Dok rat u Ukrajini bukti, bombe padaju, a topovi gruvaju šireći smrt, dim i prašinu, ratnim veteranima sa područja bivše Jugoslavije stara sećanja redovno dolaze pred oči.
„Kad vidiš sva ta razaranja i vojnike, vidiš doslovce i situacije u kojima si i sam bio", kaže Franjo Blažević iz Brčkog, nekadašnji pripadnik Hrvatskog vijeća odbrane.
„Probudim se tokom noći, na telefonu gledam vesti dok supruga spava pored i čini mi se da mogu da osetim miris nafte i glicerina u vazduhu od eksplozija... Sve sam to na koži ponovo osetio", priča Blažević za BBC na srpskom.
I Goran Mičija iz Broda, bivši pripadnik Vojske Republike Srpske, budio se proteklih nedelja, kao i, kako kaže, većina veterana sa područja bivše Jugoslavije.
„Bude se sećanja, vidim stare slike pred očima, ali i osećam strah da se rat ne proširi.
„Da se opet ne prožive te devedesete i da današnja omladina, koja danas ima koliko i ja prilikom raspada Jugoslavije, ponovo ne ode u rat", navodi Mičija.
Tokom tri i po godine rata u Bosni i Hercegovini poginulo je oko 100.000 ljudi, a raseljeno više od 2,2 miliona, gotovo polovina stanovništva ove bivše jugoslovenske republike.
- Kako nam je rat u Ukrajini stigao u džepove - i koliko to utiče na psihu
- Praznik i(li) kamen spoticanja: 30 godina referenduma o nezavisnosti Bosne i Hercegovine
- Heroji koji su prkosili ratu - zašto 25 godina kasnije o njima i dalje malo znamo
Koliko ljudi ima posledice zbog učešća u sukobima u bivšoj Jugoslaviji nije poznato, ali malo ko je bez ožiljaka, kaže Vladan Beara, psiholog i psihoterapeut iz novosadskog Centra za ratnu traumu.
„Rat poljulja same temelje osobe i mali broj ljudi posle svedočenja borbama i zverstvima - ili učešća u njima - nema nikakvih problema", navodi on za BBC.
Sve to može da dovede i do posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), čiji simptomi su, između ostalog, problemi sa spavanjem i noćne more.
„Rat u Ukrajini neće uticati na sve isto, ali prizori tenkova, ranjenih i ubijenih uznemiriće svakog, a naročito onog ko ima iskustvo učešća u ratu", ukazuje Beara.
Edin Ramulić iz Prijedora, bivši pripadnik Armije Bosne i Hercegovine, kaže da u njegovom životu „rat nikada nije ni završen do kraja".
„Kada god pogledam moju mater, kada vidim koliko pati, dete joj je neko odveo ispred nje i ubio, meni taj rat nije završen.
„Telo mog brata nikada nije pronađeno".
Iako tokom sukoba na različitim stranama, Franjo, Goran i Edin su danas zajedno - širom Bosne drže predavanja mladima o „lošem iskustvu rata".
„Bio sam skeptik po tom pitanju, kako da gledam te ljude, a znam da su pucali na mene, moju porodicu i da je neko moj poginuo zbog njihove vojske", kaže Mičija.
„Nije bilo lako, ali ako je za mir, da naša deca ne idu u rat i da se ono zlo ne ponovi, onda vredi sesti za sto i pričati o svemu.
„Zapravo, imao sam sreću da ih upoznam - sa nekima iz drugih vojski sam danas i prijatelj."
Pogledajte video - porodice poginulih u strahu od ponovnog sukoba
Buđenje ratnih trauma
„Taman je vreme za pauzu", kaže pedesetogodišnji Franjo Blažević gaseći traktor.
Svuda oko njega su sveže oranice, zemlja od koje mu život zavisi.
Vreme je prolećnih radova, i priprema setvu.
„Mogu još jedno dva kruga da napravim pre nego što padne mrak.
„Imam soju, malo kukuruza, ali uglavnom uljarice - takva je godina, poskupela nafta i gorivo, pa se bira ono što se može najjeftinije posejati i što će doneti neku ekonomsku računicu", kaže.
Pre tri decenije, Franjo je u glavi imao neke druge računice, a najvažnija je bila - kako preživeti.
Otišao je u rat, i nekoliko puta je ranjavan. Od tada prati sukobe širom sveta.
„Kao vernik sam se molio da do rata (u Ukrajini) ne dođe i svi su oko mene govorili da ga neće biti, ali sam po iskustvu video da hoće", kaže.
„Niko ne diže toliku vojsku, a da rata ne bude."
Ruska vojska je 24. februara, pred zoru, upala u Ukrajinu i svet više nije bio isti.
Prizori ruske invazije svakodnevno šokiraju planetu, a rat je, zahvaljujući internetu i pametnim telefonima, stigao i u milione džepova.
Notifikacije, slike i snimci neprekidno podsećaju da ljudi svakodnevno stradaju i to ne baš ni tako daleko od Balkana, gde se svi još živo sećaju krvavog raspada Jugoslavije.
„Pre dva meseca smo se mi veterani zafrkavali, pričali o nesretnoj koroni, poskupljenjima, ali sada svi pričaju samo o ratu u Ukrajini.
„Nekako smo tokom godina uspeli da malo potisnemo te priče, ali je ovaj rat definitivno probudio te stare doživljaje - ne možeš ih izbaciti iz glave", kaže.
Edin Ramulić iz Brčkog kaže da je rat posebno uznemirio veterane.
„Imamo to iskustvo i možemo jasno da zamislimo te ratne dane i stvorimo slike rata koje su baš onakve kakve zaista jesu - zastrašujuće", objašnjava pedesetjednogodišnji Ramulić.
Psihoterapeut Beara kaže da je ovakav efekat očekivan kod ratnih veterana.
„Neki će drugačije spavati, drugačije sanjati, setiće se nekih stvari, uznemiriti se, a prizor zapaljene kuće ili razrušene zgrade podsetiće ga na nešto što je sam doživeo ili u čemu je učestvovao - u ulozi žrtve, počinioca ili svedoka", objašnjava.
Sve to posebno će se manifestovati kod ljudi koji pate od postrautamtskog stresnog poremećaja (PTSP).
Enciklopedija Britanika PTSP definiše kao „emocionalno stanje koje ponekad prati traumatski događaj, posebno onaj u kome je doživljena ozbiljna telesna povreda ili pretnja smrću".
PTSP kod ljudi izaziva osećaj „straha, bespomoćnosti i užasa", a može doći i do depresije, anksioznosti i zloupotrebe alkohola ili droga.
„Rat je nenormalno iskustvo izmenjene realnosti", kaže Beara, koautor knjige Gde si to bio, sine moj? o veteranima i ratnoj traumi.
Dok u mirnodopskom dobu postoji „kakva-takva ravnoteža sa sredinom u kojoj živiš", ona se „odjednom radikalno promeni" kada dođe do rata.
„To znači da umesto redovnih dobar dan komšija, kako ste komšija, hoćete na kafu komšija, čekajte da vam pomognem, otvorim vrata od lifta, odjednom uzimaš oružje i ideš da ubiješ tog komšiju, kao i on tebe".
Ta promena zahteva od ljudi da se i oni menjaju, što dovodi do psihičke krize, ističe Beara.
- „Mir, brate, mir, pa i danas": Kako su nastale najpoznatije antiratne pesme sa Balkana
- Od Hrvatskog proleća do podele Bosne: Koje dogovore kriju zidovi Titove vile u Karađorđevu
- Kako je Fikret Abdić postao recept za trajanje na Balkanu
Ono što je paradoks, navodi Beara, jeste da se simptomi PTSP-a javljaju kod „normalnih ljudi, onih koji su od krvi i mesa."
„To pokazuje da nije lako ubiti drugog čoveka, ili videti da to neko radi i živeti sa tim - retki se iz rata vraćaju nepromenjeni", navodi Beara.
Ipak, on ističe da neće svi koji se vrate sa ratišta dobiti PTSP dijagnozu i da će se „veliki broj ljudi sam nositi sa traumama".
„Neki neće biti traumatizovani, ali će iskustvo rata pokrenuti neka pitanja - malo će ih promeniti, drugačije će razmišljati o sebi i drugima u svetu".
Tri ratne priče
- Goran
Te 1992, kada je izbio rat u Bosni i Hercegovini, Goran Mičija iz Broda - grada sa nekoliko hiljada stanovnika na samom severu Republike Srpske, uz granicu sa Hrvatskom - napunio je 18 godina.
„Kao mladić sam bio hiperaktivan, družio se sa svim nacionalnostima i niko iz moje generacije nije pominjao da bi moglo da dođe do rata", priseća se Mičija.
„Stariji su pričali da bi moglo svašta da bude, ali ja zaista nisam verovao u to."
Međutim, rat je stigao pravo pred njegov prag.
Hrvatska vojska i Armija BiH okupirale su Brod i Mičija odlazi na kratko iz rodnog grada.
Međutim, u oktobru 1992. Vojska Republike Srpske preuzima kontrolu nad Brodom.
„Tada se već moralo ići na mobilizaciju i poslat sam 800 kilometara dalje, na sarajevsko-romanijsko ratište", seća se Mičija.
Posle kratke obuke odmah su ih, ističe, poslali na prvu liniju odbrane.
„Kao, eto, vi ste mladi vojnici, bićete čuvari linija, rekli su nam.
„U suštini... Uh", zastaje uz duboki uzdah.
„To je bila zona borbenih dejstava gde se ratovalo pravo, nije se samo čuvala linija i sedelo u šumi."
Ranjen je, kaže, jednog jutra, kada su pripadnici Armije BiH okupirali njihov deo terena.
„Upali su nam u liniju, pucali po baraci gde smo spavali i mene je metak pogodio.
„Odlazak u bolnicu je bio jako težak - putovao sam celog dana, imao 14 operacija, borili su se da mi sačuvaju nogu i na kraju nisu uspeli... Ostao sam bez dela noge".
Po završetku rata usledio je „oporavak, zapošljavanje i neki normalan život, ako se to može tako nazvati", kaže.
Nije bilo nimalo lako.
„Kada sam došao iz bolnice za mene je život bio završen, predao sam se, razmišljao da ne vredim ništa i da jednostavno nema potrebe da živim.
„Samo sam o tome razmišljao u bolnici.
„Doktore, ne znam čemu se trudite, ja više nisam sposoban ni za šta, govorio sam."
Pomogla mu je velika podrška bliskih ljudi.
„Verujte mi, nije ni lako ni jednostavno živeti kada si uskraćen za mnoge stvari koje bi mogao da nisi u ratu prošao kako si prošao.
„A da ne računamo psihičke posledice, mislim da ih manje više svi imamo... Ko god je bio učesnik rata, mora imati posledica."
Mičija je danas zaposlen u lovačkom udruženju u Brodu, a volontira i radi u nekoliko organizacija i udruženja ratnih veterana i vojnih invalida.
„I dalje sam hiperaktivan", kaže uz osmeh.
- Mesić za BBC: „Toliko se ratovalo i krvi prolilo, a granice nisu ni za milimetar promenjene"
- Milan Kučan za BBC: „Nismo želeli da cilj ostvarujemo oružjem, već razgovorom i dogovorom - ali to nije uspelo"
- Vasil Tupurkovski: „Zapad je dozvolio rat u Jugoslaviji, sada ga ne dozvoljava”
Dehumanizovanje protivnika
Vladan Beara, Centar za ratnu traumu
Dehumanizovanje protivnika je neophodno da bi vojnik bio spreman da upotrebi oružje.
Dejv Grosman, psiholog američkih marinaca, kaže da u ljudima postoji unutrašnji otpor da pucaju na drugog čoveka - naročito na onog kog ne poznajemo, koji nam ništa nije uradio i ništa skrivio.
Ali ako ga dehumanizuješ, više ga ne doživljavaš kao čoveka, već kao fašistu, nacistu, ustašu, četnika, komunjaru, kako god.
Onda ne samo da je dozvoljeno, već i poželjno da pucaš, jer to kod čoveka menja percepciju i sebe i protivnika.
Uloge i neki moralni kriterijumi u nama se menjaju i može da dođe do organizovanog kolektivnog nasilja.
Međutim, tu postoji još nešto.
Iako smo mi kao vrsta uspeli da istreniramo vojnike da prevaziđu prirodni otpor i da pucaju u druge, smatra Grosman, nismo uspeli da ih naučimo kako da žive sa tim posle.
- Franjo
Franjo Blažević je kao i mnogi njegovi vršnjaci, prvo odslužio vojni rok u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, a posle težio da „formira porodicu, skući se i osamostali".
Jedno vreme je radio u Austriji, ali se potom vratio u Jugoslaviju.
Rat u Hrvatskoj počeo je 1991. godine, a onda se preneo i na multietničku Bosnu i Blažević postaje deo Hrvatskog vijeća odbrane, oružane formacije Hrvata u BiH.
„Na samom početku rata sam ranjen u predgrađu Brčkog, zbog čega sam izvesno vreme bio van stroja dok nisam uradio operacije", priča Franjo.
„Posle sam se kao čovek lomio da li da se vratim u rat ili ne, ali kada to uđe u tebe, ti ne možeš...", zastaje uz uzdah.
„Ostali su mi tamo prijatelji, rođaci, oni do kojih mi je najviše stalo."
Do kraja rata je ranjen još dva puta, ali je svaki put nastavio borbu.
„Ćuti", kaže kratko, uz još jedan uzdah.
„Izvukao sam nekako živu glavu, ali sam mnogo prijatelja izgubio, braće po oružju.
„Nekad se sa tim ljudima koji su ti u rovu sa leve i desne strane više zbratimiš nego sa rođenim bratom.
„Delili smo one najgore dane, bili spremni jedan za drugog poginuti, samo da ga živog ili mrtvog izvučeno odatle, pa da barem telo predamo roditeljima."
- Kako je Hrvatska dobila nezavisnost: „Nemačka se nadala da će zaustaviti rat"
- Kako je srušen Ante Marković, poslednji premijer SFR Jugoslavije
- „Video se kraj Jugoslavije, nije bilo nazad": Nezavisnost Makedonije - tri decenije kasnije
Život je posle rata, kaže, nekako nastavio.
Predratni planovi su ostvareni - skućio se, osamostalio, a stigla je i porodica.
„Ali svako ko je preživeo rat dobio je deformaciju i on se rata kasnije užasno boji, ali ne zbog sebe, već zbog porodice.
„U godinama smo kad imamo decu, ona su nam najveća vrednost i samo jedno ne bih želeo - da moja deca vide ono što sam ja preživeo."
Danas živi od poljoprivrede.
- Edin
Kada su ratni bubnjevi počeli da dobuju, Edin Ramulić iz Prijedora, nije želeo na front.
„Pozvan sam da se javim na raspored u Banjaluku, ali znao sam da je to ono o čemu su drugi pričali - poziv za rat u Hrvatskoj", seća se danas pedesetjednogodišnji Edin.
Odbio je i taj i sve druge pozive.
„Jednostavno, odbio sam 1992. da budem bilo čiji vojnik.
„Međutim, vojska mi dolazi pred kuću, odvodi mi oca i brata - ispostaviće se u smrt - a ja preživljavam pukom slučajnošću.
„Zapao mi je manje strašan logor u odnosu na taj, gde bih i ja bio ubijen."
Zbog toga je, kada se dokopao slobode, samo tražio način da se pridruži vojsci.
„Do kraja rata sam bio vojnik Armije BiH i nisam se štedeo, a ratovao sam i protiv srpske i hrvatske strane".
„Bio sam pacifista, ali suočavanje sa time da me neko istera iz zavičaja, muči i ubije mi najbliže ljude... To je napravilo od mene nekoga ko je strašno želeo rat", kaže.
U ratu na području Bosne je učestvovao sve do 1995. godine - jednom prilikom je i teško ranjen - kada je sukob okončan Dejtonski sporazumom.
I on ističe značaj, ali i bol koji može da nastane zbog neraskidivih ratnih prijateljstava.
„Jedete i gledate iste stvari, povežete se do krajnjih granica, što znači i da je gubitak tih ljudi daleko veći", kaže Ramulić.
„Najbolji prijatelj mi gine kao poslednja žrtva sukoba sa HVO - tri dana posle toga potpisan je mir i više nije bilo borbi."
Po završetku rata je ostavio oružje i više nikada nije metak opalio, tražeći način da se pomiri sa onima protiv kojih je ratovao.
„Uvideo sam besmisao tog rata - ljudi ginu, ginu, ginu, ginu i i onda to neko reši olovkom", kaže kratko.
Ipak, trideset godina kasnije, Ramulić se i dalje se bavi ratom.
„Nemam nikakvu drugu profesionalnu karijeru, angažovao sam se na rešavanju problema nestalih, podršci svedocima u predmetima ratnih zločina i porodicama žrtava, jer znam da najveći deo onih koji su počinili zločine nije odgovarao".
Koliko ima ljudi sa PTSP-om?
Enciklopedija Britanika navodi da je iskustvo posttraumatskog stresa „vrlo često", a procene su da ga doživi deset odsto žena i pet odsto muškaraca.
„Žene su posebno sklone da razviju PTSP posle silovanja ili drugih oblika seksualnog nasilja.
„A poremećaj će se najverovatnije razviti kod ljudi koji su najviše izloženi traumi, koji imaju najmanju društvenu podršku i koji ne dozvoljavaju sebi da iskuse teška osećanja i pronađu novi način da na kraju razumeju sopstvena iskustva", piše u enciklopediji.
Na području bivše Jugoslavije se ne zna tačan broj ljudi koji pate od ratnih trauma, kao ni onih sa PTSP dijagnozom, kaže Beara.
„Ali jedno je sigurno - malo je onih bez ožiljaka.
„Ratnu traumu imao je i moj deda, partizanski komandat u Drugom svetskom ratu, kao i moja tetka, koja je imala flešbekove prizora sa Sremskog fronta, ali nikada nisu dobili dijagnozu."
Ne postoje ni zvanični podaci o broju ratnih veterana koji su izvršili samoubistvo, upozorava Beara.
Franjo, Goran i Edin kažu da „poput mnogih stvari" u Bosni i Hercegovini, nije poznato ni koliko zapravo ima ljudi koji su učestvovali u ratu.
Sve tri strane te podatke kriju i njima manipulišu, a i sve zemlje bivše Jugoslavije „veoma malo vode brigu o bivšim učesnicima rata", kažu.
Na svim stranama su veterani uglavnom „izolovani, na marginama i sami se bave svojim mukama, a sete ih se tek u vreme izbornih kampanja."
Život posle rata
Goran, Franjo i Edin dobro znaju da nije lako vratiti se u mirnodopski život, ali kažu da im je pomogla obuka za ratne veterane pri Centru za ratnu traumu.
„Taj program me je pre 17 ili 18 godina baš podigao i dao mi samopouzdanje da nastavim da živim", kaže Mičija.
„Spoznao sam sebe i sada mogu javno da pričam o svemu što sam prošao, a voleo bih da što više ljudi prođe kroz tu neku vrstu psihoterapije, da budemo malo stabilniji.
„Vidite i sami šta se dešava, svako malo na području cele bivše Juge čujemo veteran napravio ovo ili ono", dodaje.
Franjo Blažević kaže da mu razgovori o ratu danas „ostave malo traga, jer neko vreme vrti film", ali da može o svemu da priča.
„Sada sam na traktoru, tu sam najbolji - prazna glava, žuljevi i rad rešavaju sve psihičke probleme", kaže uz osmeh.
Dok nije razgovarao sa psihoterapeutom, nije bio svestan kolike je posledice rat ostavio na njega, dodaje.
„Beara nas čita kao knjigu, sedne pred mene, 'pričaj, Franjo', kaže i zna sve šta ću ispričati.
„Znao sam da imam posledica, ali za neke stvari sam mislio da su plod moje naravi - tek sam kroz razgovor sa njim i drugim veteranima shvatio da su to sve posledice rata.
„Objasnio mi je svaku moju neprospavanu noć", navodi kratko.
- Kako je propao pokušaj britanskog lorda da spreči rat u Jugoslaviji
- Auto-put Bratstvo i jedinstvo - saobraćajnica koja je spajala republike, gradove i omladinu
- Kako je nastala bosanska marka, jedina marka koja i danas živi
Edin Ramulić kaže da ga „drži to što se sve vreme bavi ratom".
„Nisam ni imao fazu da me to sve stvarno pogodi - nije bilo prilike da me rat skrši", navodi.
Međutim, poznaje mnogo veterana koji pate od psihosomatskih oboljenja, postali zavisni od alkohola ili su nasilni.
Beara objašnjava da je moguće poprilično ublažiti simptome traumatskog poremećaja i da čovek „može da postane značajno funkcionalniji".
„Istraživanja pokazuju da postoje ljudi koji su bili na ratištu, vratili se kući i doživeli ono što se naziva rast i razvoj - postali su bolji, kvalitetniji, zreliji nego pre", navodi.
„Dakle, sama činjenica da si bio ne mora nužno da znači da si osuđen na patnju do kraja života", dodaje.
Ali kako se nositi sa vestima iz Ukrajine?
Ljudi će se različito braniti od takvih sadržaja, smatra Beara.
„Neko će reći to tako treba, neko da to nipošto ne sme, a moja očekivanja su da će to mnoge pokrenuti, podstaknuti na razmišljanja i naterati ih da zauzmu neku stav", navodi.
Jedni neće pratiti vesti - doneće odluku da ne budu informisani - a drugi će se opredeliti za jednu ili drugu stranu, kaže.
Sandra Bijelac, psihoterapeutkinja Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, izjavila je ranije za BBC da ljudi „opsesivno gledaju vesti i borave na društvenim mrežama".
„Misle da će time da obezbede mir, a samo čine da im bude još gore.
„Jedini način da se prevaziđu krizne situacije je što normalnije živeti - dakle kao i pre početka rata, uz normalnu dozu informisanosti, da ne bude baš kao da smo pali sa Marsa", smatra ona.
Pogledajte video - kako se sećamo Dejtona?
Zajedno za mir
Veterani bosanskog rata posvećeni su danas pomirenju.
Po završetku obuke u Centru za ratnu traumu, Mičija je počeo da drži radionice sa mladima kako bi im preneo „loše iskustvo iz rata".
„Da ne budu naivni kao što je možda naša generacija bila kada je rat počeo", navodi.
Potom su se uključili veterani i druge dve vojske.
„Nažalost, svi veterani su nastradali, na kojoj god su strani bili i stvarno jedni druge uvažavamo i poštujemo, što izuzetno cenim."
Reč je o predavanjima u organizaciji Udruženja „Pravi požar" iz Dervente, osnovanog 2011. godine, koje okuplja ratne veterane sve tri zaraćene strane.
Cilj udruženja je podrška veteranima i njihovim porodicama u borbi protiv posledica ratnih trauma i PTSP-ja, u saradnji sa Centrom za ratnu traumu.
„Počeli smo sa ratnim veteranima i kada smo ih stabilizovali izrazili su želju da na još jedan način daju doprinos zajednici, pa su počeli da rade sa mladima", kaže Spasoje Kulaga iz „Pravog požara".
U tim radionicama učestvuje 30 veterana, koji su za to prošli obuku, kao i 10 stručnjaka, poput psihologa.
Obuka je deo Bearinog programa Konstruktivne upotrebe veteranskog iskustva.
„Želimo da iz našeg iskustva nauče da prepoznaju kada neko pokušava da ih uvede u to da nasiljem rešavaju konflikte", kaže Kulaga, takođe ratni veteran Vojske Republike Srpske.
Edin, Goran i Franjo kažu da su pre prvih zajedničkih susreta bili skeptični.
„Bio sam na liniji fronta i šta će biti ako preko puta mene sedne veteran Armije BiH ili HVO-a, kako će me gledati, mislio sam se", kaže Mičija.
Ipak je, kaže, vredelo sesti za sto i razgovarati, samo kako se „zlo ne bi ponovilo".
Danas je prijatelj sa pojedinim pripadnicima drugih vojski.
„Sednemo, popijemo piće i popričamo ako se desi da sam u njihovom gradu ili oni dođu u moj - nekad o ratu, nekad o životnim stvarima".
Ramulić kaže da je pristupio programu zbog edukacije, kako bi „bolje razumeo poziciju ratnih veterana, traumu, PTSP i sve što ide uz to".
„Međutim, nezahvalna je uloga da ti budeš tu neka strana.
„Nemam apsolutno ništa više neprijateljsko prema veteranima sa drugih strana, to su moji prijatelji, ali smeta mi malo što predstavljam komponentu te vojske koja je ratovala."
Ipak, zajednička predavanja bivših veterana imaju efekta, kaže.
„Kada mi kažemo mladima rat nije dobar, nemoj tome težiti, nemoj nikada želeti da budeš vojnik, to će ti upropastiti život - to ima neku težinu".
Blažević kaže da će, jedno će zauvek ponavljati mladima.
„Ako se uhvatite puške i uđete u rov videćete svojim očima sve što sam i ja video.
„Nemojte misliti da ćete to izbeći i da je rat video igra u kojoj ćete preći jedan nivo i tek tako otići na spavanje - nećete, posledice su trajne.
„Bićete prepušteni sami sebi, bez primanja, daće vam neku crkavicu ako teže stradate, čisto da ne budete gladni i žedni.
„A ako se nadate da li će neko misliti na vas... Neće."
Zbog svega što su u ratu iskusili, Blažević i drugi veterani danas su posvećeni miru.
„Nismo od onih koji kad u birtiji ispadne frka gledaju po strani - ili se tučemo ili razdvajamo.
„Tako i sada - prvo smo se borili jedni protiv drugih i nosili oružje, a sada se goloruki borimo za mir", zaključuje.
Pogledajte video: Obuća ubijenih u Srebrenici kroz objektiv sarajevskog fotografa
Pratite nas na Fejsbuku,Tviter i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
