Jedan motel na Ibarskoj magistrali, jedan visoki general u penziji, jedan strani obaveštajac, papiri, torbe i vojni kontraobaveštajci koji upadaju na sumnjivi sastanak, a sve se nastavlja sukobima političara, bezbednjaka.
Od ovog scenarija za špijunski triler, koji je u realnosti „pisan" pre skoro dve decenije, danas nije mnogo toga ostalo.
Ništa mnogo, osim sudskog procesa protiv Momčila Perišića - nekadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije tokom ratnih sukoba devedesetih, disidenta režima Slobodana Miloševića, jednog od političkih lidera Demokratske opozicije Srbije (DOS), potpredsednika prve demokratski izabrane Vlade Srbije pod vođstvom premijera Zorana Đinđića.
„Devetnaest godina je potrebno da se dođe do prvostepene presude. Sve je krenulo pred Vojnim sudom, dok je postojalo vojno pravosuđe - a krenulo je i kao javno suđenje, što smo mi tražili i kasnije, jer ne mogu da verujem da se 19 godina kasnije nešto krije", kaže za BBC na srpskom advokat Novak Lukić, koji u postupku pred Višim sudom zastupa generala Perišića.
Viši sud će konačnu presudu u ovom slučaju izreći 5. februara 2021. godine, a na optuženičkoj klupi su, osim Perišića, i pukovnik Miodrag Sekulić i nekadašnji pripadnik vojske Vladan Vlajković.
Šta se dogodilo pre dve decenije
Momčilo Perišić bio je potpredsednik Vlade koju je predvodio Zoran Đinđić, a njegova stranka deo koalicije koja je srušila Slobodana Miloševića.
Njegova vojnička karijera prekinuta je 1998. godine smenom sa najvišeg mesta - načelnika Generalštaba.
„Teško je zamisliti veću aferu - general Perišić je bio dugogodišnji načelnik Generalštaba, disident od Miloševićevog režima u poznoj fazi, jedan od lidera tadašnje vladajuće koalicije, potpredsednik Vlade Srbije zadužen za vojsku.
Gde ćete više i veće", priseća se novinar nedeljnika „Vreme" Filip Švarm.
U martu 2002. godine, iznenada je odjeknula vest da su pripadnici vojnih službi uhapsili vicepremijera Perišića u jednom motelu na Ibarskoj magistrali i to u toku sastanka sa navodnim američkim obaveštajcem Džonom Nejborom, u čijoj su torbi pronađena dokumenta koja terete Perišića.
„Mi smo bili zgranuti kad se to desilo - ja ne znam da je iko iz Vlade pozvan u istrazi, ja nisam bio deo te istrage.
„Odmah je tražena dozvola da se pretrese Perišićev kabinet, što je Zoran Đinđić bez problema prihvatio jer je znao da nema apsolutno nikakve naše odgovornosti", kaže još jedan tadašnji potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać.
Dodaje da je hapšenjem Perišića otvoren čitav niz pitanja na koje do danas nema odgovora.
„Koliko ja znam, Perišić je uhapšen u motelu čijeg vlasnika je poznavao još iz Zadra i on se jeste sastao sa službenikom američke ambasade, ali ne znam šta je sa njim radio, to se ticalo isključivo njega.
Postavlja se pitanje za šta Perišića optužuju, otkada ga prate i od kada on navodno radi za američku službu jer on nije ni običan vojnik, ni general - već je bio načelnik Generalštaba dok ga Milošević nije smenio."
Posle kraćeg zadržavanja, američki državljanin Džon Nejbor je pušten zbog diplomatskog imuniteta, a ubrzo i povučen iz Srbije.
„Mislim da su naše vlasti bile obaveštene o nekim njegovim aktivnostima, da su znali da je on predstavnik američke obaveštajne zajednice.
„Americi to nije nanelo veliku štetu, nisu imali velikog interesa da produbljuju sukob sa Srbijom, dok je Srbija mala zemlja koja je zavisna od stava i uticaja SAD, pa Srbiji nije bilo u korist da se to pumpa", kaže novinar Filip Švarm.
Politička afera
Ipak, odmah posle spektakularnih vesti o hapšenjima, špijunska afera postala je - politička.
„Svaka špijunska afera je i politička - to je neodvojivo jedno od drugog.
„Kada imate špijunsku aferu, imate i političke posledice koje se vide u drugačijoj strukturi moći nakon slučaja", kaže Švarm.
Vladajuća koalicija u Srbiji, koja je smenila režim Slobodana Miloševića 2000. godine, ubrzo se podelila na dva tabora - premijer Srbije Zoran Đinđić predvodio je republičku vlast i kontrolisao uglavnom policijske snage, dok je predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica uticaj imao na saveznom nivou vlasti i u vojnim snagama.
„Meni se čini da je to bio pokušaj da se politički destabilizuje vlada, ali u tome se nikad nije u velikoj meri uspelo.
„Nemam elemente da to sa sigurnošću tvrdim, ali mogu da zaključim da je u sve bila umešana vojna bezbednost - koju je vodio čovek blizak šefici kabineta Vojislava Koštunice", kaže Žarko Korać, upućujući na ulogu tadašnjeg načelnika vojnih obaveštajaca Acu Tomića i Ljiljanu Nedeljković, osobu od poverenja jugoslovenskog predsednika.
S druge strane, Dragan Maršićanin, koji je tada bio visoki funkcioner Koštuničine Demokratske stranke Srbije, kaže da politička strana afere nije primarna.
„Neslaganja u vođenju politike je bilo, ali to ne može da promeni činjenicu da je član vlade bio u kontaktu sa stranim službama i da je predavao tajna dokumenta.
