U kamp prostoru Sea Dance festivala, najveća gužva proteklih dana bila je u ranim jutarnjim časovima, odnosno pred kraj muzičkog programa, kada se svi pripremaju za spavanje, jer je dragocjenih sati do izlaska sunca i porasta temperature vrlo malo.
Tako su kamperi noći provodili u festivalskom prostoru, a sa prvim zracima su napuštali šatore u potrazi za hladom, kako u zelenoj zoni pored, tako i u obližnjim kafićima.
Jedna od njih bila je i Mina Teoharević, 23-godišnjakinja iz Beograda, koja se do svog šatora vratila samo nakratko.
„Nisam bila ranije ovdje. Kada smo tek došli nije mi se činilo previše dobro, prvo jer je na suncu, a pod dva - jedini hlad je u zelenoj zoni, a tamo nije dozvoljeno postavljanje šatora. Kamp je mali, ali je ok.
Kako je prolazio dan, bilo je sve bolje...“, ispričala je ona, a zatim prenijela utiske i sa festivala.
„Malo mi se izvođači u početku nisu dopadali, ali poslije je bilo vrhunski od Džona Njumena, pa nadalje“, ispričala je Teoharević koja prvi put u životu kampuje, ali ističe da joj je jako sunce jedina zamjerka.
„Ujutru smo odmah izašli iz šatora i nastavili da spavamo na travi“, objašnjava ona, a na pitanje zbog čega se tek sada odlučila za kampovanje, Beograđanka je kazala:
„Dečko je bio prošle godine, pa smo odlučili da ove godine idemo zajedno. Upoznali smo dosta ljudi, uglavnom su svi opušteni, raspoloženi za priču i druženje“.
Međutim, od Teoharević nisu samo ljudi sa kojima su dijelili kamperski prostor dobili pohvalu, već i zaposleni.
„Sviđa mi se obezbjeđenje, dobro je. Mnogo bolje nego na Exitu i mnogo bolje... mislim... pretresaju vrhunski“, uz smijeh je dodala Mina.
Nekoliko metara dalje, u Zelenoj zoni, uglavnom su svi spavali, ali bilo je i onih koji su bili raspoloženi za ćaskanje, poput Bendžamina Pelsmina iz Francuske.
„Došao sam ovdje... pa očigledno avionom“, uz smijeh počinje razgovor Francuz, koji je na Sea Dance došao sa djevojkom.
„Svakako sam planirao da dođem u Crnu Goru, a onda sam na internetu vidio festival i sve se poklopilo. Provjerio sam tada line up, ali nisam znao previše izvođača - jedino sam znao za Fatboy Slima“, priznaje on.
„Sve je super, jedino sam prvog dana imao problem sa organizacijom. Nisam mogao da dobijem narukvicu, jer sam kartu kupio online. Tražili su mi da odštampam, ali oni na štandu nemaju štampač. Kamp je kul, malo je gužva, ali to se očekuje od muzičkih festivala“, ispričao je on, dodajući kao i mnogi da bi bilo mnogo ljepše da je bilo dozvoljeno postavljanje šatora u zelenoj zoni, ispod drveća.
Sa njim u društvu bio je Njemac, Dominik Bekmiler, a njih dvojica nisu se znali od ranije, već se prijateljstvo rodilo upravo u Sea Dance kampu.
„Došao sam sam, pa je super socijalizovati se i upoznavati ljude. Nije zeznuto kada si sam, samo postaviš šator i porazgovaraš sa komšijama. Nije to do festivala, već do tebe“, zaključuje on, a zatim odgovara na pitanje koliko su lokalci spremni da pomognu i izađu u susret.
„Moglo bi biti bolje. Prvog dana sam išao okolo i pitao da li postoji neki veliki market, a oni su mi odgovarali da ne znaju. Kako sam kasnije vidio postoji jedan na ulazu u Jaz. Organizacija je na kraju sjajna, jedino bi moglo imati malo više hlada“, ispričao je Njemac koji je takođe prvi put u Budvi.
„Dopada mi se, mali festival, odmah pored plaže, ljudi su fini, zaista je lijepo. Da budem iskren, nisam došao zbog muzike, jer ja ovu vrstu ne slušam, već zbog festivalskog vajba i pravog tajminga. Slušao sam Njumena, svakako“, uz osmijeh je priznao Dominik, koji je iskoristio priliku i da pohvali zaposlene u kampu.
„Juče su dva lika pokušala da se provuku preko ograde, ali su ih zaustavili, što je dobro, cijenim to što su uradili“, kazao je on.
U zelenoj zoni uživala je i Maja iz Makedonije, koja je na Sea Dance došla u sklopu Exit avanture.
„Tamo je bilo mnogo dobro, prepuno ljudi, vruće... I na Sea Danceu je dobro, manje je ljudi što je relaksirajuće, poslije Exita malo da se odmorimo. Prve noći je bilo zanimljivo, trajalo je do jutra“, prisjetila se ona, dodajući da na račun kampa nema velikih zamjerki.
„Kamp je ok, ali nema nikakve hladovine. Na Exitu isto nije bilo hladovine, ali si pored šatora mogao da nađeš neko drvo, a ova ovdje ne pružaju neki dobar hlad. Zaposleni u kampu su divni, tu su non-stop i konstantno nas pitaju da li nam nešto treba. Pao nam je šator, odmah su došli da nam pomognu“, prepričava ona.
Maja tvrdi da njoj buka festivala nije problem pri spavanju iako je su sve bine veoma blizu, jer se ljudi „vremenom naviknu“, a na budvanske cijene je bila spremna u stgartu.
„Svi su mi rekli da je ovdje sve skuplje, naročito tokom trajanja festivala. Veći je problem što nemamo ništa da kupimo. Ne smeta mi čak ni što ove godine nema prolaza iz kampa u dio sa binama. Na Exitu je to mnogo udaljenije, a ovdje bi nam to skratilo za minut. Mislim da nije daleko“, priznala je ona.
Njeno društvo iz Makedonije, kako se pohvalila, nije vrijeme provodilo samo u Budvi, pa su u prethodnim danima između ostalih, obišli i Petrovac i Plave horizonte.
Nedostaju štekeri za punjače, hlad, prolaz, ali najviše - piće
Zaposleni u kampu rade u tri smjene, pa su na raspolaganju 24 sata od nekoliko dana prije početka festivala, do dana nakon završetka muzičkog programa.
Nikšićanin Stefan Ivanović već četiri godine radi upravo na recepciji kampa, a kako kaže nije mu teško da radi sa ljudima koji su upravo stigli sa puta i naravno žele da im se sve završi istog momenta.
„Meni nije naporno, već mi je užitak da im uljepšam trenutak kada iz Novog Sada stignu autobusom poslije 15 sati puta. Naporno je jer imamo duge smjene, kao i noćne, a naravno želimo i mi da odemo na neki nastup, pa ne ostane vremena za odmor“, požalio se on.
Naravno ima i onih koji bi voljeli da uđu u kamp bez plaćene propusnice, a takve slučajeve sprečava obezbjeđenje, što Ivanović prepričava kroz anegdotu.
„Čovjek iz obezbjeđenja je našao dezodorans i onda je krenuo ka njima, pa su pomislili da je peper sprej i pobjegli“, ispričao je on.
Njegov kolega, koji nije želio da se objavljuje njegovo ime kazao je da su zamjerke kampera koje prime uglavnom na račun toga što u kampu nemaju štekere za punjače, hlad, direktan prolaz do bina, a najviše zamjeraju što im je zabranjeno unošenje svih pića osim vode, a unutra nema štanda na kojem bi je mogli kupiti.
Prve noći Crveni krst imao 41 intervenciju, bez Hitne pomoći
Iako poslom, iste čari i nedaće kampa sa turistima su dijelili i pripadnici Prve pomoći, ali i Crvenog krsta, na čijem je čelu kao koordinator bio Igor Jokanović.
„Već četvrta godinu je Crveni krst angažovan na sanitetskom obezbjeđivanju na Sea Dance festivalu, zajedno sa Hitnom pomoći. Pošto sam ja koordinator, sve četiri godine sam bio ovdje. Svake godine bude 50-ak intervencija u toku noći. Samo prve noći imali smo 41 intervenciju, bez Hitne pomoći“, otkriva on i dodaje da su u pitanju pretežno lakše povrede, uganuća, mijenjanja zavoja, falstera i opekotina od sunca.
Njegov i zadatak njegovih kolega je obezbjeđivanje pomoći kamperima i to u smjenama od 12 sati, ali ipak oni stignu i da prisustvuju pokojem koncertu.
„Dostupni smo 24 sata u kampu i na plaži, a na glavnoj bini do 6 ujutru. Smjene su po 12 ili 8 sati, sve zavisi od mjesta na kojem rade, imamo 27 ljudi. Potrudili smo se da ko radi 12 sati da bude slobodan preko dana ili da mu omogućimo ako baš želi da čuje nekog izvođača, ali četvrta je godina pa smo već uigran tim“, ističe Jokanović, uz opasku da pripadnici Crvenog krsta čak ni tada ne odmaraju zbog profesionalne deformacije.
„Bili smo da slušamo Džona Njumena. Bila je super atmosfera, malo nas je bilo strah zbog velike gužve, čak i kada ne radimo to je psiha, pa komentarišemo da li se može nešto desiti“, uz smijeh je priznao.
Galerija
Bonus video:
