Iako je diplomirala 2007. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića, glumica Ljubinka Klarić se u raznim projektima pojavljuje od 2001. godine.
Tokom svoje karijere ostvarila je najrazličitije uloge, a za prvu u filmu “Normalni ljudi” na Filmskim susretima u Nišu dobila nagradu Carica Teodora.
Ipak, njena karijera mnogo je više vezana za daske koje život znače, pa je Ljubinka član Beogradskog dramskog pozorišta i to od 2009. godine.
Pored filmskih i televizijskih projekata u kojima se posljednjih godina pojavljuje, publika u Crnoj Gori imala je krajem prošle godine priliku da je vidi i u projektu “Crna kutija” Beogradskog dramskog pozorišta. Ljubinka ne krije da joj je ovo omiljena predstava, a o njoj, karijeri, poslu glumice, priča za Magazin....
Komad “Crna kutija” u kojem igrate inspirisan je italijanskim filmom “Savršeni stranci”. U opisu projekta se kaže se da svi imamo tri života - javni, privatni i tajni. No, Vaš lik lijepo balansira između ta tri života, a koji je moment presudan da počne da se otkriva?
Moj lik i započinje cijelu priču i igru, jer smatra da je vrijeme da se svi razotkriju. Dosta joj je više tajnih odnosa i tajni koji se kriju, što u telefonima, što u životu. Na kraju se i ispostavi da moj lik nema ništa da izgubi, pa je riješena da apsolutno sve dovede do kraja. Međutim, tako se predstava ipak ne završava, već je napravljena u fazonu šta bi bilo kad bi bilo.
Javni i privatno život potpuno su različiti kod većine. Koliko nam je bitno kako nas drugi gledaju i da ostavimo što bolji utisak na one koji ga iz prikrajka posmatraju?
Mislim da je svakom jako bitno da ostavi utisak visokomoralne, poštene, posvećene osobe, iskrene. Znate li ono kad kažu ‘mnogo sam fina žena’ ili ‘činim dobra djela’, a zapravo nije tako. Naličje nas čini da budemo socijalno prihvatljivi i da, ko se ne upušta i ima površne odnose, i ko ne posmatra ljude na pravi način, apsolutno prihvata tu igru. Vjerujem da svako od nas nije onakav kakav nam se čini.
Jeste li i sami gledali film kada ste dobili ulogu u ovoj predstavi i kako Vam se ova priča dopala?
Pogledala sam film tek nakon premijere naše predstave. Mislim da je priča veoma inovativna, jer niko nije napravio tako nešto, niko se do sada nije poigrao sa tom temom. Zaista je u pitanju film koji ostavlja i to najviše zbog teksta. Zato mi se čini da smo i mi sa predstavom uspjeli da ispričamo tu priču. Jeste bilo malo teže, jer filmski sistem je potpuno drugačiji, lakši za izvođenje u odnosu na pozorišni. Morali smo da osmislimo kako da sprovedemo poetiku i kada se mijenja situacija, kada postajemo otvoreni, a kako da dočaramo da se sve to zapravo nije dogodilo. Na filmu je to bilo mnogo lakše, stvarno sam ostala bez teksta.
Koliko je zavisnost od moderne tehnologije promijenila ljude, uticala na prijateljstva, brakove?
Mislim da je mnogo uticala. Nisam sigurna da su se generalno kroz vrijeme odnosi promijenili, samo je sad sve mnogo otvorenije i vičnije. Internet donosi određeni rizik, mogu da vas nahvataju kako god hoće. Kad neki od supružnika ima sumnju i zainati se, može sve da mu bude dostupno. Toga nije bilo ranije, bili su pažljiviji. Zavuku se u kukuruze i sve završe. Nekad su čak uspjeli da ostvare i dupli život, stvore cijele paralelne porodice, a da se ne sazna. A, sada, s obzirom na to da je internet tu i da smo svi u cloudu, mnogo je rizičnije.
Ali nekad se nijesmo hvalili takvim stvarima, dok sada jedva čekamo da se time pohvalimo na društvenim mrežama. Kako gledate na to?
Eeee, to je drugo. Ono što kačimo na društvene mreže je isto naše naličje, a ono što ide u inbox to samo znaju akteri, šta se dešava po DM-ovima. Nekom se to dopada i prihvata te igre, a neko ne, želi samo da pokaže naličje.
U jednom intervjuu rekli ste da kad je pozorište u pitanju najviše se radujete upravo predstavi “Crna kutija”. Zašto je ona toliko posebna za Vas?
Prvo, mi smo jako lijepo radili. Od prvog glumačka postava funkcioniše kao porodica. Ne znam šta ta predstava djetinjasto budi u nama, ali se ponašamo kao III3. Izgleda da nas sve uzbuđuje predstava i uopšte te situacije gdje možemo da se poigravamo sa likovima, zato mi je nekako i draga. Imamo suštinu, ali kad god je igramo dese se i improvizacije koje nas lično zabave. Ne znam kako ide sa publikom, ali svako igranje je za nas novo izvođenje, tako da nikad nije dosadno.
Dosta ste angažovani u pozorištu, članica ste BDP-a, ali u posljednje vrijeme dosta ste angažovani kad su televizijski projekti u pitanju. Koliko Vam nekad posao zna biti naporan, jer jednom ste ipak odlučili da pauzirate i pošli ste za Ameriku?
I otišla i vratila se. U nekom trenutku kad nije bilo snimanja, pozorište je radilo za mene u tom smislu da održavam kondiciju, da dosta igram i nastavim da se bavim glumom. A valjda svaki glumac prođe kroz taj period kada ga ne zovu, kada nije potreban filmu ili seriji, ali je važno da da nastavi da se bavi glumom na bilo koji način. Meni je pozorište na taj način dosta značajno i čini mi se da je i pauza koju sam napravila bila značajna za mene. Mislim da svaki glumac mora da napravi makar jednu pauzu od godinu dana. Danas mi svi ti angažmani ne padaju teško, naprotiv.
