U drugoj deceniji našega veka kinematografija na Balkanu doživela je neočekivanu, idejno, produktivno i umetnički zrelu novu školu filma, koju zasada čine pretežno filmske radnice - režiserke, scenaristkinje, producentkinje i glumice iz Kosova. Školovane su uglavnom prvo na Fakultetu umetnosti u Prištini, a zatim na stranim univerzitetima. Njihovi - većinom prvi - filmovi žanju nagrade po festivalima u svetu. Tematsko jezgro, duboko društveno angažovano, jesu upravo žene, njihov današnji položaj u Kosovu i, bez razlike, očajanje zbog takvog položaja i takvog društva. Svi ti filmovi su koprodukcije, koje dodatno svedoče o evropskoj povezanosti i o zajedničkim potrebama i interesima Balkana, posebno balkanskih žena.
Prvi kosovski film koji je režirala žena (i napisala scenario) je Svadba Blerte Zećiri iz 2017. Tema je homoseksualnost: na svadbu dolazi čovek koga mladoženja još uvek voli. Gde je Venera Norike Sefa takođe obrađuje traumatične doživljaje seksualnosti u patrijarhalnom društvu. Režiserka je iz “praške škole” i sa tim svojim prvim filmom dobila je posebnu nagradu na filmskom festivalu u Roterdamu. Blerta Bašoli je sa svojim filmom Košnica na Sandens festivalu dobila sve tri glavne nagrade 2021: Fahrije, junakinja filma, bori se za preživljavanje svoje porodice posle nestanka muža u ratu, ali njena patrijarhalna okolina više voli bedu i mučenje žena i dece nego napredak. Kaltrina Krasnići, sa filmom Vera sanja o moru (opet prvi dugometražni film, 2021) odnela je čitav niz nagrada na festivalima po svetu. Vera, na početku starosti, sa profesijom, supruga, majka i baka, gubi muža koji se ubio iz nejasnih razloga. Uz ritualno, propisano ponašanje, muški rođaci bi da je liše njene svojine na osnovu “tradicije” da žene ne mogu biti naslednice, i u tome se ne libe prevare i kriminala. Vera ne veruje institucijama, koje joj sigurno ne bi pomogle, i upušta se u borbu sama, sa neizvesnim ishodom. Luana Bajrami sa svojim prvim dugometražnim filmom Brdo na kojem lavice riču (2021) nastavlja svoju već potvrđenu glumačku karijeru u Francuskoj, a za svoj prethodni kratki film dobila je nagradu Sezar.
Svi ovi filmovi su me oduševili, ali Brdo na kojem lavice riču je možda najoštrije politički usmeren i duboko tragičan, jer se zapravo tiče najvećeg dela balkanske omladine danas. To nisu Thelma & Louise i još jedna: to su tri mlade devojke u selu blizu Prištine, koje leto provode zabavljajući se, smejući se i sasvim malo divljajući po okolini. Sve tri žive u nezavidnim okolnostima, izložene patrijarhalnom nasilju, prinuđene da pomažu i nose porodične terete, čak i kad imaju razumevajuću majku. Sve bi želele nešto drugo, i studiranje izgleda kao prvi spasilački korak. Prvi prelomni trenutak je kada sve tri budu odbijene za upis na fakultetu. Ponašanje fakultetskog službenika pokazuje sve - klasnu, patrijarhalnu i nepotističku prepreku. Mogućna prijateljica i saveznica, koja je došla da letuje kod svoje bake, i koja čita Zolinu Nanu, uništava do kraja nadu: “tamo” nije ništa bolje nego “ovde”, “ovde” se možda lakše može preživeti. Ništa od prijateljstva, devojke su ogorčene i shvataju da je jedini izlaz rušiti sva pravila. Započinju krasti i pri tome se ludo zabavljaju, odlaze na more na kojem, za razliku od Vere, ne vide nikakav sanjani izlaz, i konačno se vraćaju u realnost izopštenja i potpunog gubitka. Nije reč o besciljnosti, naprotiv: novi red na Balkanu omladini je grubo istrgnuo ciljeve, sve dok se ne prikloni perverznim pravilima novih društava. Ključna scena filma zato je svadba: kamera kruži oko neveste, koja stoji kao najtužnija lutka, dok oko nje svi pevaju, igraju i viču. Tek kad se pojavi raspojasani ON, koji je do tada pio i lumpovao sa jaranima, ona se pokrene, osmehne i pokloni, i sa gestovima punim ljubavi pripaljuje mu cigaretu.
Filmska poetika svih ovih filmova sledi - istorijski - neorealizmu, oslanja se na naturščike, i bez sumnje na filmove Šantal Akerman i Anjes Varda, dakle na evropski feministički film. Prepoznaje se doslednost, u svim pomenutim filmovima: to je dekonstrukcija kulturnog kolonijalizma, etno-mračnjaštva, kapitaliziranja patnje, kolonizovane lukavosti. To nije postignuto nekim čelnim otporom i prisvajanjem kolonizatorskih stereotipa, već naprotiv, razumevanjem konteksta i nužnom, radikalnom kritikom tog konteksta. Kosovski ženski filmovi su filmovi otpora, nikako samo kosovskog. Prvi u mnogo čemu, internacionalni jer je to jedino mogućno, ovi filmovi daju Evropi, ali i svetu dobar uvid u razmišljanje koje se može završiti samo planiranjem temeljnih društvenih promena. Hajde, da ne pomenem pravu reč.
(Peščanik.net)
Bonus video:
