Hiljade beba iz Šri Lanke dato je na usvajanje između šezdesetih i osamdesetih godina prošlog veka - neke od njih prodale su „farme beba" budućim roditeljima iz svih krajeva Evrope.
Holandija, koja je primila mnoge od tih novorođenčadi, zabranila je međunarodna usvajanja, posle brojnih optužbi za prinudu i podmićivanje.
I dok je istraga u toku, porodice koje nikad nisu prestale da misle na nestalu decu nadaju se da će im ona biti vraćena.
Indika Vaduge seća se crvenog automobila koji je odvezao njegovu majku i sestru Nilanti.
On i njegova sestra Damajanti ostali su kod kuće i čekali da im se majka vrati.
Kad je narednog dana stigla, bila je sama.
- Usvajanje u Srbiji: Država dala, država i uzela dete
- Dečak pozvao ceo vrtić u sud da proslave njegovo usvajanje
- Dečji brakovi - živi relikt prošlosti
„Kad smo se oprostili, nisam ni pomislio da će Nilanti otputovati u inostranstvo niti da je to poslednji put da ćemo se videti", kaže on.
Ovo se desilo ili 1985. ili 1986. godine, kad je Indikin otac napustio njegovu majku Panikarge Somavati i ostavio je da odgaja troje dece sama.
Dok se porodica mučila da preživi, on se seća čoveka kog je njegova majka poznavala i koji ju je nagovorio da da Nilanti, koja je tada imala četiri ili pet godina, na usvajanje.
Indika kaže da je taj čovek bio posrednik „farme beba" u Kolombovom predgrađu Kotehana i tvrdi da je, iako su je vodili sudska službenica i njen muž, posrednik bio taj koji je ugovarao usvajanje sa stranim roditeljima - uglavnom holandskim parovima.
Somavati je znala da je to centar koji ugovara usvajanje beba kao posao, kaže njen sin.
Ali u ono vreme je smatrala da nema drugog izbora i plaćeno joj je oko 1.500 šrilankanskih rupija (u ono vreme oko 55 dolara).
„Moja majka je bila svesna da je to farma beba, ali bila je nemoćna. Znam da je to uradila zato što nije mogla da hrani se nas.
„Zbog toga je naša majka donela tu odluku. Ja je ne krivim."
Indika se seća da je posetio farmu beba s oba roditelja pre nego što je Nilanti data na usvajanje, mada ne može da se seti zbog čega.
Opisao je dvospratnu kuću u kojoj je nekoliko majki sa bebama spavalo na prostirkama na podu.
„Bila je to prljava udžerica, ličila je na bolnički hodnik", kaže on.
„Sada znam da je to bila farma beba. Tamo su se starali o majkama dok se ne porode, a potom prodavali njihove bebe. Vodili su unosan posao."
Jednom drugom prilikom, priseća se kako im je prijateljica njegove majke došla u posetu nakon što je predala vlastito novorođenče farmi beba.
„Sećam se kako je žena ridala dok je govorila sa mamom."
Nekoliko godina kasnije, tokom pobune Janute Vimukti Peramuna (Narodni oslobodilački front) protiv države, ubijeno je oko 60.000 ljudi.
Indika kaže da je jedan od njih bio posrednik farme beba, koji je izgoreo u svom automobilu - vest je objavljena „svuda po medijima", kaže on, a kad je video sliku vozila, odmah je znao da je isti automobil odvezao njegovu sestru.
Indika (42) kaže da je njegova majka bolesna i on očajnički pokušava da nađe Nilanti, za koju veruje da je otišla da živi u Holandiju ili Austriju, ali nema čak nijednu njenu fotografiju.
„Moja majka ima 63 godine. Njena jedina nada je da vidi moju sestru pre nego što umre. I zato činim ovo da bih ispunio majčinu želju."
To je želja koja je zajednička mnogim majkama koje su smatrale da moraju da se odreknu dece.
- Kako izgleda dan hraniteljske porodice u Srbiji
- Ko može da bude hranitelj u Srbiji
- Svratište - mesto gde deca ulice mogu da budu deca
Ranavira Arhčilage Jasavati insistira na tome da nije imala nameru da „proda" bebu, već je pristala da je da na usvajanje zbog društvenog tabua kad ste samohrana, neudata majka.
„Bila je to najbolja odluka koju sam mogla da donesem u tom trenutku", kaže ona.
„Nisam mislila na sebe, već na svoju bebu. Nisam bila u situaciji da se staram o njoj.
„I plašila sam se reakcije društva."
Šri Lanka je konzervativno društvo koje sačinjavaju uglavnom sinhaleški i budistički državljani.
Seks pre braka je u ono vreme, ali i sada, smatran ogromnim tabuom, a abortusi su nezakoniti.
Jasavati je zatrudnela u 17. godini sa starijim muškarcem u kog se zaljubila dok je išla u školu 1983. godine.
Iako njena starija braća nisu odobravala vezu, ona se preselila u porodični dom momka, mada kaže da „nije baš rado otišla - bila sam veoma mlada i ranjiva".
Prvo je, kaže ona, bio dobar prema njoj, ali se njegovo ponašanje uskoro promenilo, a on i njegova mlađa sestra počeli su da kritikuju Jasavati i viču na nju.
Potom je saznala da on ima i druge veze i posle šest ili sedam meseci, vratio ju je u njen porodični dom i nestao.
Kad su njena braća i sestra saznali da je dva meseca trudna, izbacili su je iz kuće.
Očajna, Jasavati se obratila lokalnoj matičarki za pomoć.
Kad je došlo vreme da se porodi, matičarka ju je upoznala sa bolničarkom u gradu Ratnapura koja je ugovorila usvajanje njenog sina Jagata Ratnajake.
Rođen je 24. decembra 1984. godine.
„Nije bilo nikog da se stara o meni kad sam se porodila. Bila sam u bolnici oko dve nedelje, a potom sam prebačena na mesto nalik sirotištu u Kolombu.
„Ne sećam se detalja ili gde se to tačno nalazilo, ali tamo je bilo četvoro ili petoro drugih kao što sam ja", kaže ona.
„Tamo je beli par usvojio mog sina, ali nisam znala odakle su. Dobila sam 2.000 šrilankanskih rupija (oko 85 dolara 1983. godine) i torbu sa odećom da je nosim kući.
„To je sve što sam dobila. Mnogo sam se napatila.
„Čak sam pokušala da oduzmem sebi život."
Nekoliko meseci kasnije, dobila je pismo od para u Amsterdamu u kom se nalazila slika njenog sina.
„Ne umem da čitam niti govorim engleski. Neko ko poznaje jezik rekao mi je da piše kako je moj sin dobro.
„Roditelji koji su ga usvojili izrazili su zahvalnost što sam im dala dete. Nisam dobila nikakvu informaciju o sinu od tada."
Jasavati, koja živi u ruralnom mestu Godakavale, kasnije se udala i dobila još jednog sina i dve ćerke.
- „Dali su mi novac, a ja želim svog sina”
- Izbori u Bosni: Žene (ni)su kvota
- Pravo na abortus: Od Argentine do Bosne
Ova pedesetšestogodišnjakinja kaže da je neznanje gde joj je sin ostavilo prazninu u srcu.
Ali čak i sada, plaši se da će ako ga pronađe to izazvati reperkusije u šrilankanskom društvu.
„Kad god vidim neku belu ženu, dobijem poriv da je pitam zna li nešto o mom sinu. Veoma sam bespomoćna danas", kaže ona dok joj podrhtava glas.
„Nadam se da niko nikad neće morati da iskusi ono što se meni desilo.
„Moja jedina želja je da vidim prvorođenog sina pre nego što umrem."
Ministar zdravlja Šri Lanke je 2017. priznao je u holandskoj informativnoj emisiji Zembla da je hiljade beba nezakonito prodato radi usvajanja u inostranstvu osamdesetih.
Evropskim porodicama moglo je da bude prodato i do 11.000 dece, gde su obe strane dobile lažna dokumenta.
Smatra se da je oko 4.000 dece završilo kod porodica u Holandiji, dok su druga otišla u druge evropske zemlje kao što su Švedska, Danska, Nemačka i Velika Britanija.
