„Kao patriota sam otišao na dubrovačko ratište, a sada kao patriota ne želim da zbog mene trpi Crna Gora".
Ovako je samo 15 dana pre nego što je otišao u Hag za nedeljnik Vreme 2001. godine govorio Pavle Strugar i dodao: „Teško zemlji kuda vojska prođe".
On je bio prvi oficir Jugoslovenske narodne armije (JNA) koji se pre 20 godina dobrovoljno predao Mehanizmu za krivične sudove u Hagu, tada Međunarodnom sudu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji.
Strugar je 2005. osuđen na sedam i po godina zatvora zbog granatiranja jezgra hrvatskog grada Dubrovnika 1991.
Samo nekoliko dana pre dobrovoljnog odlaska na suđenje, iz Tužilaštva u Hagu rekli su da „očekuju da se general uskoro sam preda ili da ga crnogorske vlasti izruče".
- „Najveća sramota Crne Gore“: Trideset godina od opsade Dubrovnika
- Kako žive i rade ratni zločinci na Balkanu
- Ko sve koga tuži za genocid na Balkanu
Dobrovoljne predaje po optužbama za ratne zločine na Balkanu, često su imale političku dimenziju, kaže za BBC Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo.
„Sa jedne strane imamo dobrovoljne predaje, koje su unapred bile dogovorene, a sa druge, priznanja za zločine", kaže Kandić.
„Pitanje je koliko su se ratni zločinci iskreno kajali, a koliko je to bio samo pragmatizam, kako bi se dobila manja kazna".
Karla del Ponte ili saosećanje
Dubrovčani pamte jesen 1991. godine kao najgore dane u životu Starog grada.
Granate su padale na Dubrovnik u napadu kojim je komandovala nekadašnja Jugoslovenska narodna armija (JNA), čiji je zadatak do tada bio odbrana granica Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).
Ovom akcijom je komandovao tada general potpukovnik Pavle Strugar, komandant Druge operativne grupe JNA, čiji je štab bio u Trebinju.
Stanovnici Dubrovnika proveli su blizu 240 dana pod opsadom JNA u kojoj je stradalo 116 civila,, podaci su Centra za suočavanje s prošlošću Dokumenta iz Zagreba.
Poginulo je i 194 hrvatskih boraca i 165 pripadnika JNA iz Crne Gore,
- Kako je uhapšen Radovan Karadžić: „Luda kuća" i palačinke, 13 godina kasnije
- Sve što je obeležilo suđenje Slobodanu Miloševiću i zašto je danas važno
- Decenija od hapšenja Ratka Mladića
Deceniju kasnije, ponovo u jesen, glavna tužiteljka Karla del Ponte posetila je tadašnju Jugoslaviju.
Protiv Strugara je već bila podignuta optužnica i izdata poternica za njegovo izručenje.
Del Ponte je tada prigovorila Jugoslaviji zbog „uzdržanosti jugoslovenske vlade prema saradnji sa haškim tribunalom", preneo je Glas Amerike.
Ipak, Strugar je odluku da ode u Hag objasnio nadom da će „saopštiti argumente i skinuti sa sebe teške optužbe".
„Želim da pred domaćom i hrvatskom javnošću objasnim kako su se odvijali događaji u vreme mog angažovanja u dubrovačkoj operaciji", rekao je tada Strugar.
On je dodao da su mu „stradanja teško padala" i da se „saosećao sa Dubrovčanima", ali da ga je „umirivalo uverenje da je svojim postupcima doprinosio da ona ne budu mnogo veća".
Osim izjava zvaničnika suda u Hagu da Jugoslavija mora da sarađuje, Nataša Kandić kaže da nema konkretnih dokaza da je Pavle Strugar „dobio konkretne beneficije od države za sebe ili porodicu dobrovoljnom predajom".
„Detalji nikada nisu bili poznati javnosti, od početka uspostavljanja saradnje sa Mehanizmom za krivične sudove u Hagu", kaže ona.
Ko je bio Pavle Strugar
- Rođen je u Peći 1933. godine
- Diplomirao je na Vojnoj akademiji kopnene vojske 1952. godine
- Obavljao je dužnosti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji u Socijalističkoj Republici Sloveniji i Socijalističkoj Republici Srbiji
- Postao komandant snaga Teritorijalne odbrane u Socijalističkoj Republici Crnoj Gori. U decembru 1989. unapređen je u čin general-pukovnika
- U oktobru 1991. postavljen je za komandanta grupe koju je JNA oformila za vođenje vojne akcije na području Dubrovnika
- U Hag je otišao 2011. godine i 2005. je osuđen na sedam i po godina zatvora zbog napada na civile, uništavanja ustanova religije, istorijskih spomenika i protivratne napade na civilne objekte u Dubrovniku
- Zbog lošeg zdravlja, pušten je ranije na slobodu 2009. godine, a po sletanju u Crnu Goru dočekala ga je samo porodica i mediji, dok predstavnika vlasti nije bilo.
- Preminuo je 2018. godine u Beogradu
Taktika Biljane Plavšić
Neki od osumnjičenih političara i učesnika u sukobima u bivšoj Jugoslaviji tokom 1990-tih su na suđenjima priznali počinjene zločine.
Tako se 2001. godine Haškom tribunalu dobrovoljno predala i Biljana Plavšić, bivša predsednica Republike Srpske, jednog od dva posleratna entiteta Bosne i Hercegovine.
Ona je u decembru 2002. godine pred sudom u Hagu priznala da je učestvovala u progonu bosanskih muslimana, Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva.
„Naš poduhvat je za žrtve imao nebrojene nevine ljude", rekla je tada Plavšić.
Sedam godina kasnije, ovo priznanje je povukla.
Zločine je, obrazložila je, prvobitno priznala „samo zato da bi ostale tačke optužnice, uključujući genocid, bile odbačene i da bi izbegla suđenje koje bi inače trajalo najmanje tri godine".
„Slučaj Biljane Plavšić otvoreno pokazuje koliko su neka priznanja bila iskrena", kaže Kandić.
„Prvo je prihvatila sva kršenja Ženevske konvencije koja su utvrđena, a onda je rekla da u te zločine ne veruje i da neće da svedoči".
Ovakav potez nekada visoke državnice, smatra Kandić, pokazuje koliko optužene za ratne zločine „nije bilo sramota da izgovaraju ono što ne misle pred sudom samo da bi bolje prošli".
Prema njenim rečima, takav je slučaj Momira Nikolića, bivšeg pomoćnika komandanta za bezbednost i obaveštajne poslove vojske RS, ocenjuje Kandić.
On je priznao da je naredio ubistvo nekoliko stotina muslimana u selu Kravica, kod Srebrenice i grupe u selu Sandić blizu Brčkog, ali se kasnije predomislio i povukao izjavu.
„Momir Nikolić je čak priznao zločine za koje nije odgovoran zbog ličnog pragmatizma", objašnjava Kandić.
„Nadao se lakšoj kazni, ali se to nije dogodilo".
Haškom tribunalu se dobrovoljno predao i Vojislav Šešelj, nekadašnji lider Srpske radikalne stranke, u februaru 2003, na suđenje po optužbama za ubistva, nehumana dela, progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, istrebljenje i napade na civile na teritorijama Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
„Iskreno kajanje, izvinjenje i samokritiku" Kandić kaže da je videla samo u slučaju svedočenja Gorana Stoparića, bivšeg pripadnika srpske paravojne jedinice Škorpioni.
On je svedočio da su Škorpioni i ljudi u paravojnim jedinicima Željka Ražnatovića Arkana, osumnjičenog za ratne zločine i kasnije ubijenog, bili korisne jedinice za Državnu bezbednost Srbije.
„Stoparić je rekao da je otišao u rat pod uticajem govora Vojislava Šešelja i da je verovao da je srpski narod u Hrvatskoj ugrožen", kaže Kandić.
„Onda je rekao da je na terenu video šta se događa i da je shvatio da je napravio grešku".
- I rat ima pravila koja bi morala da se poštuju
- Mesić za BBC: „Toliko se ratovalo i krvi prolilo, a granice nisu ni za milimetar promenjene"
- Sanda Rašković Ivić: „Moj otac je zajednička ratna žrtva Miloševića i Tuđmana
Pred Mehanizmom za krivične sudove u Hagu optužena je 161 osoba, a okončano je 125 postupaka.
Od njih je 91 osuđena, a ukupno 59 je izdržalo kaznu.
Jedina žena kojoj se sudilo bila je Biljana Plavšić.
Ukupno devet ljudi je umrlo posle suđenja ili tokom izdržavanja kazne, dok je 19 oslobođeno optužnice.
Dobrovoljno samom sudu ili vlastima u Srbiji predalo se 27 optuženih koji su se nalazili u Srbiji, podaci su Beogradskog centra za ljudska prava.
Ukupno 19 optuženih priznalo je krivicu pre Mehanizmom za krivične sudove u Hagu, podaci su ovog suda, što znači da je svaki osmi osuđeni priznao da je kriv za ratne zločine.
Mnogi od njih su izrazili i pisano kajanje, ali su sudu dostavljali i detaljne podatke o sopstvenim i zločinima drugih.
Pogledajte video o Ratku Mladiću, ratnom komandantu snaga Srba u Bosni, osuđenom na doživotnu kaznu zatvora
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