„Sve i da ima osnova u spekulacijama o političkim obračunima, oni su zapravo ishodovali dobrim rezultatom", kaže Maršićanin.
Na razmišljanje o političkoj pozadini, Žarka Koraća navodi i tajnost operacije.
„Bez ikakvog znanja ikoga u vladi, njega su pratile bezbednosne službe.
„Krajnje je neuobičajeno da premijer to nije znao, čak ni prilikom njegovog izbora, o kome se izjašnjavala čitava Skupština."
Maršićanin, s druge strane, smatra da je tajnost bila neophodna.
„Službe koje se bave kontrašpijunažom drže svoje aktivnosti u tajnosti i to je sasvim prirodno.
„Ako biste nekoga na koga sumnjate i koga pratite obaveštavali o svojim aktivnostima, onda posao ne bi mogao da bude završen to kraja - po meni je ta tajnost potpuno opravdana."
Za novinara Filipa Švarma, pitanje tajnosti ima nekoliko slojeva.
„Kada se neko bavi špijunažom - on to radi tajno, a ako se nije bavio špijunažom - vlada nije imala šta da zna.
„S druge strane, kontraobaveštajne aktivnosti se ne udaraju na sva zvona, a vojska je pritom imala loš odnos prema Vladi Srbije pa nije bilo očekivano da upozori vladu."
Političke posledice bile su vidljive - Momčilo Perišić podneo je ostavku na mesto potpredsednika vlade, uz obrazloženje da ne želi da joj otežava funkcionisanje.
„Posledice nisu bile male.
„Bio je to veliki udar na strukture vlade, gde se pokazalo da su vojne službe otkrile američkog špijuna u Vladi Srbije - udar je to bio i na Zorana Đinđića", zaključuje Švarm.
Zoran Đinđić tražio je od Vojislava Koštunice da smeni Acu Tomića, uz obrazloženje da je član njegovog najužeg kabineta neovlašćeno praćen.
Karijera Momčila Perišića
Ratni sukob na prostoru bivše Jugoslavije zatekao je Momčila Perišića u Zadru, da bi brzo napredovao preko mesta komandanta Bilećkog korupsa i Treće armije, do načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije.
Bio je na čelu vojske tokom ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, da bi u novembru 1998. godine, u osvit ratnih sukoba na Kosovu, odlukom Slobodana Miloševića bio smenjen.
Godinu dana kasnije, osniva svoju stranku Pokret za demokratsku Srbiju koja se suprotstavlja Miloševićevom režimu kroz članstvo u DOS-u.
„Perišić je imao svoju stranku, po raspodeli unutar DOS-a pripadao mu je relativno mali procenat mandata.
„Logika je bila da su veze DOS-a bile najslabije sa vojnim aparatom, a on nije bio za potcenjivanje - pa se očekivalo da će njegova poznanstva u strukturi vojske možda biti od pomoći", kaže tadašnji lider Socijaldemokratske unije Žarko Korać.
Dragan Maršićanin iz DSS-a Perišićev angažman u DOS-u vidi nešto drugačije.
„Možda to neću reći na lep način, ali tada se skupilo kuso i repato - sve što se izjasnilo protiv režima Slobodana Miloševića, okupilo se u koaliciju DOS."
Po izboru vlade Zorana Đinđića, Perišić postaje jedan od potpredsednika sa posebnim zaduženjima za vojna pitanja - koja su u to vreme bila u nadležnosti saveznih vlasti Jugoslavije.
„Mislim da je njegova ambicija bila da se vrati na mesto načelnika Generalštaba, ali Vojislav Koštunica to nije želeo ni da čuje.
„General Aco Tomić je bio Koštuničin čovek od poverenja", zaključuje Žarko Korać.
Suđenje koje traje decenijama
U vreme kada se odigrao susret Perišića i Nejbora, pravosudni sistem Srbije izgledao je potpuno drugačije - ponajviše zato što je, osim civilnog, u zemlji tada postojalo i vojno pravosuđe.
Proces pred vojnim sudovima je pokrenut 2004. godine, ali je već naredne godine prekinut jednim međunarodnim procesom - general Perišić morao je da se pojavi pred Haškim tribunalom i odgovara na optužbe za ratne zločine.
„Možda se neko nadao da će general Perišić biti osuđen u Hagu, pa da će proces zamreti sam od sebe - ali to se nije desilo.
„Posle njegovog povratka, sve se u zemlji promenilo, akteri nisu više bili ni blizu vlasti, pa se proces radi javnog mnjenja održavao na niskom nivou", kaže novinar Filip Švarm.
Proces protiv Perišića nastavljen je 2014. godine, a sudija Nataša Albijanić donela je odluku da se suđenje zatvori za javnost.
„Perišić je optužen za špijunažu, ali ne za onu iz finansijske koristi, iako se o tome spekulisalo u medijima 2002. godine.
„To je ozbiljno krivično delo za koje je zaprećena kazna do 15 godina zatvora, ali mi smo tražili oslobađajuću presudu", kaže Perišićev advokat Novak Lukić.
Zbog činjenice da je suđenje zatvoreno za javnost, Lukić ne može da iznese više detalja pre nego što presuda bude doneta.
„Njega je veoma pogodilo ovo suđenje, priča koja traje skoro dve decenije.
On je pred Hagom odbio bilo kakvu nagodbu i praktično oslobodio krivice Vojsku Jugoslavije za događaje u Srebrenici."
Perišić je pred Haškim tribunalom najpre osuđen na 27 godina zatvora, a potom oslobođen optužbi da je pomaganjem i podržavanjem Vojske Republike Srpske u Bosni i Hercegovini i Vojske Srpske krajine u Hrvatskoj doprineo zločinima u Sarajevu, Srebrenici i u raketnom napadu na Zagreb.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
