poslova: na jednu hrpu eseja koje je objavio u Danasu (1962, urednik Steva Majstorović - L.P.) dodao je drugu, koju je - paralelno - rasuo po drugim listovima. Igrao se njima kao žongler lopticama: po tri - četiri istovremeno u vazduhu. Njegova pisaća mašina ’Olimpia Monica’ radila je non - stop“.
I da nije donosio ništa novo, Konstantinović nije mogao biti ignorisan već zbog svoje plodnosti. Do kraja decenije koju završava Filosofijom palanke, Konstantinović je uvršten u ediciju Srpska književnost u sto knjiga i u školsku lektiru. Njegove drame su u svetskoj antologiji radio-drama. Počinje da se prevodi. Roman Daj nam danas imao je drugo izdanje. U prepisci je sa Beketom. Napisao je još dva romana (Ahasver i Pentagram). Pravio je izbore proze i poezije za ediciju Srpska književnost u sto knjiga. Na tom poslu imao je, u već pominjanoj prepisci sa Živanom Milisavcem, svoj istorijski trenutak. Pisao je eseje koji će biti šlagvort za Filosofiju palanke (Živeo život Tola Dačić i Ko je barbarogenije?). U isto vreme, „Radomir Konstantinović prelistava časopise“ na Trećem programu Radio Beograda. Bio je to osoben način komunikacije za intelektualnim kretanjima u Jugoslaviji i u svetu. Radivoje Cvetićanin je precizan u opisu ovog Konstantinovićevog napora: „Dvesta trideset i pet izlazaka pred mikrofon, po dvadeset minuta, 14 godina… blizu pet hiljada minuta, odnosno oko osamdeset časova“.
Tačno na polovini šezdesetih godina (1. jula 1965. godine) Konstantinović, kako kaže u dnevniku, oseća granicu između dve epohe njegovog života i rada. Pokazaće se, međutim, da polovinom tih šezdesetih godina i nije granica samo u njegovom ličnom životu.
U drugoj epohi (po meni: od 1965. do 1983) Konstantinović će, po sopstvenim rečima, idući trbuhom za kruhom, započeti rad na Rečniku srpskih pisaca. Prekinuće ga, da bi završio Filosofiju palanke, ali će u jednom intervjuu (maj 1966) obrazložiti svoj poduhvat. To će, po njemu, biti „istorija, a i nešto više od istorije… interpretacija dela pojedinih pesnika i istovremeno govoriti o pojedinim estetskim, moralnim, filozofskim i političkim tendencijama ne samo naše poezije, već kulture te epohe“. Aprila 1967. godine počinje da čita oglede na Trećem programu Radio Beograda; časopis Treći program počinje da ih objavljuje 1970. i to će trajati do 1981. godine.
Beogradski izdavači, Prosveta i Rad, te Matica srpska u Novom Sadu objavili su 1983. godine, u osam tomova, Rečnik srpskih pesnika (njih 113) pod novim naslovom: Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka. Ovaj jedinstveni poduhvat naišao je na veliki odjek, a Radomir Konstantinović je bio ovenčan nagradama (Ninova nagrada koja je nosila ime Dimitrija Tucovića, Oktobarska nagrada grada Beograda, Nagrada sarajevskog časopisa Odjek koja je nosila ime Miroslava Krleže). Tim i prethodnim nagradama pridružiće se nagrada za životno delo (Sedmojulska u Srbiji i Avnojeva u Jugoslaviji).
Posle završetka Bića i jezika, praznina. Prijatelju piše (3. avgusta 1983) - „Kad čovek prekine odjednom veliki posao, to ti je kao kad zakočiš naglo, pa se nađeš u nekom jarku… Ako imaš 55 godina, kao ja, nije naročito veselo, pomalo je zloslutno prazno, ali to, kao što vidiš, nikome ne pričam. Odmor je strašna stvar, nerad je užasan: onda rade samo crvi. I oni metafizički, i oni pravi“. Ali, šta je bilo dotle?
* * *
Na mesto ministra kulture u Vladi Republike došao je mladi političar iz Vojvodine, Živan Berisavljević. Njegov mandat trajao je od 1967. do 1972. godine. Uz posredovanje Oskara Daviča, pozvao je Radomira Konstantinovića za svog savetnika. Uz kolebanje, Konstantinović je, neočekivano, poziv prihvatio. Formalno, on nije bio postavljen od Vlade. „Radilo se“, precizira Radivoje Cvetićanin, „o profanom radnom ugovoru“. Zastupnici anti-konstantinovićevske paradigme, naročito posle promene režima u Srbiji 2000. godine, tretirali su Konstantinovićevu savetničku funkciju kao čin saradnje sa komunistima, odnosno kao čin izdaje. Koristeći egzaktni metod, Cvetićanin je dokazao da savetnička funkcija nije ništa, ama baš ništa, promenila u intelektualnom angažmanu Radomira Konstantinovića.
Konstantinović u periodu 1967 - 1972. godine piše Filosofiju palanke i Biće i jezik. Nastavlja sa Prelistavanjima. U „Iskušenjima kritičke svesti“ piše da ona ne može da se „izdvoji od svega što je ugrožava“. Povodom 50. godišnjice Oktobarske revolucije propituje pojam slobode u umetničkom stvaralaštvu („Prava umetnost ne može da peva u kavezu… Talenat koji se prilagodi kavezu pretvori se iz slavuja u štiglica, iz vrane u kokošku“). Učestvuje u raspravi o tradicionalizmu. Konstatuje „groznicu za kontinuitetom“ („Otuda dolazi i do bezmernog, krajnje neodrživog i ponekad čak i grotesknog uprošćavanja naše kulture, njene istorije, svođenjem /njene/ šarolikosti na jednu jedincatu liniju“). Prvi i poslednji put, kao ideologa te „jedne jedincate linije“ označava književnog kritičara Predraga Palavestru. Piše članak povodom studentske pobune 1968. godine - „u slavu nerazumnog, u slavu utopijskog - romantičarskog duha, onoga koji ne zna za razloge razuma, za njegove ograde, za njegove dokaze i izvinjenja“. List Politika ne objavljuje ovaj njegov članak. Konstantinović se vraća Tinu Ujeviću. Piše o Matošu…
U predvečerje izlaska iz štampe Filosofije palanke, u svojstvu savetnika, učestvuje u razgovorima Miroslava Krleže u Beogradu sa ministrom kulture Berisavljevićem. Tema je rad na Enciklopediji… Ali o ovom susretu, skrupulozni istraživač Radivoje Cvetićanin nije ništa našao ni u dnevniku Radomira Konstantinovića, ni u knjigama za to relevantnih autora, Dragoslava - Draže Markovića i Enesa Čengića.
Suština drame je u susretu višeglasja i apsolutnog jedinstva
U Kragujevcu se oktobra 1971. godine održava Kongres kulturne akcije, najširi skup inteligencije u Srbiji posle 1945. godine. Konstantinović okleva da učestvuje iz bojazni da se Kongres ne pretvori u manifestaciju srpskog nacionalizma.
Ipak dolazi, a u govoru („Između višeglasja i apsolutnog jedinstva“) konstatuje da smo „teško opterećeni uverenjem da je istina samo u apsolutnom jedinstvu“, i ustaje protiv te opterećenosti: „Mislim da doživljavamo izvanredno dramatičan trenutak u kome se sa višeglasjem što se iskazuje na svim ravnima, i upravo zbog njega, i naglašeno javlja ova težnja, i to tako da ona dostiže, ponekada, oblike agresije“. Suština drame je upravo u susretu višeglasja i apsolutnog jedinstva: „Sva naša iskušenja, su tu. Sve snage i probe odatle su“.
Konstantinovićev govor, u kome artikuliše cilj Kongresa kulturne akcije, imao je veliki odjek. Objavili su ga beogradski listovi Politika i Student, sarajevski Odjek, emitovan je na Trećem programu Radio Beograda. Radomir Konstantinović je već imao za sobom Filosofiju palanke. Znakovita ćutnja o ovoj „amblematičnoj knjizi“, po onoj narodnoj, da u kući obešenog ne treba govoriti o konopcu, već je bila prestala. Intelektualnu javnost Beograda potresala je mala revolucija koju je izazvala njena pojava. Na odjecima te eksplozije i održan je Kongres kulturne akcije. Bojkotovala ga je samo Srpska književna zadruga na čijem se čelu nalazio Dobrica Ćosić. Cvetićanin kaže da je Kongres nagovestio buduće sudare u srpskoj inteligenciji. U stvari, on je već bio izraz sudara, i održan je da bi se, pre njega, pokušalo sa dijalogom. Ali to bi zahtevalo novo istraživanje: bez predrasuda ni o jednoj strani u sudaru.
(Kraj u narednom broju)
Bonus video:
