Crnogorski maneken i model Nikola Masoničić živi svoj san. Naime, trenutno je u Los Anđelesu gdje se uspješno bavi modelingom, a to potvrđuje i nedavno objavljena reklama za električni Nisan džip. Prije Amerike, Masoničić je radio u Kini i na Tajlandu, a mnogi ga na Balkanu pamte i po spotu Who Seeja za numeru “Nemam ti kad” za koji je režiju potpisao Zoran Marković Zonjo.
Iako je konkurencija u Los Anđelesu velika, Masoničić ne sumnja da će jednog dana dobiti priliku da zaigra i u nekom dugometražnom filmu. O planovima, manekenstvu, životu u Americi priča za Vijesti...
Već neko vrijeme živiš u Americi i uspješno se baviš manekenstvom i modelingom. Nedavno si angažovan i za reklamu za prvi električni džip iz Nisan familije. Koliko je teško tamo doći do jednog ovakvog angažmana?
U Americi sam već sedam godina. Dvije godine sam proveo u Majamiju i sad živim i radim u Los Anđelesu. Majami je bio veoma zabavan, lagodan život, ali mnogo manje posla nego u Los Anđelesu. Ali sa više posla i više kastinga dolazi i mnogo veća konkurencija. Skoro svaki kasting koji dobijem ulazim u selekciju sa skoro 1000 modela. Usljed pandemije sada pretežno imamo zoom kastinge, koje ja, iskreno, ne preferiram. Mnogo više volim uživo kasting, kad upoznam kasting direktora i on uživo može da vidi moju ličnost i energiju. Kasting za Nissan je bio uživo i bio je veoma interaktivan, mnogo direktiva, i ekspresija na licu. Posebno mi je drago što sam izabran za ovu ulogu, jer je to prvi električni džip iz Nisann-a i nadam se da će se reklama prikazivati dugo.
Na snimanjima često se srijećeš sa svjetski poznatim facama, kao što je to bio slučaj kad si snimao posljednju reklamu. S obzirom na to da oni znaju biti veoma zahtjevni i razmaženi, kakvi su prema ostatku ekipe? Jesi li imao neka pozitivna ili negativna iskustva?
Da, na posljednjem snimanju sam imao zadovoljstvo da budem uz Bri Larson. Ona je bila predivna, ali smo često snimali na drugim lokacijama tako da smo samo jedno veče snimali zajedno. Veoma pristupačna, prijatna i šaljiva djevojka. Drugo pozitivno iskustvo sam imao sa Stivon Harvijem. U pitanju je jedan od najvećih američkih voditelja. Istinski Superstar! Prije snimanja je došao da se pozdravi i kad sam mu rekao kao se zovem, tražio je od režije da me u emisiji zovu mojim imenom, a ne onim koje je pisalo u skripti. Dopalo mu se (smijeh).
Što se tiče negativnih iskustava, jedno je bilo bas na ovom snimanju reklame za Nissan. Mislim da je bilo drugog dana snimanja, očekivao sam poziv oko jedan poslije podne, i niko nije dolazio za mene u kamp. To mi je bilo sumnjivo jer su moje scene bile tada na rasporedu. Negdje oko pet je asistent došao da me pokupi i rekao da od snimanja nema ništa i da idemo u studio da snimamo sve na zelenom platnu. Kasnije sam saznao da je kaskader dok je snimao scene prošao krovom kroz kran od kamere i uništio jedini džip te vrste koji smo imali u cijeloj Americi. Srećom po mene oni su odlučili da dopreme novo vozilo u Los Anđeles tako da smo prave scene sa novim džipom dosnimili nekih šest mjeseci kasnije.
Većina bi posao kojim se baviš opisala kao “posao iz snova”- zarađuješ, putuješ, učestvuješ u nekim lijepim projektima. Je li zapravo to tako i koliko je teško baviti se modelingom s obzirom da snimanja znaju biti naporna i zato što traju mnogo sati, ali i nijesu baš uvijek idealni uslovi u kojima se radi?
Ljudi vjerovatno misle da je to sve lako, i da je život lagodan. Najčešće vide samo krajnji produkt i glamur koji je prikazan na društvenim mrežama. Ono što ne vide je da često snimanja znaju biti i te kako naporna.
Nekad se ostaje do kasno u noć, snima se u ekstremno hladnim ili vrelim uslovima, nemaš više energije ni da držiš oči otvorene, a ne da snimiš ključnu scenu gdje moraš da sijaš punim sjajem. Moje najluđe snimanje je bilo prije nekoliko godina u januaru na katamaranu u ljetnjoj garderobi, sve košulje i šortsevi. Klijenta nije bilo briga što je na okeanu poslije nekoliko sati već počelo da bude jako hladno. Nakon nekoliko mojih žalbi da je mnogo hladno i da ne mogu da poziram više, koje nijesu ni uzeli u obzir, fotograf je burnije reagovao i rekao ‘ja misli da se model zaledio, što onemogućava slikanje’. Cijelu situaciju sam na kraju ispratio bukvalno zaleđen i ukočen, dok nisu proglasili kraj i dali mi čaj i ćebe da se ugrijem.
Je li samo modeling ono čime se baviš u Americi ili si prinuđen da radiš i neke druge poslove?
Zbog modelinga i glume sam došao u Ameriku. U početku je bilo teško, snalazi se kako znaš, naročito dok nisam dobio radne papire i konačno modnu agenciju sa dobrim konekcijama i klijentima. Nekoliko godina sam dodatno radio u jednom restoranu u Los Anđelesu. Kada je počela pandemija koronavirusa, prestao sam i sada sam fokusiran na modeling i investiranje u kriptovalute.
Prije Amerike živio si i radio u Bangkoku i Šangaju. Ima li razlike baviti se modelingom tamo i modelingom u Americi?
Ogromna je razlika, prosto neuporedivo. U Americi sam u svakom trenutku zaštićen, prvo agencijom, a potom i zakonom. U Kini i Tajlandu, a i kod nas u Crnoj Gori to nije slučaj. U Kini sam radio fotografije koje se kasnije prodaju po cijelom svijetu, a ja od toga nemam ništa. Dešavalo se da me zovu prijatelji iz Čilea i javljaju da mi je lice preko cijele jedne zgrade na aerodromu, a ja ne znam ništa o tome. U Crnoj Gori sam radio reklamu za jednu kompaniju, koja se kasnije prikazivala godinama. Da sam taj posao radio u LA, bio bih milioner. Mada, sa druge strane ima tu i moje krivice, postoji dosta ugovora koje sam potpisao ni ne gledajući šta potpisujem, skupo plaćeno iskustvo.
Amerika daje razne mogućnosti, a mnoge zapažene manekene gledamo i u serijama i filmovima. S obzirom na iskustvo koje si stekao snimajući spotove, reklame ima li šanse da se okušaš i u tom pozivu?
Svakako, pandemija je malo usporila taj moj put i planove koje sam imao, ali se polako vraćam časovima glume, i već sam se pojavio u nekoliko kratkih filmova. Najdraži mi je svakako “The Puncture” koji je producirao momak iz Mostara, moj dobar prijatelj Ajdin Sefer. Volim taj poziv i sebe u budućnosti vidim u toj branši.
Kako provodiš slobodno vrijeme i jesu li ljudi iz svijeta mode spremni da se druže jedni sa drugima, ili se odnosi svode na strogo profesionalno?
Volim fitnes i zdrave stilove života i sa zadovoljstvom dosta vremena provodim u fizičkim aktivnostima. Teško zamišljam dan bez nekoliko sati u teretani, često planinarim, igram fudbal, tenis i ostale sportove rekreativno. Moje društvo je većinom sa naših prostora, među njima ima modela, glumaca, biznismena, imam veliku podršku među njima, uglavnom uvijek je zabavno, prevazilazimo puki profesionalni odnos.
Ima i dosta predrasuda kad je posao kojim se baviš u pitanju, mnogi manekeni i manekenke pričali su i u nekim nepristojnim ponudama, ali imamo priliku da čitamo u medijima o njihovim porocima. Koliko je sve to realno?
Javni posao snosi razne odgovornosti i ta svjetla reflektora često kolegama smetaju. Čuo sam dosta takvih priča i iskustava drugih modela, dešavaju se takve stvari, doduše meni se na sreću nikada tako nešto nije dogodilo. Svakako, najoštrije osuđujem takve nepristojne ponude, pritiske i iskorišćavanja, naročito kada se to dešava mojim koleginicama, koje su često prepuštene same sebi.
Bonus video:
