„Ovo je moje telo."
Ove reči, zabeležene u jevanđeljima kako ih je Isus izgovorio tokom Tajne večere, izgovaraju se svakodnevno na crkvenim službama širom sveta pre nego što se sedne za zajedničku trpezu.
Kada hrišćani danas čuju ove reči, podsećamo se na prošlost, koja je uvek sa nama i nikada ne odlazi.
Koliko se samo hrišćani podsećaju na prošlost?
Svakako, poslednja dva milenijuma, pored pobožnih proslavljanja Evharistije, obiluju doktrinarnim sporovima, rascepima u crkvi, epizodama nasilja, ekskomunikacijama, papskim izjavama i raznim metafizičkim raspravama, a sve se vrte oko zajedničke trpeze.
Ali možemo se vratiti unazad, do razvoja usmenih predanja koja su zapisana u tekstovima koji su ugrađeni u kanonski Novi zavet.
Takođe se možemo zapitati o istorijskom obroku na kome se zasnivaju različiti tekstovi Tajne večere.
Možemo putovati još mnogo unazad, mnogo pre pojave hrišćanstva.
Na kraju krajeva, Isus je bio Jevrejin, pa nas njegov čin lomljenja hleba sa učenicima podseća na celokupnu istoriju jevrejskog naroda, kao što je mučno bekstvo iz egipatskog ropstva i primanje Tore na Sinaju.
- Kako je Isus zaista izgledao
- Hatidža - ključna žena za rođenje islama
- Mamul - slatki kolačić koji povezuje hrišćane i muslimane
Ali možemo se vratiti i dalje.
Svaki verski obrok je, pre svega, obrok.
To je čin deljenja stola, svakako važan ritual na drevnom Bliskom istoku.
Seder, a kasnije i pričešće, bili su „preuzeti" teološki i liturgijski, ali su pozitivna osećanja oko deljenja trpeze već bila prisutna.
Oni su već postojali od pojave modernih ljudi, pre oko 200.000 godina.
Pa ipak - Homo sapiens nije bila jedina vrsta koja je otkrila prednosti deljenja hrane.
Neandertalci su svakako udružili svoje resurse, kao i nekoliko drugih Homo vrsta koje datiraju pre dva miliona godina.
„Pomislite na uber pro-socijalne lovce-sakupljače koji imaju obrok", rekao mi je jedan od profesora teologije kada sam se zapitao o dubokoj evolucionoj istoriji iza Evharistije.
„Lovci su ponosni što su dobro prošli i što su podelili sa porodicom. Oni koji su pripremali hranu su prepoznati i cenjeni.
„Svačiji stomak se puni i oseća se dobro, a dešava se mnogo pozitivnih društvenih interakcija. Nije ni čudo što se oko obroka nakuplja toliko mitološkog sadržaja."
Ali deljenje hrane je postojalo čak i pre naših Homo predaka i trenutno se istražuje kod šimpanzi i bonoba.
U stvari, jedan nedavni rad čak je dokumentovao istraživanje o bonobima koji dele hranu sa bonobima van društvene grupe.
Barbara Frut, jedna od autorki studije, rekla je za digitalni časopis Sapiens da deljenje obroka „mora imati korene u našem poslednjem zajedničkom pretku".
Na osnovu molekularnog sata, poslednji zajednički predak ljudi i velikih majmuna živeo je pre oko 19 miliona godina.
Kada čujem reči „Ovo je moje telo", moj um odmah kreće u trku ka evolucionoj startnoj liniji, ako hoćete.
- Jovan Vladimir: Da li misteriozni vladar približava ili udaljava narode na Balkanu
- Jezuiti iz komšiluka i ušuškani manastir u centru Beograda
- Marija Zvijezda - od najveće trapističke opatije na svetu do poslednjih monaha
Duboka religija
Počinjem raspravom o Evharistiji jer je moja verska tradicija hrišćanska.
Ali ono što želim da kažem - da religiozna iskustva proizlaze iz veoma specifičnih, veoma dugih istorija - može se izvesti kao zaključak kod većine religioznih fenomena.
To je zato što, prema rečima pokojnog sociologa Roberta Bele, „ništa nikada nije izgubljeno".
Istorija ide sve unazad, a ko smo i kako i gde smo sada rezultat je njenog kretanja napred.
Svaki ljudski fenomen koji postoji je ljudski fenomen koji je postao ono što jeste.
Ovo ništa manje važi i za religiju.
Ako ćemo razmišljati o dubokoj istoriji religije, onda moramo biti jasni o tome šta je religija.
U knjizi Bonobo i ateista, primatolog Frans de Val deli smešnu priču o učešću na panelu koji je organizovala Američka akademija religije.
Kada je jedan učesnik predložio da počnu sa definisanjem religije, neko je brzo primetio da je poslednji put kada su to pokušali da urade „polovina publike ljutito izašla iz prostorije".
Našalio se de Val: „I to na akademiji nazvanoj po temi!"
Ipak, od nečega treba da počnemo, tako da de Val predlaže ovu definiciju: religija je „zajedničko poštovanje natprirodnog, svetog ili duhovnog, kao i simbola, rituala i obožavanja koji su povezani sa tim".
De Valova definicija odražava onu koju je dao sociolog Emil Dirkem, koji je takođe naglasio važnost zajedničkih iskustava koja se „ujedinjuju u jednu moralnu zajednicu".
Važnost zajedničkog iskustva ne može se preceniti jer je u priči koju pričamo evolucija ljudske religije neodvojiva od sve veće društvenosti homininske linije.
Kao što Bela ističe, religija je način postojanja.
Možemo je posmatrati i kao način osećanja, kao način zajedničkog osećanja.
Dok se veći deo naučnog proučavanja religije bavi doktrinarnim religijama zasnovanim na teologiji, evolucioni psiholog Robin Danbar smatra da je ovo uzak način proučavanja ovog fenomena jer „zanemaruje činjenicu da su tokom većine ljudske istorije religije imale veoma različit šamanski oblik kome nedostaju bogovi i moralni kodeksi".
Pod šamanskim, Danbar podrazumeva religije iskustva koje obično uključuju trans i putovanja u svetove duhova.
Dok su oblici zasnovani na teologiji stari samo nekoliko hiljada godina i karakteristični su za post-poljoprivredna društva, Danbar tvrdi da šamanski oblici datiraju pre 500.000 godina.
One su, tvrdi, karakteristične za lovce-sakupljače.
Ako želimo da razumemo kako i zašto je religija evoluirala, Danbar kaže da treba da počnemo ispitivanjem religija „sa uklonjenim kulturnim prirastima".
Moramo se manje usmeriti na pitanja o velikim bogovima i veroispovestima, a više na pitanja o sposobnostima koje su se pojavile u našim drevnim precima koje su im omogućile da postignu religiozni način da budu zajedno.
- Verski pokret koji je zahvatio i fudbalsku reprezentaciju Brazila
- Šta je kontroverzni jevrejski kult Lev Tahor i otkud na Balkanu
- Bogovi sutrašnjice: Kako izgleda budućnost religije
Adaptacija ili nusproizvod?
Na kraju krajeva, izgleda da sva društva imaju neku vrstu religije.
„Nema izuzetaka od ovoga", rekao mi je de Val preko telefona.
Postoje dve glavne perspektive o tome zašto bi to moglo biti tako.
Jedan se zove funkcionalizam ili adaptacionizam: ideja da religija donosi pozitivne evolucione koristi, koje su najčešće uokvirene u smislu njenog doprinosa grupnom životu.
Kao što de Val kaže: „Ako sva društva imaju (religiju), ona mora imati društvenu svrhu."
Drugi smatraju da je religija spoj ili nusproizvod evolucionih procesa.
Reč spoj se odnosi na arhitektonski oblik koji se pojavljuje kao nusproizvod između lukova i plafona.
Religija je, u ovoj interpretaciji, srodna zakržljalom organu.
Možda je bio prilagodljiv u sredinama u kojima je prvobitno evoluirao, ali u ovom okruženju je neprilagođen.
Ili su možda verska uverenja rezultat psiholoških mehanizama koji su evoluirali da bi rešili probleme okruženja koji nisu povezani sa religijom.
U svakom slučaju, evolucija nije „ciljala" na religiju.
Religija se upravo pojavila kao evolucija „usmerena" na druge stvari.
Dok ljudi sa obe strane ove debate imaju argumente, čini se beskorisnim uokviriti evoluciju religije u takvim ili/ili terminima.
Nešto što je bio samo nusproizvod slepog evolucionog procesa moglo bi biti preuzeto od strane ljudskih bića da bi izvršili određenu funkciju ili rešili određeni problem.
Ovo može biti tačno za mnoga ponašanja poput muzike, ali religija predstavlja posebnu zagonetku jer često uključuje izuzetno skupa ponašanja, kao što je altruizam i, ponekad, čak i samožrtvovanje.
Iz tog razloga, neki teoretičari, poput Danbara, tvrde da bi takođe trebalo gledati dalje od pojedinca na opstanak grupe.
Ovo je poznato kao višestepena selekcija, koja „prepoznaje da se koristi ponekad mogu akumulirati pojedincima kroz efekte na nivou grupe, umesto da uvek budu direktan proizvod sopstvenih radnji", kako to Danbar definiše.
Primer je kooperativni lov, koji omogućava grupama da uhvate veći plen nego što bi bilo koji član mogao da ulovi kao pojedinac.
Veći plen znači više za mene, čak i ako moram da delim meso (pošto je životinja koja se deli već veća od svega što bih mogao da ulovim sam).
Takvi procesi na nivou grupe „zahtevaju da pojedinac bude osetljiv na potrebe drugih članova grupe", kaže Danbar.
Ne postoji istorija religije pojedinačnog stvorenja.
Naša priča je o nama.
Najpre - osećanje
Ako želimo da razumemo religiju, onda prvo treba da se osvrnemo na našu duboku istoriju da bismo razumeli kako su ljudski preci evoluirali da žive u grupama.
Na kraju krajeva, mi potičemo iz dugog niza hominoida predaka sa „slabim društvenim vezama i bez trajnih grupnih struktura", kaže Džonatan Tarner, autor knjige Pojava i evolucija religije.
To Tarnera navodi na ono što on smatra pitanjem vrednim milion dolara:
„Kako je darvinistička selekcija radila na neuroanatomiji hominina kako bi ih učinila društvenijima, kako bi mogli da stvore kohezivne društvene veze, kako bi formirale primarne grupe?", pitao me je telefonom.
„To nije prirodna stvar za majmune."
Naša linija majmuna evoluirala je od poslednjeg zajedničkog pretka pre oko 19 miliona godina.
Orangutani su se odvojili pre oko 13-16 miliona godina, dok se linija gorila razgranala pre oko osam-devet miliona godina.
Linija hominina se tada razgranala na dve pre oko pet-sedam miliona godina, pri čemu je jedna linija vodila do šimpanzi i bonoba, a druga do nas.
Mi, savremeni ljudi, delimo 99 odsto gena sa živim šimpanzama - što znači da smo dva najbliža majmuna u celoj liniji.
Sličnosti između ljudi i šimpanzi su dobro poznate, ali jedna važna razlika ima veze sa veličinom grupe.
Šimpanze u proseku mogu da održe grupu od oko 45 članova, kaže Danbar.
„Čini se da je ovo najveća veličina grupe koja se može održati samo negovanjem", kaže on.
Nasuprot tome, prosečna ljudska grupa je sa oko 150 članova, poznata kao Danbarov broj.
Razlog za to je, kaže Danbar, što ljudi imaju kapacitet da dostignu tri puta više društvenih kontakata od šimpanzi za datu količinu društvenog napora.
Ljudska religija nastaje iz ove povećane sposobnosti za društvenost.
Kako to?
Kako su se naši preci majmuna selili iz šumskih staništa u povlačenju u otvorenije predele, kao što su savane istočne i južne Afrike, darvinistički pritisci su delovali tako da su ih činili društvenijima radi veće zaštite od predatora i boljeg pristupa hrani.
Takođe su olakšavali pronalaženje partnera.
Bez mogućnosti održavanja novih struktura - poput malih grupa od pet ili šest takozvanih osnovnih porodica, kaže Tarner - ovi majmuni ne bi mogli da prežive.
Dakle, kako je priroda postigla ovaj proces socijalizacije?
Tarner kaže da ključ nije u onome što obično smatramo inteligencijom, već u emocijama, koje su bile praćene nekim važnim promenama u strukturi našeg mozga.
Iako neokorteks zauzima istaknuto mesto u mnogim teorijama evolucije religije, Tarner kaže da su se važnije promene ticale subkortikalnih delova mozga, što je homininima dalo sposobnost da iskuse širi spektar emocija.
Ove pojačane emocije promovisale su povezivanje, ključno dostignuće za razvoj religije.
U procesu subkortikalnog poboljšanja, Tarner se poziva na vreme pre oko 4,5 miliona godina, kada se pojavio prvi Australopitecin.
U početku, kaže Tarner, selekcija je povećala veličinu njihovog mozga za oko 100 kubnih centimetara od one kod šimpanzi, na oko 450 kubnih centimetara (kod Australopitekusa afarensisa).
Poređenja radi, ovo je manje od kasnijih hominina - Homo habilis je imao lobanjski kapacitet od 775 kubnih centimetara, dok je Homo erektus bio nešto veći sa 800-850.
Nasuprot tome, savremeni ljudi se mogu pohvaliti veličinom mozga mnogo većom od bilo kog od ovih, sa kapacitetom lobanje do 1.400 kubnih centimetara.
Ali značajno manja veličina mozga ne znači da se u mozgu hominina ništa nije dešavalo.
Veličina mozga se meri endokastom, ali Tarner kaže da to ne odražava subkortikalno poboljšanje koje se dešavalo između pojave Australopita (pre oko četiri miliona godina) i Homo erektusa (pre 1,8 miliona godina).
„U priči o tome kako su ovi (subkortikalni) mehanizmi evoluirali, na kraju krajeva, treba otkriti poreklo religije."
Iako je neokorteks kod ljudi tri puta veći od onog kod majmuna, subkorteks je samo dvostruko veći - što navodi Tarnera na uverenje da je poboljšanje osećanja hominina bilo uveliko u toku pre nego što je neokorteks počeo da raste do sadašnje ljudske veličine.
Evo kako je priroda to izvela.
Verovatno ste čuli priču o takozvane četiri primarne emocije: agresija, strah, tuga i sreća.
Primetili ste nešto na toj listi?
Tri emocije su negativne.
Ali promocija solidarnosti zahteva pozitivne emocije - tako da je prirodna selekcija morala da pronađe način da utiša negativne emocije i pojača pozitivne, kaže Tarner.
Emocionalni kapaciteti velikih majmuna (posebno šimpanzi) su već bili razrađeniji od mnogih drugih sisara, tako da je selekcija imala sa čime raditi.
Na ovom mestu u svojoj argumentaciji, Tarner uvodi koncept elaborata prvog i drugog reda, koji su emocije koje su rezultat kombinacije dve ili više primarnih emocija.
Tako, na primer, kombinacija sreće i besa generiše osvetu, dok je ljubomora rezultat kombinovanja besa i straha.
Strahopoštovanje, koje se uglavnom javlja u religiji, je kombinacija straha i sreće.
Razrada drugog reda je još složenija i dogodila se u evoluciji od Homo erektusa (pre 1,8 miliona godina) do Homo sapiensa (pre oko 200.000 godina).
Krivica i stid, na primer, dve ključne emocije za razvoj religije, kombinacija su tuge, straha i besa.
Teško je zamisliti religiju bez sposobnosti da iskusimo ove emocionalne razrade iz istog razloga zbog čega je teško zamisliti bliske društvene grupe bez njih: takva emocionalna paleta nas povezuje jedne s drugima na visceralnom nivou.
„Ljudska solidarnost je moguća samo uz emocionalno uzbuđenje koje se vrti oko pozitivnih emocija - ljubavi, sreće, zadovoljstva, brige, lojalnosti - i ublažavanja moći negativnih emocija, ili barem nekih negativnih emocija", kaže Tarner.
„A kada ove nove valencije pozitivnih emocija postanu neurološki moguće, one mogu postati isprepletene sa ritualima i drugim ponašanjima koja izazivaju emocije kako bi se pojačala solidarnost i, na kraju, stvorila ideja o moćnim bogovima i natprirodnim silama."
Da ne idemo predaleko, ali važno je razumeti koliko je osećanje ključno u evoluciji religije.
Koliko je Darvin bio ubeđen, nije bilo nikakve razlike između religioznog i bilo kog drugog osećanja.
„Argument je za materijalizam", napisao je on u zapisu u časopisu, „da hladna voda iznenada izaziva u glavi, umni okvir, analogan onim osećanjima, koja se mogu smatrati istinski duhovnim".
Ako je to tačno, onda to znači da se uzroci religioznih osećanja mogu precizno utvrditi i proučavati kao i svako drugo osećanje.
Ritual
Kako je selekcija radila na postojećim moždanim strukturama, povećavajući emocionalne i međuljudske kapacitete, određene sklonosti ponašanja majmuna su počele da evoluiraju.
Neke od sklonosti koje Tarner navodi kao već prisutne kod majmuna obuhvataju sposobnost čitanja očiju i lica i imitacije gestova lica i različite kapacitete za empatiju.
Tu su i sposobnost za emocionalno uzbuđenje u društvenim okruženjima, sposobnost izvođenja rituala, osećaj reciprociteta i pravde i sposobnost sagledavanja sebe kao objekta u okruženju.
Povećanje emocionalne palete dostupne majmunima bi, prema Tarneru, rezultiralo povećanjem svih ovih sposobnosti ponašanja.
Iako su mnoga, ako ne i sva ova ponašanja dokumentovana kod majmuna, želim da se koncentrišem na dva od njih - ritual i empatiju - bez kojih bi religija bila nezamisliva.
Na arhivskim snimcima, primatološkinja i antropološkinja Džejn Gudal opisuje dobro poznati ples vodopada koji je široko primećen kod šimpanzi.
Njene komentare vredi opširno citirati:
Kada se šimpanze približe, čuju ovaj urlik, i vidite da im se dlaka malo diže na glavi i onda se kreću malo brže.
Kada stignu ovde, ritmično će se ljuljati, često uspravno, skupljati veliko kamenje i bacati ih možda 10 minuta.
Ponekad se penju uz vinovu lozu sa strane i zanjišu se pravo u kapljice i onda su pravo dole u vodi koju inače izbegavaju.
Nakon toga, videćete ih kako sede na kamenu, zapravo u potoku, gledaju gore, gledaju vodu svojim očima dok pada, a zatim gledaju kako odlazi.
Ne mogu, a da ne osećam da je ovaj prikaz vodopada ili ples možda izazvan osećanjem strahopoštovanja i čudom što osećamo.
Mozak šimpanze je tako sličan našem: oni imaju emocije koje su jasno slične ili iste kao one koje nazivamo srećom, tugom, strahom, očajanjem i tako dalje - neverovatne intelektualne sposobnosti za koje smo mislili da su jedinstvene za nas.
Pa zašto i oni ne bi imali osećanja neke vrste duhovnosti, koja je zaista zadivljena stvarima izvan sebe?
Gudalova je primetila da se sličan fenomen dešava tokom jake kiše.
Ova zapažanja su je navela da zaključi da su šimpanze duhovne kao i mi.
„Oni to ne mogu da analiziraju, ne govore o tome, ne mogu da opišu šta osećaju. Ali imate osećaj da je sve to zaključano u njima i jedini način na koji to mogu da iskažu je kroz ovaj fantastičan ritmički ples."
Pored prikaza koje Gudalova opisuje, drugi su posmatrali razne karnevalske prikaze, sesije bubnjanja i razne rituale krikova.
Koreni rituala su u onome što Bela naziva „ozbiljnom igrom" - aktivnosti se rade radi njih samih, možda ne služe trenutnom kapacitetu preživljavanja, ali imaju „veoma veliki potencijal za razvoj više kapaciteta".
Ovo gledište se uklapa u različite teorije u nauci o razvoju, pokazujući da su aktivnosti u igri često ključne za razvoj važnih sposobnosti kao što su teorija uma i kontračinjenično mišljenje.
Igra, u ovom evolucionom smislu, ima mnogo jedinstvenih karakteristika: mora se izvoditi „u opuštenom polju" - kada je životinja nahranjena, zdrava i bez stresa (zbog čega je najčešća kod vrsta sa produženom roditeljskom brigom).
Igra se takođe dešava u mečevima: ima jasan početak i kraj.
Kod pasa, na primer, igra započinje „lukom".
Igra uključuje osećaj pravde, ili barem smirenost: velike životinje moraju da se samo-sabotiraju da ne bi povredile manje životinje.
I možda se podrazumeva, ali igra je zaokružena.
Sada uporedite to sa ritualom, koji se izvodi, koji je zaokružen.
Rituali počinju i završavaju se.
Oni zahtevaju i zajedničku nameru i zajedničku pažnju.
Uključene su norme.
One se dešavaju u vremenu unutar vremena - izvan vremena svakodnevnog.
Zamislite, na primer, fudbalsku utakmicu u kojoj se lopte mogu hvatati „van granica" i vreme može biti pauzirano.
Redovno učestvujemo u režimima stvarnosti u kojima voljno izdvajamo „stvarni svet".
Igra nam omogućava da ovo uradimo.
Najvažnije od svega, kaže Bela, igra je praksa sama po sebi, a ne „nešto sa spoljnim ciljem".
Bela naziva ritual „primordijalnim oblikom ozbiljne igre u ljudskoj evolucionoj istoriji", što znači da je ritual poboljšanje kapaciteta koji čine igru prvim mogućim u liniji sisara.
Između to dvoje postoji kontinuitet.
I dok Tarner priznaje da bi moglo biti izazovno nazvati ples sa vodopadom šimpanzi ili karneval ritualom sa velikim R, moguće je potvrditi da „ove sklonosti ponašanja slične ritualu sugerišu da je nešto od onoga što je potrebno za religiozno ponašanje deo genoma šimpanzi, a samim tim i hominina".
Empatija
Druga osobina koju moramo uzeti u obzir je empatija.
Empatija nije prvenstveno u glavi.
U telu je - barem je tako počelo.
Počelo je, piše de Val, „sa sinhronizacijom tela, trčanjem kada drugi trče, smejanjem kada se drugi smeju, plakanjem kada drugi plaču ili zevanjem kada drugi zevaju".
Empatija je apsolutno centralna za ono što nazivamo moralom, kaže de Val.
„Bez empatije, ne možete steći ljudski moral. To nas čini zainteresovanim za druge. To čini da imamo emocionalni udeo u njima."
Ako je religija, prema našoj definiciji, način da budemo zajedno, onda je moral, koji nas upućuje kako da budemo zajedno, neraskidivi deo toga.
De Val je godinama kritikovan jer je ponudio tumačenje ponašanja životinja u ružičastoj boji.
Umesto da gledamo na ponašanje životinja kao na altruističko, pa stoga proizlazi iz osećaja empatije, trebalo bi, kažu nam ovi mudri naučnici, da vidimo ovo ponašanje kakvo ono jeste: kao sebičnost.
Životinje žele da prežive. Tačka.
Svaku radnju koju one preduzmu treba tumačiti unutar te matrice.
Ali ovo je pogrešan način da se govori o altruizmu, kaže de Val.
„Vidimo da životinje žele da dele hranu iako ih to košta. Radimo eksperimente na njima i opšti zaključak je da je prva tendencija mnogih životinja da budu altruističke i kooperativne. Altruističke tendencije su veoma prirodne za mnoge sisare."
Ali zar ovo nije samo samoodbrana?
Zar se životinje ne ponašaju samo u svom najboljem interesu?
Ako se ponašaju na način koji izgleda altruistički, zar se samo ne pripremaju (da tako kažem) za vreme kada će im trebati pomoć?
„Da to nazovem sebičnim", kaže nepoverljivi de Val, „jer na kraju, naravno, ove prosocijalne tendencije imaju koristi?".
Da bi se to uradilo, kaže on, znači definisati reči u besmislenost.
Da, naravno da postoje prijatni osećaji povezani sa radnjom davanja drugima.
Ali evolucija je proizvela prijatne senzacije za ponašanja koja moramo da izvedemo, kao što su seks, jedenje i dojenje.
Isto važi i za altruizam, kaže de Val. To suštinski ne menja ponašanje.
Tako čvrsta i brza linija između altruizma i sebičnosti je, dakle, u najboljem slučaju naivna, a u najlošijem varljiva.
Isto možemo videti i sa diskusijama o društvenim normama.
Filozofi poput Dejvida Hjuma pravili su razliku između onoga što ponašanje „jeste" i onoga što bi „trebalo" da bude, što je osnovni element etičkog promišljanja.
Životinja može da izvrši iks ponašanje, ali da li to čini zato što oseća da bi to trebalo da uradi - zahvaljujući uvažavanju norme?
Na ovu razliku je de Val naišao kod filozofa koji kažu da im bilo koje od njegovih zapažanja empatije ili morala kod životinja nikako ne mogu reći da li one imaju norme ili ne.
De Val se ne slaže, ističući da životinje prepoznaju norme:
Najjednostavniji primer je paukova mreža ili gnezdo.
Ako ga oštetite, životinja će to odmah popraviti jer imaju normu o tome kako treba da izgleda i funkcioniše.
Ili ga napuštaju, ili počinju iznova i popravljaju ga.
Životinje su sposobne da imaju ciljeve i da teže ka njima.
U društvenom svetu, ako se svađaju, okupljaju se i pokušavaju da poprave štetu.
Pokušavaju da se vrate u potrebno stanje.
One imaju normu o tome kakva treba da bude ova distribucija.
Ideja da je normativnost (ograničena) na ljude nije tačna.
U knjizi Bonobo i ateist, de Val tvrdi da životinje poseduju mehanizam za društveno popravljanje.
„Oko 30 različitih vrsta primata se pomire nakon borbi, a to pomirenje nije ograničeno samo na primate.
„Postoje dokazi za ovaj mehanizam kod hijena, delfina, vukova, domaćih koza."
On takođe nalazi dokaze da životinje „aktivno pokušavaju da očuvaju harmoniju unutar svoje društvene mreže... pomirenjem nakon sukoba, protestujući protiv nejednakih podela i prekidajući svađe među drugima.
Oni se ponašaju normativno u smislu da ispravljaju, ili pokušavaju da isprave, odstupanja od idealnog stanja.
Oni takođe pokazuju emocionalnu samokontrolu i preuranjeno rešavanje sukoba kako bi sprečili takva odstupanja.
To čini prelazak sa ponašanja primata na ljudske moralne norme manjim skokom nego što se obično misli."
Očigledno postoji jaz između socijalne popravke primata i institucionalizacije moralnih kodeksa koji leže u srcu modernih ljudskih društava.
Ipak, kaže de Val, svi ovi „ljudski moralni sistemi koriste sklonosti primata".
Koliko daleko sežu ove tendencije?
Verovatno, kao i oni kapaciteti koji su omogućili igru (i na kraju ritual), do pojave roditeljske brige.
„Tokom 200 miliona godina evolucije sisara, ženke osetljive na svoje potomstvo nadmašile su one koje su bile hladne i udaljene", kaže de Val.
Naravno, negovanje se može posmatrati u vrstama riba, krokodila i zmija, ali negovanje sposobnosti sisara je zaista ogroman korak napred u evolucionoj priči.
Rano svitanje religije
Naše današnje verske službe mogu izgledati daleko od igre sisara i empatije koje su se pojavile u našoj dubokoj prošlosti, i zaista je institucionalizovana religija mnogo naprednija od takozvanog plesa sa vodopadom.
Ali evolucija nas uči da se složeni, napredni fenomeni razvijaju iz jednostavnih početaka.
Kao što nas Bela podseća, mi ne dolazimo niotkuda.
„Mi smo ugrađeni u duboku biološku i kosmološku istoriju."
Kako je linija majmuna evoluirala od našeg poslednjeg zajedničkog pretka u otvorenijim sredinama, bilo je neophodno izvršiti pritisak na majmune koji više vole da idu sami, da formiraju trajnije društvene strukture.
Prirodna selekcija je uspela da postigne ovaj zadivljujući podvig poboljšavajući dostupne emocionalne palete koje su dugo bile dostupne našim precima.
Sa širim skupom emocija, mozak hominina je tada mogao da poboljša neke od svojih sposobnosti, od kojih su neke sasvim prirodno dale sebi religiozni način postojanja.
Kako su se ovi kapaciteti sve više pojačavali sa rastom Homo mozga i razvojem neokorteksa, ponašanja kao što su igra i ritual ušli su u novu fazu u razvoju hominina, postajući sirovine iz kojih će kulturna evolucija početi da institucionalizuje religiju.
I iako nas ova istorija ne određuje - jer sa svakom novom fazom u životnoj priči dolazi veća moć delovanja - ova biokosmološka istorija utiče na sve što radimo i što jesmo.
Čak i naizgled najautonomnija ljudska odluka donosi se unutar istorije.
To je zapravo šira slika.
To je ono što smo imali na umu dok smo se vraćali u prošlost do evolutivnog semena koje će na kraju - i prilično sporo - procvetati u ljudsku religiju.
Iako često teološki razmišljam o rečima „Ovo je moje telo", ne bih smeo da previdim osnovnu činjenicu da se pričešće odnosi na tela - moje, vaše, naše.
Religija je otelotvoreni fenomen jer se ljudski religiozni način postojanja razvijao milionima godina dok su tela naših predaka bila u interakciji sa drugim telima oko njih.
Bez obzira da li se neko pričešćuje ili se čak oseća religioznim, mi se u svakom trenutku krećemo u našim društvenim svetovima sa razvijenim kapacitetima da se igramo, da saosećamo i da slavimo rituale jedni sa drugima.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
