„...U potrazi za harmoničnim stavom prema životu, nikada ne smemo zaboraviti da smo sami i akteri i posmatrači u drami postojanja." - Nils Bor, fizičar
U Drugom svetskom ratu, američka vlada je oformila projekat „Menhetn", regrutujući naučnike i inženjere iz svih delova zemlje da žive i rade u tajnom istraživačkom centru u Los Alamosu, u Novom Meksiku.
U ovoj pustinjskoj bazi, a pod vođstvom Roberta Openhajmera, oni su napravili prvu atomsku bombu na svetu.
Dvadeset prvog maja 1946. godine, fizičar Luis Slotin provodio je poslednje nedelje rada na projektu.
On je bio stručnjak za sklapanje bombe i odigrao je ključnu ulogu u tome, ručno skovavši uređaj Triniti za prvi test u julu 1945. godine, samo mesec dana pre nego što će atomske bombe nazvane Debeljko i Mališa biti bačene na Japan.
Ali, kao i Openhajmer, u mesecima koji su usledili, počeo je da se protivi nastavku programa nuklearnog naoružavanja i odlučio je da se vrati civilnom životu.
- Ko je bio pravi Robert Openhajmer
- Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke
- Džinovska atomska bomba koja je bila prevelika da se upotrebi
Slotin je kroz ustanovu lično sprovodio Alvina Grejvsa, naučnika koji je trebalo da ga zameni.
Malo pre 15:00 časova, usred jedne od laboratorijskih zgrada, Grejvs je primetio nešto što je odmah prepoznao: „kritični sistem", inače Slotinovu specijalnost.
Poput eksperimentalne nuklearne bombe, on se koristio za bezbedno testiranje reaktivnosti plutonijumskog jezgra.
„Kritični sistem" se sastojao od plutonijumskog jezgra i dve hemisfere neutronskih „reflektora" napravljenih od berilijuma.
Grejvs je prokomentarisao da nikada nije video demonstraciju kritičnog sistema.
Slotin se ponudio da mu je pokaže.
Na drugom kraju prostorije, Rimer Šrajber, Slotinov kolega. složio se s tim.
Međutim, upozorio ga je da to ipak uradi sporo i oprezno:
Šrajber je kasnije izjavio da taj komentar nije bio sasvim ozbiljan budući „da smo svi imali beskrajno poverenje u Slotinovo znanje".
Ideja je bila da se jezgro dovede u stabilni stadijum reaktivnosti i zadrži u njemu, kao kada upalite motor automobila i dozvolite mu da ostane da radi u leru.
Izveštaji o tome šta je tačno pošlo po zlu su oprečni.
Jedan posmatrač je rekao da je Slotinov pristup u ovom slučaju bio „improvizovan".
Drugi kažu da je ono što je uradio bilo savršeno normalno.
U zvaničnom izveštaju, Šrajber je rekao da se Slotin „kretao prebrzo i bez odgovarajuće pažnje", ali da su drugi u prostoriji, „svojim ćutanjem, pristali na to da se postupak nastavi."
Šrafciger je iskliznuo i gornji reflektor je pao preko jezgra.
„Okrenuo sam se zbog nekakve buke ili naglog pokreta", napisao je Šrajber.
„Video sam plavi bljesak… i istovremeno osetio toplotni talas."
Sve se to desilo, napisao je Šrajber, „u nekoliko desetina sekundi".
Slotin je preokrenuo gornji reflektor i pustio da padne na pod, ali je njegova reakcija već bila prekasna.
U prvim trenucima posle nesreće, prostorijom je zavladala tišina.
Potom je Slotin tiho rekao: E, pa tu je kraj.
Slotin je razumeo značenje onoga što se desilo.
Posledice su zapamćene haotično.
Naučnici su se okupili u hodniku ispred.
Slotin je skicirao dijagram gde je tačno svako od njih stajao u trenutku nesreće.
Šrajber, koji je bio najdalji, vratio se unutra i pokušao da očita nivo radijacije.
Dok je bio tamo, takođe je pokupio svoju jaknu.
U jednom internom izveštaju o događaju stoji da ljudi „nisu u položaju da se ponašaju racionalno" posle izloženosti radijaciji.
Kaže se i da su mogli da iskuse „vrtoglavicu".
Ne kaže se da li je to direktna posledica visokoenergetskih čestica ili nekakva reakcija tela na bliskost smrti.
Slotin je umro devet dana kasnije od masovnog otkazivanja organa.
„Čist i jednostavan slučaj smrti od radijacije", kao što je to kasnije opisao jedan kolega.
Da li je Slotin prosto postao nemaran, kao što sugeriše zvanična istorija?
Ili je nesreću izazvalo nešto što je malko teže otkriti?
Tokom četrdesetih, paralelno sa izradom atomske bombe, danski fizičar Nils Bors radio je na jednom sasvim novom naučnom pristupu - kvantnoj mehanici - disciplini koja će imati ozbiljne implikacije po ideju naučne objektivnosti.
Za razliku od događaja koje opisuje klasična fizika, tvrdio je Bor, kvantna aktivnost može da se meri samo preko fizičke interakcije sa umešanim česticama; interakcije koja neizbežno menja i same čestice i opremu koja ih meri.
Objektivnost nije bila pitanje pasivne opservacije već „trajnih tragova - kao što je tačkica na fotografskoj ploči, koju je izazvao udar elektrona - koji ostaje na telima koja definišu eksperimentalne uslove".
U vrlo važnom smislu, kvantni fenomen je neodvojiv od opreme koja se koristi za njegovo merenje i, samim tim, od ljudi koji koriste tu opremu.
Kad je Bor govorio o „telima" koja definišu eksperimentalne uslove, verovatno je mislio na aparate, a ne na ljudska tela.
Ali svojeručno rukujući kritičnim sistemom toga dana, Slotin je pretvorio vlastito telo u deo aparata, istovremeno u biološki registar kvantnih efekata i u jedan od materijala koji proizvodi iste te efekte.
Rekonstrukcija nesreće iz 2018. godine pokazala je da plutonijumsko jezgro ne bi postalo kritično da se njegova ruka nije našla na berilijumskoj hemisferi koja je poslužila kao dodatni neutronski reflektor.
Tragično, ali Slotinova smrt nije bila bez presedana: on je gledao kolegu kako umire nakon veoma slične nesreće samo godinu dana ranije, sa istim plutonijumskim jezgrom.
Štaviše, njegov šef, Enriko Fermi, eksplicitno je upozorio Slotina samo nekoliko meseci ranije na njegov pristup kritičnim sistemima.
„Umrećeš u roku od godinu dana ako budeš nastavio to da radiš", poručio mu je on.
Ali čini se da je Fermi bio usamljeni glas u instituciji sklonoj umanjivanju opasnosti njihovog posla.
Poručnik Edvard Vajlder, koji je u Los Alamosu služio u Timu za sklapanje snažnih eksploziva tokom Drugog svetskog rata, kasnije se prisetio brojnih požara, udara struje i eksplozija u laboratoriji.
Jednom je video čoveka kako je progutao fragment snažnog eksploziva koji mu je slučajno uleteo u usta.
„U tim trenucima", kako je on rekao, „nije bilo organizovane bezbednosti."
U Los Alamosu, na delu su bile dve paralelne stvarnosti.
U prvoj, ozbiljnost posla bila je skoro neizdrživa.
Kao što je to fizičar Filip Morison primetio 1986. godine:
„U našim glavama nije bilo nikakve sumnje da nemačka vlada poseduje sredstva za stvaranje najmoćnijeg oružja kojeg je svet ikad video, a naša reakcija je bila velika nervoza i strah."
U drugoj realnosti, upotreba ljudskih tela u definisanju eksperimentalnih uslova bila je uobičajena praksa, a implikacije rada bile su skrivene onim što fizičarka i teoretičarka feminizma Karen Barad zove kulturom „igre" i „antirealizma".
Zaslepljenost jurnjavom za „slatkim" može da se vidi u nauci i tehnologiji čak i danas, kao u narastajućem polju veštačke inteligencije.
Čak i projekti koji deluju bezopasno mogu da imaju potencijal za katastrofu.
Godine 2022, istraživači kompanije za izradu lekova odlučili su da testiraju da li njihov softver može da pravi i biohemijsko oružje.
U roku od šest sati, veštačka inteligencija je identifikovala više od 40.000 jedinjenja „za koja se predviđa da su toksičnija od javno poznatih hemijskih borbenih agensa."
„Ta misao nam do tada uopšte nije pala na pamet", napisali su autori.
„Bili smo naivni razmišljajući o potencijalnoj zloupotrebi našeg zanata… Neljudski samostalni tvorac smrtonosnog hemijskog oružja potpuno je održiva opcija."
Američka vlada je „uspostavila obrazac tajnosti" kao reakciju na Slotinovu smrt koji je „opstao sve do danas"
Nils Bor je jednom definisao „eksperiment" kao „situaciju u kojoj možemo da kažemo drugima šta smo uradili i šta smo naučili".
Sa tog stanovišta, Slotinova nesreća bila je propuštena prilika: sitna stavka u dugom istorijatu tehnoloških upozorenja koja je loše dokumentovana i u najboljem slučaju samo delimično proučena.
Hiljade ljudi mu je došlo na sahranu.
Njegovo rodno mesto nazvalo je lokalni park po njemu.
Ali bilo je vrlo malo javne rasprave o tome šta bi njegova smrt mogla da znači.
Prema jednom istraživaču, američka vlada je „uspostavila obrazac tajnosti" u reakciji na Slotinovu smrt „koja opstaje sve do današnjih dana".
Relativno netaknut nesrećom, Šrajber je pomogao da se redizajnira način na koji se sprovode procedure poput one koja je ubila Slotina, sa većim naglaskom na bezbednosti.
Stojeći kraj Slotinovog ramena, Grejvs je primio veliku dozu radijacije i teško se razboleo.
U zvaničnom izveštaju kao da se umanjuju te posledice - pominju se trajno oslabljen vid u levom oku i mnogi meseci tokom kojih su se oporavljali njegovi spermatozoidi.
U jednom izveštaju piše: „Pacijent se oseća dobro 38 meseci posle izlaganja radijaciji. Radi izuzetno marljivo na položaju visoke odgovornosti…".
Floj Agnes Li, hematološkinja koja je lečila Grejvsa, posle nesreće je opisala u intervjuu iz 2017. godine ozbiljnost njegovog tadašnjeg stanja.
„Broj njegovih belih krvnih zrnaca bio je toliko nizak da su se svi čudili zašto je još živ", rekla je ona.
„Ne sećam se koliko je trebalo da kosa ponovo počne da mu raste."
Grejvs je kasnije postao glavni naučni direktor u Los Alamosu.
Tokom Hladnog rata, nadgledao je testiranja nekih od najdestruktivnijih oružja u istoriji, dezintegrišući čitava pacifička ostrva, brišući čitave kategorije okeanskog života i ostavljajući stravičnu nuklearnu zaostavštinu ljudima koji tamo žive.
Prijavljen je povećani broj slučajeva raka i mrtvorođene dece, da ne pominjemo štetu nastalu zbog evakuacije iz rodnog kraja.
U svedočenju pred Međunarodnim sudom pravde 1995. godine, aktivistkinja Lidžon Eknilang sa Rongelapa iz Maršalskih Ostrva, opisala je posledice testova na više uzastopnih generacija vlastite zajednice:
„Nuklearni otpad bio je u vazduhu koji smo udisali, u izvorskoj vodi koju smo pili, u hrani koju smo jeli… Nešto od naših useva za hranu, kao što je araruta, potpuno je nestalo.
„Makmok, iliti tapioka, prestao je da bude voće. Od onoga što bismo pojeli dobijali bismo plikove na usnama i u ustima, i patili bismo od strašnih stomačnih tegoba i mučnina…
„Kasnije smo iskusili druge, još ozbiljnije probleme… Naše bolesti su se pogoršale a mnogi od nas su umrli.
„Morali smo da poverujemo da je naše ostrvo radioaktivno i evakuisali smo se sa Rongelapa 1985. godine. Stanovnici Rongelapa od tada žive u izgnanstvu."
Bivši američki ministar unutrašnjih poslova Stjuart Udal kasnije je sugerisao da je Grejvsovo iskustvo sa nesrećom iz 1946. godine zaštitila čoveka od bilo kakve kritike: „Niko nije smeo da bude toliko drzak da ospori njegovu nesmotrenu bezbednosnu politiku zbog radijacije sa kojom se susreo 'iz ličnog iskustva'."
Grumen plutonijuma koji je ubio Slotina kasnije je nazvan „demonsko jezgro".
U martu 1965. godine, četiri meseca pre svoje smrti, Grejvs je održao govor u kom je koristio drugačiju, mada jednako živopisnu metaforu, normalizujući postojanje nuklearnog oružja uporedivši ga sa „ajkulama koje jedu ljude".
„Svi instinkti ajkuli govore da je nemoćni sočni zalogaj koji se nalazi u vodi sa njom upravo ono što ona želi i što joj treba", rekao je on.
„Ne poteže se pitanje amoralnosti. Čini mi se da pitanje morala stupa na scenu onog trenutka kad na scenu stupi čovek, ne pre.
„Stoga, mogu da razmišljam o tome kako se atomske bombe koriste u amoralne svrhe, ali da same po sebi nisu amoralne."
On je objasnio da je gomilanje atomskog oružja učinilo nuklearni rat „nezamislivim", kupujući vreme za pregovore među neprijateljima.
„Novi napreci u oruđima rata", dodao je, „gotovo su uvek dovodili do napredaka u oruđima mira."
Što se tiče Slotinove smrti, Grejvs za sobom nije ostavio nikakav komentar.
On, prema zvaničnom zapisniku, „nije bio raspoložen da govori o tome".
*Autor svih ilustracija i teksta je Ben Plats-Milss, pisac i ilustrator koji istražuje moć, rezonovanje i ranjivost, kao i načine na koje je nauka predstavljena u popularnoj kulturi. Njegovi memoari, Izrecituj mi planete, objavljeni su 2018. godine.
Na Instagramu on je @benplattsmills.
Tekst naručio i priredio: Ričard Fišer
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