Neka su navodno rođena na „farmama beba" koje su prodavale decu Zapadu - što je dovelo do privremene zabrane koju su šrilankanske vlasti uvele na strana usvajanja 1987.
Taridi Fonseka, koja je istraživala usvajanja više od 15 godina, kaže da postoje indicije da su neki uticajni i moćni parovi zarađivali na nesreći očajnih žena.
Bolnički radnici, advokati i nadzornici za uslovnu slobodu svi su zarađivali novac, kaže Endrju Silva, turistički vodič u Šri Lanki koji je pomogao da se ponovo sretnu 165 usvojene dece sa biološkim majkama.
- Mame tokom vanrednog stanja - superherojski napori za mir u kući
- Roditelje u Srbiji više plaši razdvajanje od dece, nego korona virus
- Roditeljski ratovi: Šta kada mama ili tata otmu dete
Počeo je da pomaže ljudima 2000. godine, nakon što je jedan holandski državljanin donirao dresove fudbalskom timu za koji je on igrao.
Njih dvojica postali su prijatelji i Holanđanin je pitao Endrjua da li bi mogao da pomogne njegovim prijateljima u Holandiji da pronađu biološke majke.
Od tada, Endrjuu su se obraćale i šrilankanske majke.
„Čuo sam od nekih majki da su neki bolnički radnici bili upleteni u prodaju tih beba", kaže on.
„Tražili su ranjive, mlade majke i nudili 'pomoć' da pronađu bolji dom za bebe."
„Neke majke su mi rekle da su neki pravnici i sudski zvaničnici držali bebe na određenim mestima sve dok neko od njih ne dođe u situaciju da kao zvanično lice odobri usvajanje."
Ideja da su uticajni ljudi učestvovali u mreži usvajanja nije retka u pričama ovih žena.
Kad je Karijaperuma Atukorale Don Sumitra zatrudnela sa trećim detetom 1981. godine, ona i njen muž znali su da ne mogu da ga zadrže i predali su ga lokalnom pastoru u Kolombu.
Ona kaže da je on ugovorio usvajanje njihove bebe, koja je rođena u novembru, i dao im 50.000 šrilankanskih rupija (otprilike 2.600 dolara u to vreme).
Ali nisu dobili nikakve dokumente.
„Nismo imali gde da živimo i nismo imali nikakve konkretne prihode. Zajedno smo odlučili da se odreknemo naše ćerke, imala je oko dve ili tri nedelje", kaže Sumitra.
„Kad sam pitala pastora, uvek bi odgovorio: 'Ne brinite, vaše dete je dobro', ali ja ne znam ništa o njoj."
Sumitra kaže da je dobila sina kasnije, ali da joj razmišljanje o ćerki pričinjava stalni bol.
Ova šezdesetepetogodišnjakinja, koja živi u Kaduveli, očajnički želi da nađe svoje dete, ali je izgubila jedine njene fotografije u poplavi i ne poseduje više detalje o tome kako da kontaktira pastora.
„Moja druga ćerka mi kaže: 'Mama, ajde da nađemo tog pastora'. Moja jedina molba je da mi pomognete da nađemo moju ćerku."
Endrju Silva je do sada već pokušao da pomogne Sumitri, ali svi njegovi pokušaji su se izjalovili.
On kaže da je njegovu potragu često ometala činjenica da su žene dobijale lažne dokumente i lažne detalje.
Usvojena deca često imaju sličnih problema da pronađu biološke porodice, a čak i kad uspeju, ishod ume da bude srceparajući.
Prvi put kad je Nimal Samanta Van Ort posetio Šri Lanku 2001, upoznao je čoveka iz turističke agencije koji se ponudio da mu pomogne da pronađe majku koja je dala njega i njegovog brata blizanca na usvajanja kad su imali šest nedelja 1984.
Tek je 2003. dobio telefonski poziv od čoveka koji je tvrdio da je pronašao njegovu biološku porodicu, ali vesti nisu bile dobre - majka blizanaca preminula je 1986, u 21. godini, tri meseci nakon što je rodila ćerku.
„Bio je to najmračniji dan u životu mog brata i mene", kaže Nimal Samanta.
„Oduvek sam želeo da otkrijem kako je ona i razlog zašto me je dala na usvajanje jer je bila žena koja me je donela na svet.
„Najvažnija stvar na svetu za mene bila je da saznam da li je ona dobro."
Nimal Samanta je kasnije pomogao da se osnuje neprofitna organizacija po imenu Fondacija Nona - nazvana po njegovoj majci - sa grupom šrilankanskih usvojenika.
Ona je do sada pomogla 1.600 devojaka koje su žrtve seksualnog nasilja i trafikinga u Šri Lanci finansirajući sirotišta, pronalazeći smeštaj za žrtve i plaćajući njihovo obrazovanje i obuku.
U septembru, Nimal Samanta je dobio titulu viteza za svoj rad od holandskog kralja tokom nenajavljene posete kraljevskog predstavnika sastanku odbora fondacije.
„Bio je to šok, ali i velika čast i veoma lepo priznanje", kaže on.
Nimal Samanta smatra da odluka holandske vlade da zabrani sva usvajanja iz inostranstva „nije najbolje rešenje".
Međutim, zvaničnici su upozorili da je sistem usvajanja u Holandiji i dalje podložan prevari posle dve godine istrage koja pronašla „ozbiljne prekršaje" u procesu usvajanja dece iz zemalja kao što su Šri Lanka, Indonezija, Bangladeš, Brazil i Kolumbija, između 1967. i 1997.
Iako prevarantska i tajnovita priroda mnogih usvajanja često otežava pronalaženje rodbine, bilo je i nekih srećnih susreta.
Sanul Vilmer je rođen u Kolombu 27. februara 1984. godine.
Ostao je sa majkom u sirotištu u Dehivali pre nego što je usvojen sa deset nedelja.
„Znao sam da sam usvojeno dete još od detinjstva. I zato sam oduvek želeo da upoznam biološke roditelje", kaže on.
„Oduvek sam u sebi osećao krizu identiteta - ko sam ja? Ja sam Šrilankanac po izgledu, ali sam Holanđanin po odgoju. Uvek sam bio znatiželjan oko porekla."
Počeo je da piše agenciji za usvajanje u Holandiji sa molbom da mu pomogne da pronađe biološku porodicu sa osam godina.
Konačno je dobio odgovor kad je imao 15 godina i agencija je uspela da pronađe njegovu majku, koju je upoznao naredne godine.
„Otkrio sam da imam sestru i brata i da je moj otac još uvek sa mojom majkom. Svi smo otišli da posetimo moju porodicu u Horani, što je bilo veoma uzbudljivo, emotivno i tužno u isto vreme", kaže on.
„Bio sam srećan što sam ih upoznao, ali sam bio tužan što ne mogu da pričam s njima jer ne govorim sinhaleški, a oni ne razumeju engleski. Bilo mi je žao što vodim toliko drugačiji život od njihovog."
Tridesetsedmogodišnjak, koji je lekar saradnik na Univerzitetskom medicinskom centra Utreht u Amsterdamu, sada je nastavnik sinhaleškog za usvojenu decu kao što je on.
On kaže da mu je majka ispričala zašto ga je dala na usvajanje, ali on ne želi da otkrije razlog iz straha da je ne povredi.
Sanul kaže da joj ništa ne zamera i redovno je posećuje u Šri Lanki, dok su ona i njegov mlađi brat prisustvovali Sanulovom venčanju u Amsterdamu 2019. godine.
„Srećan sam čovek, zato što sam otkrio da imam brata i sestru."
Holandska vlada je u februaru saopštila da su njeni zvaničnici godinama bili svesni kršenja zakona ali da ništa nisu preduzeli.
Nedavno je izjavila da će budući kabinet morati da odluči kako da postupa dalje sa prekomorskim usvajanjima.
Portparol šrilankanskog kabineta ministar Kehelija Rambukvela rekao je za BBC da su ilegalna usvajanja koja su se odigravala u Šri Lanci tokom kasnih osamdesetih „bila pomešana sa turizmom".
On je rekao da će pokrenuti pitanje odluke holandske vlade na sledećem sastanku kabineta i dodao:
„Trenutno situacija nije toliko loša, ali ne bih rekao da se više uopšte ne dešava."
Uredila: Loren Pots
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
