Postoje određene stvari u životu i karijeri koje moraš da radiš da bi uspio - uvijek bježi iz svoje zone komfora. Kad god postane lako i tapšu te po ramenu, moraš da bježiš odatle.
Tako objašnjava recept za uspjeh Borko Vujičić, jedan od članova beogradske rep grupe THC La Familija. Njegov kolega Stefan Gligorijević dodaje da veliku ulogu igra strpljenje, ali i “da se ne izgori u želji”.
Borka i Stefana smo sreli u Nikšiću, gdje su nastupali u “Montenegro pubu”.
Njih dvojica će 2023. godine obilježiti 20 godina postojanja, od objavljivanja demo snimka “Za ulicu i ortake”.
Ipak, njima djeluje da su se tek sad zagrijali.
”Tek sada nam se dešava da je došla smjena generacija, da su još puniji klubovi, da se sa većim žarom pjeva. Nevjerovatno”, kaže Borko.
”Kada nešto ne ide, a ti to preterano želiš, ne odustaj. Pravi slikar slika, ali baci 100 slika prije nego dođe do prave kreacije. Treba biti strpljiv, ali raditi”, priča Stefan za “Vijesti”.
Taj recept, i kada bi postojao, kaže Borko, vjerovatno bi ga svi primjenjivali, ali to može da bude samo istrajnost.
”Ono što najviše treba da se pobijedi, a svi patimo od toga je sujeta, to prosto čuči u svima. Tako dolazi do raznih udaljavanja, možda sam sebe uskratiš za neki uspjeh i korak dalje”, ističe Borko.
Mladima da loše stvari ne postanu životni stil
Međutim, njih dvojica mladima danas ne zamjeraju skoro ništa, jer su kako kažu i sami prošli kroz razne situacije.
”Ne mogu sebe da stavim u poziciju da nekome nešto prigovaram zato što znam da sam uradio 10 puta lošije. Jedino što mogu da kažem je da to ne postane stil života. Ako si “lud” u nekom periodu, nemoj da dozvoliš da to postane životni stil bez stila. Nemoj da odeš u klošarenje, da zapostaviš druge stvari i ne brineš o životu”, priča Borko.
Stefan takođe navodi da ne može da im zamjeri ništa, jer imaju pravo na grešku, ali da može da se razočara. “Ako pogriješe više puta i ne nauče na svojim greškama mogu da se razočaram”.
”Možda što su na nastupima počeli previše da koriste telefone i snimaju. Dovoljan je jedan klip, pa da ga podijele. To nije svuda primjer. Dešava se da su u prvih pet redova samo blicevi. Gledaš me kroz objektiv. Ali to je bolest novog doba, to se dešava Dr Dreu, Snup Dogu. Ne uživa se...”, dodaje on.
Mladi bi trebalo i da prestanu “da se kite lažnim perijem”.
”To je dio trenutnog trenda. Ali generalno se živi u vremenu gdje možeš putem društvenih mreža dosta toga da izlažiraš i namontiraš... Nemojte da živite lažan život. Ako je već tako, trudite se da ga stvarno stvorite”, kaže Borko.
Želimo da učimo od mladih, ali i da im prenesemo svoje znanje
Beogradski dvojac ističe da su počeli da okupljaju mladu ekipu oko sebe, ali I da će se truditi da što prije budu u ulozi izdavača, ali ne na način da nove talente na muzičkoj sceni eksploatišu, već da budu “zdrava platforma”.
”Izvođače ćemo naučiti kako da se postave prema novcu, radu u studiju i postanu kompletni. To njima djeluje kao da im držimo predavanja ali siguran sam da kada budu krenuli da rade shvatiće šta sve nosi naš posao”, objašnjava Borko.
U svom timu već imaju kako kažu mlade osobe - producenta Happy machine beats koji je radio trećinu njihovog novog albuma “Beogradsko najfinije”, Baby Sosa iz Bora, a njihov Di džej ima 20 godina.
Bore dodaje i da slušaju mlade umjetnike i nove producente, te i da su doživjeli tranziciju - od “tvrdog” repovanja do pjevanja, autotjuna.
”Ima dosta toga da se uči, nije jednostavno kao što nekome sa strane izgleda. Treba učiti da se pjevaju terce, donje, duboke”, dodaje on.
”Slušamo klince, nemamo taj kompleks, želimo da naučimo, tražimo da nam objasne. To nas održava u životu i relevantnosti na sceni”, kaže Stefan.
Oni se ipak, nisu nikada “kačili na tuđu energiju”.
”Ako pogledaš kroz našu karijeru nikad nismo imali u trenutku jačeg od nas. Kada smo radili sa Cobijem, koji je danas veliki, nije bio izvođač, u hip hop svijetu je bio prepoznat kao producent. Otvorili smo neka vrata zajedno. Kada je krenuo komercijalni zvuk nismo se prikačili nikome”, priča on.
Danas se od najmlađih dana upada u zamke
Svako je na svoj način svoj, uprkos tome što mu se nameće da uđe u kalup, ali sagovornici smatraju da se danas od najmlađih dana “upada u zamke”.
”Ne uklapaš se jer nemaš patike, telefon, počinješ da upadaš u te zamke od najmlađih dana. Nama su do prije sedam godina ljudi iz najbližeg okruženja dobronamjerno govorili “Nije taj rep posao koji će ti donijeti sve što treba u životu”. Ti se odmah osjećaš da si drugačiji, pitaš se jesam li ja neka crna ovca, šta ja to radim osim što volim muziku?”, priča Borko.
Sve je, dodaje on, neki kalup.
”Mora posao od 7 do 5, što ja poštujem, ali to drugačije u našem smislu je značilo da istrajemo i već odavno mogu da kažem da smo uspjeli jer se nismo predali. Mogu da vjerujem da ću biti pilot, ali mora biti neke osnove u svemu tome, treba prepoznati taj talenat. I naravno odvojiti se od ljudi koji te ubijaju u pojam”
Svoj se postaje vremenom, ali treba da postoji i sreća, skup situacija i iskustava, smatra Stefan.
”Neko je kao Novak Đoković koji je od malena znao da će biti prvak svijeta, dok neko cio život ne može da se pronađe”, dodaje on.
U Crnoj Gori manje izvođača, ali ne i kvaliteta
Sagovornici “Vijesti” smatraju da se muzička scena u Crnoj Gori ne razlikuje mnogo od one u Srbiji, osim u broju izvođača.
”Crna Gora ima velike talente u muzici, repu. Ima svoj put i tok, normalno je da će se razlikovati. Drugačije je podneblje, dijalekat, razlikuje se u načinu razmišljanja. Who See su primorska braća, njihovo poimanje svijeta nije kao naše iz betonske džungle”, smatra Stefan.
”Do izvođača je da se organizuju, da se digne prašina oko njihovih djela, muzike, da se animiraju mase. Ako nemaš animiranu masu, nemaš ništa. Nije internet masa”, dodaje on.
Izvođači moraju imati hrabrosti da zagaze u komercijalne vode, da prave muziku za klub i zabavu, ali od toga zaziru kada su mladi, navodi Borko.
”Žele da budu originalni. Doživljavaju to kao neku estradu, oni ipak kao pripadaju andergraundu. Sebe zarobljavaju da dopru do šire mase i naprave muziku za zabavu. Čini mi se da u Crnoj Gori i dalje izvođači predstavljaju svoj grad. Nisam do sada čuo pjesme koje bi u najmanju ruku bile slične kao na primjer Džek i Džoni. Moramo tako da pričamo jer se radi o muzici koja se ljeti pušta u klubovima”, dodaje on.
Muzika je naše zavještanje
Jedini pravi odgovor na to šta ih tjera da rade je možda i kliše, “ali istina je da je to ljubav prema muzici”.
”Ne mogu da nađem nijedan drugi razlog. Zarađujemo od toga, ali bilo je mnogo godina kada nismo - šta nas je tad guralo da to radimo? Ima tu raznih motora koji te pokreću. Može da te pokreće bilo šta materijalno - ako nemaš dobru pjesmu, šta da izneseš i daš emociju, to para ne kupuje”, pojašnjava Bore.
Medalja svega je ipak, što “sve ostaje”.
”I kada nas ne bude jednog dana, kada ostarimo i odemo na selo ostaće nešto. Za 100 godina postojao je neki THCF koji je radio muziku. To je naše zavještanje”, poručuje Stefan.
Humanitarni rad im pomaže da ostanu na zemlji
Iako mnogi ne znaju da su Borko i Stefan humanitarno aktivni, često kroz određene humanitarne organizacije ili u sopstvenoj režiji pomažu siromašnim porodicama, a te situacije su, kažu oni, antiteža - ne dozvoljavaju im da polete, koliko god da su uspješni.
”Ne treba o tome mnogo da pričamo, niti je to način na koji smo se mi ikada predstavljali. Mnogo nam fali što ne možemo da idemo u akcije kao nekada zbog posla i porodice. Ranije smo svakog vikenda bili na terenu, a to mnogo znači da ostaneš na zemlji”, kaže Borko.
Uvijek moraš da znaš da iza ćoška ima mnogo siromaštva, dodaje on.
”To je stvar kućnog vaspitanja, nešto što su nam roditelji usadili. Kada već imamo priliku da budemo dio takve priče pristajemo I prija nam”, kaže Stefan.
Bonus video:
