Osamdesetogodišnja Vasiljka Lazović iz sela Ivanje kod Prijepolja u Srbiji pala je prije neki dan u bunar dubok 11 metara, ali je uspjela sama da se izvuče penjući se uz kameni zid.
"Napušteni zajednički bunar je bio moje omiljeno mjesto za predah poslije šetnje livadom i voćnjakom", ispričala je za agenciju Beta Lazovićeva, koja živi sama u prostranoj kući u Ivanju.
"Tako sam i tog dana oko pola četiri popodne sjela da predahnem, ali je oronuli drveni poklopac pukao i ja sam se odjednom našla u bunaru.
Padala sam sa glavom okrenutom prema njegovom dnu.
"Tako sam i tog dana oko pola četiri popodne sjela da predahnem, ali je oronuli drveni poklopac pukao i ja sam se odjednom našla u bunaru."
Usput sam udarila tjemenom u kamenu izbočinu u zidu, jednu ploču koju su kopači zaobišli, a zatim se stropoštala u vodu i mulj na dnu bunara", kaže Lazovićeva.
Krepka starica nije izgubila samopouzdanje. Našla se u vodi dubokoj nešto preko jednog metra i odmah počela da poziva pomoć.
No, odgovora nije bilo.
Naselje Krčevac je rijetko naseljeno, u njemu žive uglavnom stariji, pa se Lazovićeva odlučila da sama nešto pokuša.
"Nisam osjećala nikakav bol, osim straha i hladnoće. Voda je bila ledena.
"Usput sam udarila tjemenom u kamenu izbočinu u zidu, jednu ploču koju su kopači zaobišli, a zatim se stropoštala u vodu i mulj na dnu bunara."
Pokušam da se penjem, ali kameni zid je bio klizav od rose i sitnih naslaga mulja. Izujem se, eno mi opanaka i sad na dnu bunara, i krenem da se penjem", priča baba Vasiljka.
"Polako, držeći se rukama za oblutke, noge sam stavljala u malo šire šupljine između kamena. Trajalo je, bogami, prilično dugo.
Napravim dva koraka, nađem pogodnu šupljinu u zidu, pa predahnem. Bole ruke i noge od napora, a sva se tresem. Valjda od hladne vode", dodaje.
Tek kad je stigla do pred sami vrh bunara postalo joj je jasno da je nekim čudom ostala u životu.
"Nisam smjela da pogledam dolje, a nisam imala kud ni gore, jer je gotovo metar zida na samom izlazu izgrađen od betona.
Nemam za što da se uhvatim, vrh bunara daleko, a nemam gdje ni noge da postavim.
Nekom čudnom snagom dohvatim prstima gvozdenu šipku za koju se nekad vezao poklopac bunara i izvučem pola tijela preko betonskog zida.
Tu sam stala da uzmem vazduh", kaže Lazovićeva.
"Napravim dva koraka, nađem pogodnu šupljinu u zidu, pa predahnem. Bole ruke i noge od napora, a sva se tresem. Valjda od hladne vode"
"Uto je stigla Petra Lazović koja je prva čula moje dozivanje. Osjetila sam neku loptu na tjemenu. Kao da raste.
Tu sam malo krvarila, ali me nije ništa boljelo. Ni danas me ništa ne boli", potvrdila je svoju čudnu priču Vasiljka Lazović.
Ipak, na nagovor brata koji je stigao iz Bara, sjutradan je otišla u hitnu službu prijepoljskog Doma zdravlja.
Ljekari nisu mogli da povjeruju u priču, ali su konstatovali da nema vidnih povreda.
To je potvrdio i hirurg Branko Gojaković koji je, poslije rendgenskih snimaka, konstatovao da baba Vasiljka Lazović nema povreda.
Galerija
Bonus video:
