U novom filmu Vesti iz sveta (News Of the World), glumac uspeva da potvrdi status ultimativnog oca na filmu.
Ali da li ova voljena holivudska zvezda takođe predstavlja i kraj jedne paradigme, pita se Kristina Njulend.
Sa 64 godine i u petoj deceniji na velikim platnima, Tom Henks se skrasio u ulozi filmske zvezde za kojeg možemo da kažemo da je pretplaćen za uloge oca.
Sa reputacijom čoveka koji je i u privatnom životu prijatan baš kao što je i na filmu, Henks je ostario u pravu očinsku, sedobradu pojavu sa ulogama koje mu i priliče.
Njegova dva poslednja filma su prošlogodišnji Grejhaund, triler sa tematikom iz Drugog svetskog rata koji je Henks i napisao, kao i aktuelni Vesti iz sveta, vestern smešten u godine posle Građanskog rata, koji je režirao Pol Gringres i koji se može pogledati na Netfliksu.
- O ljudskosti u dubokom, mračnom svemiru: Zašto su Zvezdane staze i dalje tako popularne
- Zašto u filmu „Kazablanka" ima toliko slavnih citata
- Zašto je Kum 3 bio toliko omražen
U ovom filmu, Henks je veteran koji krstari bespućima Teksasa u vreme perioda rekonstrukcije nakon Građanskog rata.
On nailazi na izgubljenu belu devojčicu (Helena Zengel) koja priča jezik Kajova i preuzima obavezu da krene na opasno putovanje ne bi li pronašao porodicu siročeta.
Henks vodi devojčicu u sigurnost - u početku grubo, a potom i uz nagle izlive emocija koji samo pojačavaju njegovu početnu rezervisanost.
On nas još jednom podseća, i to bukvalno, da je on, u stvari, ultimativni otac.
- Tom Henks pisao dečaku po imenu Korona koji kaže da ga maltretiraju
- Kako izgleda snimanje filmova u vreme korona virusa
- Šta se krije ispod peska „Dine" - priča koja je promenila svet
Ostarele filmske zvezde
Istina, „otac" je odrednica koju bismo mogli da nadenemo - makar u kontekstu godina - mnogim najvećim holivudskim muškim zvezdama.
Poslednjih godina dosta se govori o nepostojanju ozbiljne, mlade zvezde sa moćnim potencijalom u mejnstrim Holivudu.
Talentovane glumce možete da pronađete svuda, ali Filmske Zvezde - sa velikim F i velikim Z - su nešto sasvim drugačije.
To su oni sa izgrađenim personama, sa poljem sile koje uvlači publiku u njihovu orbitu.
Oni imaju dobar smisao za humor jednog Dvejna Džonsona ili privlačnost i dostojanstvo Denzela Vašingtona.
Kada želite da kažete da neko od njih ima novi film, jednostavno kažete, recimo, ,,novi film Toma Henksa" i onda je to znak da se radi o filmskoj zvezdi.
Ali i takvi ipak stare.
Tu su Leonardo di Kaprio sa 46, Džonson sa 48, Bred Pit sa 57 i Tom Kruz sa 58 godina.
Drugi su još stariji - Vašington ima 66 i dve godine je stariji i od samog Henksa.
Ponekada se zapitate kada će se muške filmske zvezde ispod 40 godina pojaviti i da li će se uopšte i pojaviti.
Možda sve to ima veze sa bezbroj načina na koji su se sistem pravljenja zvezda, kao i sama industrija, promenili u odnosu na osamdemsete i devedesete godine.
Ili ima veze se promenom stavova o muževnosti ili možda usled postojanja te tanke linije između ,,persona" i tipskih uloga, prema kojima su glumci uglavnom vrlo rezervisani.
Sve to Toma Henksa i druge glumce koje pripadaju toj klasi, smešta u kategoriju vrlo retkih zverki.
Još od ranih dana karijere, kada se pojavio u komediji sa zamenjenim telima Big (1988) rediteljke Peni Maršal, Henks je nosio izgled običnog čoveka.
To prijatno i poznato lice, sa nestašnim očima i izbrazdanim čelom, ga je pratilo kroz nekoliko faza njegove karijere, od šašavih komedija preko prestižnih drama (ovu eru obeležavaju i dva uzastopna Oskara za najbolju mušku ulogu filmovima Filadelfija i Forest Gamp), pa sve do uloge državnika u velikom američkom istorijskom filmu.
Van tog glumačkog života, često se bavio projektima koji su imali veze sa njegovim ličnim interesovanjima i strašću sa kojom je pripovedao priče svoje nacije, kao što je slučaj bio sa, recimo, serijom Braća po oružju koja se bavila Drugim svetskim ratom i na kojoj je Henks bio izvršni producent.
A kada se govori o identitetu jedne filmske zvezde, Henks je oduvek emitovao neku vrstu razoružavajuće otvorenosti, sa elementima koji su bili kao stvoreni da pruže kombinaciju snažnog heroizma sa velikom dozom optimizma.
Tim dečačkim izgledom, sa široko otvorenim očima, kroz karijeru je gradio portrete običnih ljudi u vanrednim okolnostima, bilo da su oni predstavljali obdarenog idiota Foresta Gampa (1994), pilota heroja u Saliju (2016) ili opsednutog kapetana Milera iz filma Spasavanje redova Rajana (1998).
Vrlo često, ove uloge su bile zasnovane na stvarnim ljudima - Henks je poznat kao strastveni čitalac istorijskih i biografskih knjiga i kao neko ko je u konstantnoj potrazi za pričama koje nude dozu optimizma i humanizma.
Drugim rečima, on suštinski igra dobre ljude.
- Upoznajte tajanstvenog autora kultnih sovjetskih crtanih filmova
- O jetri uz vino: Zašto jaganjci i dalje nisu utihnuli - tri decenije kasnije
- Film „Iskopina“: Fascinantna priča o britanskom Tutankamonu
On može da igra i nesimpatične likove, ali je retko bio zlikovac.
On je antagonista kao FBI agent u filmu Uhvati me ako možeš (2002) nasuprot poletnom i šarmantnom, mladom Leonardu di Kapriju u ulozi prevaranta Frenka Abagnejla, ali ovo je više igra mačke i miša.
Jednostavno je klasičan čovek sa zadatkom iz ere Ajzenhauera.
U filmu Njihova liga (1992), on je naizgled strogi trener bejzbol tima sastavljenog od devojčica, ali je u stvari mrzovoljni, ali voljeni učitelj.
U odličnom gangsterskom filmu Sema Mendeza Put bez povratka (2002), on ide još dalje u iztraživanju granica igrajući plaćenog ubicu - ali iako znamo da je ubica, nikada ga zaista ne vidimo kao totalnu bitangu.
Film je ispričan iz vizure njegovog sina koji neminovno vidi njegovu mekšu verziju.
On, čak i kada je loš, nekako je ipak i dobar.
Henks je obično bio nazivan odgovorom naše generacije na Džejmsa Stjuarta i sličnosti svakako postoje.
Sa naivnom iskrenošću tipičnog Amerikanca, Stjuart se takođe pojavljivao u mnogim ratnim filmovima i porodičnim dramama.
Razlika je u tome što se u drugom delu karijere Stjuart dotakao i zlokobnijih uloga kroz svoj rad sa rediteljima kakvi su bili Alfred Hičkok i Antoni Man.
Njegove posleratne uloge, prepune kratkovidih i poremećenih opsesija i čežnji za osvetom, ne izgledaju kao teren kojim bi se kretao i Henks.
Čak je i sam, u intervjuu Njujork Tajmsu 2019, rekao da se ne oseća sposobnim da stvori neophodnu zlonamernost da bi igrao određene tipove uloga.
Možda je i u pravu - da li uopšte bilo ko želi da vidi Toma Henksa kao negativca?
- Džejms Din: Intimni portret
- „Vodeni svet" posle 25 godina: Novo gledanje najvećeg filmskog promašaja
Prevaziđena ikona
Status filmske zvezde je, po običaju, hod po oštrici žileta: nekada je vrlo teško odstupiti od slike po kojoj ste prepoznatljivi širokoj publici jer vas zbog takve slike i vole.
Uvek se javlja rizik da ćete se previše oslanjati na već utvrđen obrazac i da ćete postati predvidljivi i osrednji.
Henksov ukus u vezi projekata i reditelja koje bira je bez sumnje plemenit i sa malo provokativnih izuzetaka kao što je bila Filadelfija iz 1993, prvi mejnstrim film o HIV-u.
Napravio je pet filmova sa Spilbergom i nekoliko sa Ronom Hauardom i Robertom Zemekisom, koji su uvaženi, ali i konvencionalni autori zakleti kaprijanskim principima.
U međuvremenu, promašaji kao što su bili izrazito uvrnuti animirani Polar Ekspres, kao i dosta loš rimejk Iling komedije Gangsterska petorka braće Koen, samo su ukazivali kako može da izgleda stranputica.
Iz tog razloga neki Henksa smatraju za nekog sa probirljivim stavom i takav njegov put vide kao zastareo (da) i reakcionaran (ne).
Nedavno se na Tviteru povela polemika oko da li je Tom Henks nekada i igrao u nekom dobrom filmu.
Suprotno onome što bi se moglo učiniti običnom bioskopskom posetiocu, a naročito drsko po mom ličnom uverenju, ovakav navod je zapravo bio zanimljiv.
Činjenica je da je Henks u ovom trenutku veći i od samog života i da ga mnogi koji ga vole - naročito mladi ljudi - vide ne kao glumca kojem se dive, već kao omiljenu ikonu popularne kulture: on je glas Vudija iz Priče o igračkama, neko sa kim su odrasli.
O njemu se govori kao o nekome ko pomaže strancima, ko ima sjajnu kolekciju pisaćih mašina, ko teši uplakane novinare i generalno - u vama mora da ima i previše gorčine ako ga ne volite, bez obzira što u skorije vreme sigurno nećete ponovo gledati Foresta Gampa.
Henks je analiziran i u manje pozitivnom svetlu, ne toliko zbog nečega što je rekao ili uradio, već više zbog načina na koji bi njegov lik mogao da bude predstavljen.
Njegova mirna, ali čvrsta vizija muškog autoriteta je nežnija i prijatnija od one na koju smo navikli.
Ali baš zbog toga su napadi i podmukliji i ukazuju na usvajanje principa pravednosti belih muškaraca i paternalizam nekoga čija je karijera izrasla iz Reganove ere 80-ih, epohe za koju bi liberalni kritičari rekli da je bila proizvođač sličnih vrednosti.
Možda i ima istine u tome da Henks voli da igra krute, ali dostojne poverenja likove, uključujući tu vojnike, policajce ili političare.
Ponekada to znači da igra i uloge kakve moja (čitaj: milenijalska) publika nikako ne bi trebalo da voli.
Svejedno, ako Tom Henks već predstavlja nekog kolektivnog tatu-bumera filmskog sveta, onda u svakom slučaju i on ima pravo na buntovne naslednike.
I ukoliko je sve ovo i vredno pažnje, nekako ipak pada u vodu kada na kraju… gledate njegove filmove, ukoliko ste uopšte u stanju da ih gledate pojedinačno i da ih ne odbacujete apriori.
U filmu Vesti iz sveta postoji veran, sporogoreći prikaz haotičnog i nasilnog života u Teksasu, podeljenom Građanskim ratom i sa klasnom i rasnom netrpeljivošću koja tinja ispod površine, a u kojem Amerikanci svih sorti - beli, crni, domoroci - pokušavaju da žive zajedno.
Reference na današnju Ameriku su očigledne.
A tu je i činjenica da je Henksa, kada je u formi, teško zaseniti.
Tu su oni sjajni završni trenuci iz drame sa taocima iz stvarnog života u filmu Kapetan Filips (2013), o otmici američkog trgovačkog broda od strane somalijskih gusara, u kojem njegov traumatizovani mornar posle silnih iskušenja postaje histeričan.
Njegova blaga, nežna neposrednost TV ikone gospodina Rodžersa iz filma Marijele Heler A Beautiful Day in Neighbourhood.
Umorna, ali dostojanstvena mirnoća astronauta Džima Lovela iz filma Apolo 13 (1995) u trenutku kada saputnicima govori kako je bila privilegija leteti sa njima dok se čeliči pred smrt.
Pa čak i njegov tragikomični, prigušeni kašalj večito prehlađenog čoveka u Mostu špijuna iz 2015. godine.
Henks je predstavnik verovatno odumiruće vrste: dobra, staromodna filmska zvezda čiji je „pravi život", štagod to značilo, izgleda na neki skoro magičan način u ravni sa njegovim gospodskim likom.
Zamagljivanje tih granica između njegove ličnosti na bioskopskom platnu i van njega je deo teksture jedne filmske zvezde.
U ova izrazito cinična vremena, u kojim slavne ličnosti imaju sve manje i manje tajni, to je jako zanimljiv fenomen.
On je zaslužan za to što je Henks zvezda kojoj verujemo svim srcem - a osoba koja toliko zrači iskrenošću i toplotom, zaslužuje i nasleđe koja će biti dugog veka.
Pogledajte video o prvom azijskom superheroju
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