Jeste li dok ste bili u Americi razmišljali o karijeri i glumi, s obzirom na to da ste i u tom periodu postali i majka?
Apsolutno ne. Tada sam samo razmišljala o svom životu i pokušavala da ga napravim. Znate, kada malo pustite glumu koja je kao dar i počnete da živite pravi život, mnogo više iskustva stičete i sazrijevate. Onda kad se vratite dajete sebe u novoj formi, drugačije razumijete stvari. Ono što je nama potrebno za glumu je ujedno i iskustvo i zrelost.
Iako možete da pričate samo iz perspektive glumice u Srbiji, možete li napraviti poređenje koliko se život vaših kolega u Holivudu razlikuje od života kojim žive umjetnici u Srbiji. Da li je samo popularnost i veliki honorari ono što se ne da uporediti ili ima još nečega?
Mislim da su to različite škole. Oni imaju mogućnost da zarađuju koliko zarađuju, ali i da se posvete ulogama koje će biti svjetski zapažene način na koji treba da uđete u lik. Ne moraju, kao mi, da se ponavljaju, jer jurcamo iz projekta u projekat da bismo zaradili. Presudan je i taj finansijski dio gdje ne možemo da stanemo i kažemo ‘e čekaj nije ovo za mene’ ili ‘ne igra mi se, dosadno mi je’. Prosto, moramo da prihvatamo uloge, ne sve naravno, jer živimo od toga posla. Nama se dešava da se ponavljamo i da zbog toga nema onog uzbuđenja, a publika sve gleda i više prihvata formu nego što gleda kako igramo. Recimo, za razliku od svjetskih glumaca mi nemamo toliko vremena za fizičke transformacije koje publika najčešće komentariše. Zato se tako nešto rijetko dešava kod nas.
Problem projekata koji se rade kod nas je što glumce svrstavaju u jedan koš. I dok, u Holivudu jedna glumica može igrati i majku, ali i akcionu junakinju, naše glumice često ne dobijaju toliko različite uloge. Kako to komentarišete?
Oni imaju više mogućnosti. Scenarija se pišu tako da postoje prave ženske uloge. Nekada se sve vrti oko ženske uloge. Kod nas je toga mnogo manje, prosto žene na filmu i u serijama su mnogo manje zastupljene kod nas nego u Holivudu i samim tim nema tu nešto mnogo posla. Više smo u funkciji, nego što smo vodeći likovi. Žao mi je što je to tako. Još dok sam bila mlađa to sam primjećivala i nadala se da će se to promijeniti, međutim ništa se nije promijenilo.
Gledali smo Vas u serijama “Crni Gruja”, “Moj rođak sa sela”, ali i seriji “Tate”. U pitanju su potpuno različite uloge. Šta treba da ima jedna rola da bi Vama bila interesantna i može li sebi glumac da dozvoli da neku ulogu odbije? Kakvu ulogu Vi nikad ne biste prihvatili?
Imala sam sreće. Dok sam bila mlađa bio je ‘Crni Gruja’, pa ‘Moj rođak sa sela’ koji je meni negdje najbliži. Na akademiji radite po sistemu Stanislavskog i sve se svede na to ‘ja u svoje ime’. Onda je nekako ‘Rođak sa sela’ bio najbliži meni, godinama, mom senzibilitetu. Međutim, najveći mi je izazov da kroz ulogu odem od sebe. I eto, dva puta sam dobila šansu zahvaljujući produkciji “Smart” da odigram nešto što je daleko od mene, a da bude vješto. Nekako moram da priznam da mi je najmilija uloga Dane koju trenutno igram u seriji ‘Kolo sreće’ gdje sam baš, baš otišla daleko od sebe i nevjerovatno me zabavlja. Tu je presudna i radost igre.
Sada Vas, kao što ste pomenuli, publika može gledati i u seriji “Kolo sreće” koja je rađena po portugalskoj telenoveli. Znamo da su sapunice na ovim prostorima bilo da su sa nekog latino govornog područja ili da su snimane u Hrvatskoj, Srbiji veoma gledane. Zašto publika najviše voli ovakve priče pune spletki i raznih obrta?
Znate da publika najviše voli rijalitije. Ne bih da poredim sada, ali to je taj paralelni život. Ti junaci serija žive neke živote koje bi možda publika voljela da živi ili voljela da posmatra. Publika je posmatrač i kao takva presuđuje o tome da li ih interesuje ili ne to šta posmatra. Nažalost, što im dajete više zapleta i neizvjesnosti to ih više uzbuđuje i samim tim gledanost raste.
Novac za projekte ne dolazi iz nezavisnih izvora, već od države
Posljednje vrijeme ipak je na tržištu najviše projekata koji se žanrovski vezuju za trilere - akcioni, krimi, psiho, horor.... Kako Vi gledate na ekspanziju ovog žanra, a nikad ne dobijaju podršku konkursa i kulturnih institucija?
Mislim da griješite, kod nas dobijaju novac te krimi serije, tačnije sve ono što će biti gledano i podrazumijeva visoku produkciju. Sad više nema naivnosti. Da biste napravili pravu kriminalističku seriju, morate imati novac, a on ne dolazi iz nezavisnih izvora, dolazi od države jer pravi novac se nalazi u državi. Mislim da takav žanr ima apsolutnu podršku, možda i zbog toga što su primijetili da to apsolutno prolazi kod publike, da puni bioskope.
Bonus video:
