Ja sam Grofica. Tako me je nazvala cura koja me je hranila od dana kad sam došla ispred te zgrade i odlučila da ostanem. Nigdje me drugo nisu nahranili. Svog starog imena se i ne sjećam. Ponekad zamiriše kuvana piletina i taj miris me vrati u gotovo zaboravljene dane, prepune pažnje i ljubavi, kad sam bila jako, jako mala, tolika da su se dodavali sa mnom, prebacujući me kao lopticu iz ruke u ruku, iz jednih u druge otvorene dlanove, a ja bih se ponekad i upiškila od tolike sreće, uživajući u pažnji koja mi je poklanjana.
Onda sam malo porasla pa me više niko nije držao u rukama, već na krilu. I to je bilo dobro. I dalje su me mazili i gnjavili i sve je bilo po mom.
Onda sam porasla toliko da više nisam mogla u krilo. Pokušavala sam da se mazim kao ranije, ali gurali su me od sebe. Govorili su da sam teška, da sam već velika, da više nisam štene. Govorili su da sam zahtjevna, bezobrazna, razmažena. Govorili su da ništa ne znam, da sam prljava i da smrdim.
Nisam shvatala zašto viču na mene kad sam ja bila samo štene, koje može jedino postati onakav pas kakvim ga oni naprave.
Cvilila sam kad me ostave samu, jer su me oni razmazili. Tražila sam da se igramo lopte, jer su me oni naučili. Nisam mogla da znam da ću im dosaditi... ja.
Lopta im nije dosadila. Igrali su se bez mene, a kada bih prišla, tjerali su me. Bila sam prljava i smdjela sam jer me nisu kupali. Ako su htjeli da budem čista, zašto me nisu naučili kako, nego su samo prestali da vode računa o mom izgledu i mojoj higijeni? Ništa nisam shvatala.
Kad mi je auto prešlo preko šape, dugo sam plakala. Sažalili su se na mene i na nekoliko prekratkih dana, sve je izgledalo kao da smo se vratili na staro. Mazili su me, pazili, okupali i očetkali, pustili me da spavam u sobi, ali ipak ne i na krevet. Nije mi smetalo. Bila sam zadovoljna. Jednog jutra me je probudila buka i povišeni glasovi mojih vlasnika. Po nagloj hladnoći atmosfere nepogrešivo sam osjetila - ne žele me više. Neće psa koji šepa. Neće psa s felerom. Razočarali su se kad se ispostavilo da nisam čist njemački ovčar, a moja povreda doprinijela je da razočarenje kulminira. Nisu me više željeli. Nisam se opirala kad su mi stavili povodac i uveli me u kola. Pokušavala sam da ih smekšam radeći sve ono na šta su se topili dok sam bila štene. I vidjela sam da nema svrhe...
Zapeklo me je. Htjela sam da budem snažna i ponosna, da ne vide koliko su me povrijedili, da ne pokažem koliko me boli što sam odbačena. Htjela sam samo da odem, da oni mene gledaju kako odlazim... Ipak kada su krenuli, bilo je jače od mene i potrčala sam za njima, lajući od bijesa, ogorčenosti, razočarenja... lajući od straha i panike i jeda... Dok nisam, iscrpljena, pala i ostala tu da ležim.
U danima koji slijede, lutala sam svuda, tražeći neke tople ruke i nježnu riječ, komad mesa ili kosti, i malo vode. Tjerali su me. Plašili su me se.
Našla sam utočište između dvije zgrade gdje su dobri ljudi hranili već nekoliko pasa. Odmah smo se sprijateljili. Oslobodila sam se i u nadi da će me neko uzeti, ulazila za ljudima u ulaze, pokušavala da uđem u kuću.. Mislila sam - ako budem dobar pas, ako budem mirna i poslušna, neću smetati, možda me ostave tu...
Drugi ljudi, oni koji nas ne vole su počeli da prijete da će nas sve potrovati. Odveli su me u azil, na sterilizaciju. Preživjela sam, a da nisam pokupila nijednu bolest. Od tada sam u pansionu, koji moji sPasioci plaćaju za mene, dok mi ne nađu dom.
Kažu da će to biti teško, zbog toga što sam velika iako sam mlad pas, ali ja ne gubim nadu.
Možda me baš TI odabereš, da ti budem najbolji drug do kraja svog života. A ja sam naučena na povodac, poslušna i jedva čekam da me neko udomi.
Očišćena od parazita, sterilisana i vakcinisana.
Udomljavam se isključivo uz ugovor o udomljavanju, uz koji udomitelj ostvaruje pravo na 25% popusta na veterinarske usluge u vet-ambulanti MontVet.
Za više informacija, pozovite NVO sPas 067 377 889.
Galerija
Bonus video: