Andreas Breme je bio spektakularan igrač.
Mnogi su ga smatrali najboljim levim bekom u fudbalu, a na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine, Nemac je igrao na svom vrhuncu.
U polufinalu protiv Engleske je izveo slobodan udarac, a lopta je zakačila i preskočila Pitera Šiltona koji je bio u raskoraku.
Ni tokom izvođenja penala koji su usledili posle nerešenog rezultata nije ni trepnuo kada je na njega došao red.
Pošto je slomio srca engleskih navijača u Torinu, Breme je otišao u Rim i tamo pokvario slavlje Dijegu Maradoni.
Iako su u timu Zapadne Nemačke tada igrali i takvi talenti kao što su Jirgen Klinsman i Lotar Mateus, njemu je povereno izvođenje odlučujućeg jedanaesterca u finalnoj utakmici protiv Argentine.
Maradonin tim, koji je meč završio sa devet igrača na terenu, bunio se protiv sudijske odluke.
Ali kada se prašina slegla, Breme je bez trunke nervoze zapečatio njihovu sudbinu.
- Šta je bila „Mentalna soba“ italijanskog fudbalskog kluba Milan i kako je doprinela slavi
- Garinča - krivonogi pali anđeo brazilskog fudbala
- Od ukradenog automobila do Napolijevog genija: Ko je fudbalski trener Lućano Spaleti
Andreas Breme, apsolutno savršen, apsolutno bez premca.
Dva i po meseca kasnije, trećeg vikenda od početka novog italijanskog prvenstva, Breme, Klinsman i Mateus su se ukrcali u klupski autobus u Milanu.
Italijanski fudbal je bio prepun novca, a tri najveća kluba su se bespoštedno borila u dovođenju najboljih fudbalera.
U Torinu, Juventus je opustošio svoj bankovni račun ne bi li potpisao ugovor sa najpoželjnijim fudbalerom sveta.
Roberto Bađo nije bio toliko željan da napusti Firencu, ali predsednik Fiorentine Flavio Pontelo nije bio u situaciji da odbije ponudu.
Vlasnik Milana, Silvio Berluskoni, uspeo je da obezbedi holandski trijumvirat - Ruda Gulita, Marka van Bastena i Frenka Rajkarda - pa je i njegov pandan iz Intera, Ernesto Pelegrini, bio prinuđen da izvede nešto slično.
Pelegrini je platio kraljevski otkup za nemački trio i oko njih trojice izgradio superioran tim.
Posle pobede u prva dva kola, logično je bilo da će osvojiti bodove i protiv novog prvoligaša Torina, koji do tada nije ostvario nijednu pobedu.
U cilju proslave prvoligaškog statusa, Đan Mauro Borsano, predsednik Torina, takođe je odlučio da potroši (relativno) izdašnu količinu para na španskog veznog igrača Rafaela Martina Vaskeza, a promovisali su i mladog i talentovanog golmana Luku Markeđanija.
Pored njih, međutim, novi trener Emilijano Mondoniko je nasledio sastav prepun nabeđenih individualaca, prosečnih igrača i doskorašnjih omladinaca.
Jedan od tih mladih igrača je bio energični krilni napadač iz Karmanjole, malog trgovačkog grada južno od Torina.
Tokom pripremnog perioda 21-godišnji Đanluiđi Điđi Lentini je privukao pažnju javnosti.
Trčao je i trčao, imao osećaj za gol, podjednako je bio dobar na obe strane terena, i dok mu je igra levom nogom bila podnošljiva, desnica je delovala sjajno.
Činilo se da Lentini poseduje bezbroj načina da prođe pored njegovih čuvara.
Mogao je da ih dribla, da ih pretrči sa obe strane, a uvek je igrao sa visoko podignutom glavom.
Fizički se razvijao u impresivnog igrača, ali je pre svega bio san svakog fudbalskog romantika.
- VHS kasete, pismo i mali suzuki džip zaslužni za najveću revoluciju u istoriji fudbala
- Sovjetski genije fudbala koga svet nije upoznao
- Garinča - krivonogi pali anđeo brazilskog fudbala
U to vreme italijanskim fudbalom su vladale strategija i defanzivna taktika, pa je ukupan nivo fudbalske zabave bio u senci izuzetno čvrstog pragmatizma.
Lentinija to uopšte nije zanimalo.
Spektakularno talentovan i trenerski neizbrušen, bio je radost za oči u odnosu na taktičku rigidnost i disciplinu koji su vladali nacionalnim sportom.
Svi su se slagali da Torino ima svoje adute, ali druga liga je druga liga, dok je prva bila nešto sasvim drugačije.
Bila je to najbogatija liga na svetu, a najbolji igrači su se utrkivali da postanu deo tog grada izobilja.
Uz duboko poštovanje za bekove Koma, Katancara i Kozence, igrači Bremeovog kalibra su ipak igrali u nekom drugom fudbalskom kosmosu.
Ili je to barem tako izgledalo.
Kada je utakmica počela, igrači Torina su monentalno napali Interove fudbalere.
Kod Mondonika je momenat uvek bio bitniji od taktike, ali sa Lentinijem napred i u sredini, Inter se odjednom našao sputanim.
Nekako su se držali prvih 45 minuta, ali Breme - ONAJ Breme - bio je odsečen.
Kada je Lentini prihvatio jednu izgubljenu loptu, pretrčao je 40 metara i smestio loptu iza leđa Valtera Zenge i tako zapečatio pobedu od 2:0.
Breme je izgledao potpuno izgubljeno.
Ponižen… i to od 21-godišnjaka.
Možda Breme i nije bio tako dobar igrač kao što su svi mislili. Ili je Lentini bio bolji nego što se bilo ko nadao.
Posle ove pobede, Toro je bio sve bolji tokom sezone, dok je Lentini bio pokretač svega.
U januaru se otišli u goste lideru na tabeli i, kao što je to kasnije i potvrđeno, šampionu Sampdoriji.
Oni su sa Robertom Manćinijem i Đanomlukom Vijalijem imali neverovatno talentovan tandem u špicu, dok je Toro bio desetkovan povredama.
Gosti su demonstrirali masterklas u parkiranju autobusa u šesnaestercu, a onda je Lentini razmontirao Sampdoriju u drugom poluvremenu.
Bio je praktično nezaustavljiv, dok je Đorđo Brešani, još jedan mladi talenat, iskoristio njegovu igru i sa dva gola doneo Torinu nezaboravnu pobedu.
Sledećeg meseca Lentini je debitovao u dresu italijanske reprezentacije.
U aprilu, Toro je dobio svoj prvi torinski derbi posle sedam dugih godina i obezbedio kvalifikacije za učešće u Kupu UEFA.
Da stvari budu još bolje, omraženi Juventus je ostao bez mesta u evropskim kupovima.
Torino je u periodu od deset godina pre i posle Drugog svetskog rata bio najveća sportska institucija u Italiji.
To se naglo završilo na tragičan način kada se 1949. godine dogodila avionska nesreća Superga u kojoj su kompletan tim, stručni štab i bord direktora Velikog Torina u trenutku bili zbrisani.
Procenjuje se da je milion ljudi prisustvovalo sahrani, dok su grad i nacija bili u dubokoj žalosti.
Neko je morao da popuni rupu koja je nastala nakon nesreće i to je uradio Juventus, koji je finansijski bio potpomognut od porodice Anjeli i proizvođača automobila Fijat.
Toro je neko vreme uspevao da se održi na vrhu i nakon Superge, ali sve je to na neki način ipak izgledalo vrlo loše.
Postali su sinonim za nesreću, a putanja im je krenula u potpuno suprotnom pravcu od onog kojim se kretao „srećni" Juve.
Oni su lokalno bili popularniji, ali su i figurativno i doslovno postali slabija strana grada Torina.
Borsano, građevinski moćnik koji je ekspresno zaradio ogromne količine novca, rešio je da promeni takav odnos.
On je finansirao povratak Torina u Seriju A iz sopstvenog džepa.
Opijen petim mestom u prvoj sezoni posle povratka u elitni rang i sve većom popularnošću, ponovo je odlučio da odreši kesu.
Borsano je bio mali čovek sa velikim političkim ambicijama.
Približavali su se opšti izbori, pa je „Il prezidente" javno obznanio svoje planove.
U samom Torinu koji je naginjao na levu stranu političkog spektra je bilo mnogo neopredeljenih glasača, a navijačku bazu fudbalskog kluba Torino su uglavnom činili pripadnici radničke klase.
Izbor u donji dom parlamenta je Borsanu doneo imunitet od bilo kakvih pravnih procesa, ali to nimalo nije zanimalo tifoze - makar ne u tom trenutku.
Ekonomija je bila sve bolja, kamate su bile niske, pa je Borsano počeo da se zadužuje na veliko.
Legenda kaže da je u leto 1991. godine pozvao Mondonika i rekao da mu je kupio poklon.
Kada ga je ovaj upitao o kakvom poklonu se radi, Borsano mu je podario najboljeg fudbalera Belgije.
Enco Šifo je bio igrač sredine vrhunske klase i od samog pomena njegovog imena i uparivanja sa tandemom koji su već činili Martin Vaskez i Lentini, fanovima Granate (uz Toro, jedan od nadimaka FK Torino) je išla voda na usta.
Ako njima dodamo još i golgetera Valtera Kazagrandea, Toro je odjednom - takav je Toro - postao kandidat za osvajanje trofeja.
Nije to još bio onaj Grande Torino, ali je konačno bio tim za ponos.
Ispostavilo se da je Berluskonijev Milan bio nedodirljiv u sezoni 1991/92, ali je Toro ipak napredovao i završio na trećoj poziciji, posle čega su najmoćnije snage u italijanskom fudbalu počele da ih primećuju - i da se raspituju za njihove igrače.
U to vreme je počelo da se šuška i o neprijatnim činjenicama vezanih za Borsanove poslove.
Ali takvo tračarenje je u osnovi italijanskog fudbala, a pošto je po prirodi bio prgav, Borsano je svima poručio da Lentini živi svoj san, da ima ugovor do juna 1995. godine i - da nije na prodaju.
Pored toga, Borsano i njegov tim su imali preča posla.
Mondonikov tim je 1. aprila 1992. godine otišao u Madrid da na San Beranbeu stadionu odigra prvi meč polufinala Kupa UEFA.
Real je okrenuo rezultat u tom meču i na kraju pobedio 2:1, ali gol u gostima je ulivao nadu u revanš.
Četiri dana kasnije Italija je izašla na izbore, a Torino je ponovo isprašio Juventus u gradskom derbiju.
Borsano je izabran u Poslaničku komoru, a svi oni koji su i dalje pamtili Veliki Torino, bili su bez daha pred revanš meč sa Realom.
Ni Torino ni Juventus, koji su delili Dele Alpi, nisu uspevali da ispune stadion čiji je kapacitet bio 69.000 sedišta.
Kada je došao Real, stvari su se promenile.
Narod Pijemonta se ponovo zaljubio u svoj klub i stadion je brzo bio rasprodat.
U sedmom minutu meča Lentini je centrirao na drugu stativu, a brazilski centarhalf iz Reala, Rikardo Roha je intervenisao tako što je loptu poslao u sopstvenu mrežu i izazvao oduševljenje na tribinama.
Na poziciji desnog beka te večeri je za Real igrao Ćendo.
Autentična klupska legenda, možda ne najnadareniji, ali u svakom slučaju jedan od najpopularnijih i najpouzdanijih fudbalera.
Na 13 minuta pre kraja utakmice, dok je Real grozničavo pokušavao da postigne gol, Lentini se našao naspram Ćenda, a odbrambeni igrač Reala je završio na zemlji.
Lentini je proleteo pored njega, podigao pogled i video Luku Fuzija na drugoj stativi.
Usledio je pandemonijum.
U finalu je Torov protivnik bio Ajaks Denisa Bergkampa, a Torino je u uzbudljivom prvom meču na svom terenu odigrao 2:2.
Revanš u Amsterdamu je za Torino bio karakteristično malerozan meč u kojem su tri puta pogodili stativu.
Meč je završen 0:0 i finale je bilo izgubljeno zbog Ajaksovih golova u gostima.
Za navijače Torina, bio je to još jedan zamalo osvojen trofej, ali put do finala je bio spektakularan.
Za Lentinija je to ostao „najtužniji trenutak u profesionalnoj karijeri".
U periodu nakon ovog poraza, Borsanovo carstvo je počelo da se osipa.
Cifre više nisu mogle samo da se sabiraju i nešto je od ukupne sume moralo i da se oduzme.
To nešto, neizbežno, predstavljao je najveći posed kluba, a Juventusov Đanpjero Boniperti i Milanov Berluskoni, samo su čekali svoju šansu.
Juventus je bio beskrupulozan, ali je bio svestan anarhije koja bi zavladala gradom.
Nekih 25 godina pre toga, Juventus je bio na samo nekoliko sati od toga da potpiše ugovor sa Đišijem Meronijem, još jednim poletnim krilom Torina.
Ali kada se vest proširila gradom, navijači Torina su protestujući blokirali ulice, a predsednik Juventusa Đani Anjeli je intervenisao i odustao od transfera.
On je na listi zaposlenih u Fijatu imao oko 40.000 navijača Torina i nije želeo ni da pomisli šta bi se sve dogodilo da je Meroni prešao u tabor rivalskog kluba.
Breluskoni je iskoristio priliku.
Po Lentinija je poslao helikopter koji ga je prebacio u njegovu vilu i time mu se predstavio kao prijatelj.
Zatim ga je obavestio da će ga Torino prodati želeo on to ili ne zbog klauzule u ugovoru koji je potpisao sa Borsanom prethodne godine.
Postignut je dogovor vredan 65 milijardi lira, to jest oko 25 miliona evra ako se računaju četiri godine ugovora.
Lentini je time postao najskuplji fudbaler na svetu, dok je Borsanu pored ugovora 'ispod tezge' uručeno još 3,8 miliona evra u gotovini.
- Rivaldo - sanjao je tako malo, a postao fudbalsko božanstvo
- Ne čine samo golovi i pehari šampiona: Rikardo Kvarežma, portugalski as i borac za prava Roma
- Ronaldinjo: Od fudbalskog božanstva u Barseloni do zatvora u Paragvaju
Borsano je zatim, potpuno neosnovano, optužio Lentinija da je izdao navijače, tvrdeći da je uradio sve ne bi li ga zadržao.
Bila je to besmislica, ali katolički, puritanski deo Italije je bez obzira na sve, progutao to beščešće.
Kakvo je to ludilo kada jedan dečak može da vredi toliko novca? Imaju li ti ljudi obraza?
Borsano se tada otarasio i lokalnih momaka Brešanija, Roberta Kravera i Silvijana Benedetija, kao i Martina Vaskeza i zadnjeg veznog Roberta Polokana.
Pošto je u roku od tri očajničke nedelje rasformirao kičmu tima, navijači Torina su se izlili na ulice.
Borsanu je poručeno da bi najbolje bilo da nestane jer su stotine ultrasa okupirale klupske prostorije.
Pamti se potez jednog od navijača - navodno je bio uspešan - da tuži klub po osnovi poznatoj kao Zakon o prodaji robe.
On je tvrdio da sezonske karte više nisu vredele ni hartije na kojoj su bile odštampane - i tako je sve krenulo.
Borsanov biznis je implodirao i to na dramatičan način, a ni njegovo političko udvorištvo nije moglo da ga zaštiti od hapšenja i tužilaštva.
Navijači Torina su ceh platili tako što su narednih 15 godina proveli seleći se iz prve u drugu ligu i obratno. Sve po starom…
A Lentini? U prvoj sezoni u Milanu je odigrao dosta dobro, ali ništa specijalno.
U timu u kojem su igrala četvorica ili petorica velikih igrača, ispostavilo se da je on bio tek vrlo dobar.
Lentini je bio neprimetan kada je Milan izgubio ono otužno finale lige šampiona 1993. godine od Olimpika iz Marseja, a kada su italijanski mediji počeli da traže žrtvenog jarca, Lentinijeva cena je prevagnula.
Dok je bio Toro, njegova duga kosa, minđuša i ljubav za ludim provodima na Ibici su bili samo isprika za ludu mladost.
Điđi je bio običan dečak iz provincije, govorili su o njemu, i to se ogledalo u lakoći kojom je igrao fudbal.
Sada su, međutim, govorili da njegov 'provincijalizam' nije u skladu sa globalnim brendovima kakav je bio Milan.
Lentini je trebalo da bude urbani kosmopolita, ali on ni u najmanjoj meri nije bio urban, niti je bio kosmopolita.
On je bio mladić iz Karmanjole koji je naglo postao suludo bogat i koji je i dalje voleo da radi stvari koje inače rade mladi iz Karmanjole.
Njegovi noćni izlasci su postali opšte mesto, a sve je došlo na naplatu - i to na najdramatičniji mogući način - krajem tog leta.
Lentini je tada bio u vezi sa Ritom Bonakorso, ženom Juventusovog napadača Salvatorea 'Tota' Skilaćija.
Skilaći je bio iznenađujuća zvezda Svetskog prvenstva u Italiji 1990. godine, ali njegov brak je, baš kao i njegova karijera, bio u neumitnom padu.
Bonakorso i Skilaći su bili učesnici prave sapunice, a Lentini se našao u njenom središtu.
Naposredno pred pripremni turnir u Đenovi, on je uskočio u svoj žuti Porše 911.
Bonakorso ga je nestrpljivo čekala u Torinu, pa se on upustio u ludačku trku po auto-putu A21.
Tokom vožnje mu je pukla guma, pa se isključio sa puta i otišao do radionice gde je mogao samo da frustrirano gleda mehaničara koji se bavio njegovom rezervnom gumom.
Lentini se vratio na auto-put, ali nije shvatio da je rezevni točak bio manjih dimenzija i da je morao da vozi brzinom ne većom od 80 kilometara na čas.
Kretao se brzinom od 200 kilometara na sat.
Kamiondžija iza njega je užasnut mogao samo da gleda kako njegov automobil počinje da krivuda kolovozom.
Iz kabine kamiona je izleteo i izvukao Lentinija iz olupine samo nekoliko sekundi pre nego što je automobil zahvatio plamen.
Završio je u indukovanoj komi, ali Lentini koji je iz nje izašao nije bio ni senka nezadrživog fudbalera kakav je bio pre nesreće.
Pored izuzetno produktivnog perioda u prvih pet nedelja posle povratka na teren početkom 1995. godine, jedva da je izdržao naredne tri sezone u kojim je postigao samo šest ligaških golova.
Neki su tvrdili da je koma poremetila njegovu ravnotežu, dok su drugi bili ubeđeni da su njegove kognitivne sposobnosti bile znatno umanjene.
Sve je to u nekoj meri bilo tačno, ali nema sumnje da je bio dovoljno lucidan kada se oženio jednom predivnom švedskom manekenkom.
Tipično za ovog netipičnog fudbalera, na vernost joj se zakleo u oblasnoj crkvi u Karmanjoli.
Na venčanju nije bilo ni novinara, niti je pozivnicu za nju dobio bilo ko iz fudbalskog sveta.
Kako su njegova forma i fizička sprema počeli da opadaju, počelo je da se priča kako je Lentini voleo da igra fudbal, ali ga nikada nije shvatao kao posao.
Sve je to zvučalo kao savršen prikaz za obožavaoce Torina, tako da je opis 'novi Điđi Meroni' koji mu je nadenuo još Mondoniko, svima postao savršeno prikladan.
U Milanu su, međutim, bili surovo strogi.
Klub je angažovao psihologa i pozabavio se igračevim fizičkim parametrima.
Zahtevali su bolje brojke i rezultate testova kojim bi povećali njegovu spremnost.
To se drastično razlikovalo od Mondonikovog 'sve ili ništa' pristupa i slobode koju je imao u Torinu.
Počelo je da se priča kako mnogo više voli diskoteke nego treninge, a afera sa Bonakorso i saobraćajna nezgoda su bili samo simptomi njegove očite nemoći.
Lentini nije bio spreman za moderniju, profesionalniju fudbalsku eru.
Milan je jedva dočekao isticanje njegovog ugovora.
Mondoniko je tada radio u obližnjem Bergamu kao trener Atalante.
Ponudio mu je novi ugovor i pod njegovim nadzorom Lentini je ponovo počeo da liči na onog igrača iz Torina.
Imao je samo 27 godina kada ga je Arigo Saki ponovo pozvao u reprezentaciju Italije, u novembru 1996. godine i nada se ponovo probudila. Ipak, krajem te sezone, Lentini je ponovo otišao u Torino, ovog puta u Seriju B.
To je za njega bio i kraj reprezentativne karijere, ali je i označio početak novog, nomadskog perioda u životu.
Nakon promocije u Torinu, Lentini se ubrzo ponovo udružio sa Mondonikom u Kosenci koja je igrala u Seriji B.
Mondoniko je, kako je i sam Lentini rekao, bio jedini trener sposoban da ga razljuti na terenu, jer je bio sin sicilijanskih roditelja, pa je osećao taj južnjački duh.
A mora se reći da mu je i klima prijala tamo dole.
Kada je, skoro deceniju pošto je postao najskuplji fudbaler na svetu, upitan da li se oseća kao da igranje pred 3000 navijača u nekom fudbalskom bespuću za njega predstavlja neku vrstu kazne,
Lentini je bio iskreno zbunjen.
Fudbal je fudbal, odgovorio je, bez obzira gde i protiv koga ga igrate.
Kada je Kosenca zbog finansijskih nepravilnosti 2004. godine bila izbačena u četvrtu ligu, Lentini je ostao deo tima.
Ostao je jer su ga zamolili da ostane i zato što su to bili divni ljudi.
U Pijemont se vratio 2004, kada je imao 35 godina i tada ga je stari prijatelj zamolio da zaigra za lokalni tim Kaneli.
Jedne večeri, dok je išao na trening, pozvao je Dijega Fuzera, još jednog izdanka Torinove fudbalske škole.
Kao profesionalci, oni su imali drugačije puteve i zajedno nisu igrali punih 15 godina.
Fuzer nikada nije bio toliko talentovan kao Lentini, ali za malo igrača se to uopšte i može reći.
Međutim, bio je uspešan u Milanu, Laciju, Parmi i Romi, a igrao je i u reprezentaciji Italije 25 puta. Njihovo prijateljstvo, započeto još kada su bili tinejdžeri, i dalje je trajalo.
Fuzerov osmogodišnji sin je patio od neizlečive bolesti i prijateljstvo sa Lentinijem mu je bilo kao melem na ranu.
I Fuzer je smatrao da je najveća vrlina fudbala bila to što je to samo ugra i njih dvojica su se ponovo našli u istom timu.
Kaneli se 2006. plasirao u poluprofesionalnu Seriju D, a Lentini i Fuzer su nastavili da igraju zajedno u nižim ligama i posle 40 rođendana.
Lentini danas ima 54 godine.
I dalje živi u Karmanjoli i igra bilijar koji je njegova velika strast, sa ljudima sa kojima je odrastao, a nedavno se okušao i u pčelarst
Otvorio je prodavnicu meda, ali taj posao se pokazao samo kao maštarija, pa je uskoro morao da je zatvori.
Poslednja priča o njemu kojom se bavila italijanska štampa pominje nekakvih 100.000 evra koje je dao lokalnom mafijaškom bosu.
Lentini nikada nije demantovao davanje novca, ali je tvrdio da se radilo o pozajmici.
Sud kriminalca nikada nije osudio za iznudu, ali je i ova afera pokazala navodnu Lentinijevu naivnost.
Njegovi hirovi i dalje fasciniraju.
Neki misle da je izdao sopstveni talenat, drugi da je bio njegova žrtva.
Reći će vam da je bio 'škart' koji je isplivao na površinu u sportu odrođenom od realnosti.
Otet od ljudi kao što je Borsano i unovčen od Berluskonija i sličnih, otuđio se od stvarnosti i sopstvene zajednice.
Italijanski fudbal se pretvorio u nakinđurenu potrošnu robu, što možda i objašnjava opasno stanje u kojem se nalazi danas.
Kvalitativno, on je postao sopstvena senka, a prazni stadioni kao da potvrđuju tu priču.
Mnogi ukazuju baš na Lentinija kao na prekretnicu i početak pada na dno.
Mada je to, čini se, previše dramatično poređenje.
Lentini nikada nije bio arhitekta sopstvene sudbine.
Radi se samo o tome da su, kada već govorimo u metaforama, on i njegova karijera savršen primer.
Posle svega, kakav je to samo igrač bio. Kakav prizor za oči.
Pitajte Andreasa Bremea.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
