Srpska glumica Monika Romić izvešće danas dvije predstave u Pljevljima – preko dana je čeka druženje sa mališanima kroz mini mjuzikl “Čarobni kolač”, a uveče i interaktivna monodrama “Život je loto” za odrasle. U pitanju su dva od niza pozorišnih projekata koje Romićeva izvodi u svojoj produkciji, a publika je zna i sa malih ekrana, ponajviše kao Suzanu Vakić u seriji “Žene sa Dedinja”.
Dječija predstava “Čarobni kolač”, po tekstu Kristine Gavran, govori o važnosti ljubavi, prijateljstvu i kako otkriti što je ono u čemu smo dobri, a biće izvedena od 12 sati. Monodrama autora Vladimira Đurđevića “Život je loto” govori o nizu nevjerovatnih situacija kroz koje je prošla junakinja Vera, koja dolazi na željezničku stanicu i počinje da publici priča što joj se dešavalo u posljednja 24 sata. Predstava će se odigrati od 20 časova, a ulaz košta dva eura.
Što bi poručili publici da očekuje od vaših predstava?
Ono što je definitivno dobra stvar kod mojih predstava je da ljudi izađu kad se završi sa jednom pozitivnom energijom. Sve moje predstave jesu pozitivne, jesu komedije, ali sa jednim lijepim smislom i poukom. Ljudi mogu da se prepoznaju u nekim situacijama i da odreaguju na to.
Dakle, izaći će sa sa dobrom, pozitivnom energijom, ali moći će i da se zapitaju o nekim stvarima u svom životu, o tome kako ih oni rješavaju. To važi i za djecu i za odrasle.
U istom danu imate dva nastupa, koliko često vam se to dešava i koliko je teško to postići?
Navikla sam i praktično sve predstave koje su u mojoj produkciji leže nekako na meni i prosto sam spremna i fizički i mentalno za velike napore. Imala sam situacije kad sam igrala predstave i preko dana i uveče, tako da to nije nešto novo za mene. To je dobra kombinacija kada imamo predstavu za djecu i monodramu uveče, onda manji broj ljudi može da opsluži dvije potpuno različite predstave za dvije skroz drugačije ciljne grupe. A što se tiče fizičkog umora, pa to je samo pitanje dobre organizacije. Bitno je da poslije predstave za djecu imam vremena da odmorim.
Poslije toga apsolutno skupim snagu i energiju da mogu da odigram predstavu i uveče.
Da li više volite da igrate pred djecom ili pred odraslima, kažu da su djeca najiskrenija publika?
Da, definitivno jesu, jer oni odmah odreaguju na nešto što im se dopada ili ne. I to prilično burno. Dok odrasli, ako im se nešto ne dopada, oni će oćutati i otići kući. Samo je tu razlika. Generalno, ja strašno volim da igram za djecu i tokom svih ovih godina uporedo sam uvijek pravila i predstave za djecu i za odrasle. Nekako smatram to svojom misijom, da se bavim edukacijom djece, jer sve moje predstave, osim što su pune muzike, su i edukativne. Uvijek gledam da su te predstave za djecu pošteno urađene u svakom smislu - glumačkom, rediteljskom, imamo lijepe kostime, autorsku muziku... Predstave za djecu shvatam kao nešto što ja moram da priredim publici, jer se najmlađima veoma dopadaju.
Što se tiče igranja za odrasle i da li tu postoji neka razlika, u suštini ne. I jedni i drugi jesu iskreni u smislu da im se nešto dopada ili ne, samo je pitanje drugog odabira sredstava, na jedan način se igra za djecu, na drug za odrasle, ali zapravo i za jedne i za druge je velika odgovornost. I jedni i drugi traže najiskrenije od onog ko je na sceni. I to pozdrave, ako je neko iskren i zaista daje svoju dušu, to publika zna da prepozna i da nagradi.
Mjuzikli su posljednjih godina i u Holivudu popularni, na ovim prostorima bi se reklo da najbolje funkcionišu kada su posvećeni djeci?
Saglasna sam. Muzika je nešto što je u nama ljudima izvorno primarna umjetnost, muzika je ta koja nas prati čitav život, kakvog god da je žanra. Ja lično izuzetno poštujem mjuzikl kao formu, i za djecu i za odrasle. Za djecu ih uvijek radim i trenutno je u fazi stvaranja jedan novi koji se zove “Magična pizovizija”. U njemu sam odlučila da se poigram na temu klasične muzike, znači, tu će biti i Mocart i Čajkovski i Štraus i mislim da će se to djeci jako dopasti. Pokušaću da im klasičnu muziku maksimalno približim modernom zvuku. Što se tiče odraslih, ja sam sebi ispunila želju tako što je prije nekoliko mjeseci ispred moje produkcije izašla nova predstava “Otkačene”, koja je imala veliku medijsku kampanju zbog toga što je u njoj specijalni gost naša fudbalska legenda Savo Milošević. Tu je i Boris Milivojević i nas pet žena. To je recimo komad koji je vodvilj, ali takođe i mjuzikl. Odlučila sam se za muziku osamdesetih, tu su i Zana i Bajaga i Dado Topić, “Poslednja igra leptira” i to je definitivno nešto što publika prepoznaje i voli. Dakle vraćamo se na to da muzika jeste nekako primarna umjetnost u odnosu na sve ostalo. Rekla bih da je prvo bila muzika, pa tek onda riječ.
“Život je loto” se predstavlja kao interaktivna predstava, u kom smislu?
Ona jeste interaktivna zato što nema četvrtog zida, tačnije moj partner nije na sceni, moj partner je zapravo kompletna publika. To ne znači da ja presiram ljude da odgovaraju na neka pitanja, već da oni učestvuju kao moj partner koji me sluša. To znači da ako postavim pitanje, može da odgovori ko hoće. “Život je loto” je interesantna predstava zato što nikad ne znam u kom će pravcu ići i svaka je potpuno različita, a sve shodno tome kako ljudi reaguju u publici. Najinteraktivnija je na samom kraju - kada ispričam što mi se desilo, publika bira moju sudbinu, moj put - da li ću otići u slobodu ili u zatvor. Dakle, svako ko dođe će praktično učestvovati, ali ne mora ništa da kaže, može da ćuti, ali i da učestvuje.
Songove za “Čarobni kolač” su radili Niggor i Tijana Dapčević i to vam nije prva saradnja sa njima, kako je došlo do toga?
Generalno volim da radim sa “neglumcima”, odnosno sa pojedincima koji dobro utiču na našu javnost, a koji su multitalenti i koji mogu biti dobri na sceni i kao glumci. Niggor i Tijana definitivno to jesu i sa njima mi je božanstveno bilo sarađivati u svakom smislu. Niggor igra u predstavi “Dve novogodišnje jelke”, takođe mini mjuzikl za djecu. Tijana Dapčević je u predstavi “Gde su kokoške” bila specijalni gost, a onda se nekako iz te saradnje, pošto se uvijek konsultujem sa njima u vezi sa muzikom, došlo do toga da oni urade songove za “Čarobni kolač”. I to su baš zdušno uradili, oni su vrhunski profesionalci tako da tu nije bilo greške. A kao što sam navela, u najnovijoj predstavi igra Savo, da li imam dobar osjećaj ili sam imala sreće ne znam, ali i Savo se pokažao kao izuzetno dobar i prirodan glumac.
Bonus video:
