Revolucija, komunizam i neskrivena ljubav prema rodnoj Crnoj Gori.
„Komunisti moraju biti takvi komunisti kao što je bio Veljko Vlahović", poručio je Josip Broz Tito, doživotni jugoslovenski predsednik.
Španski borac, ideolog marksizma, propagandista, ratni vojni invalid, visoki funkcioner komunističke Jugoslavije i publicista, prošao je vijugav put kroz vrleti balkanskih gudura, evropskih gradova i političkih bojnih polja.
„Bio je veoma skroman, posvećen idealima, pravdoljubiv", opisuje ga 42-godišnji unuk i imenjak Veljko Vlahović.
Ostao je dosledan tim idealima čitavog života, ali se o njemu danas zna „možda samo u rodnom Kolašinu i među starijima", kaže Filip Kuzman iz Istorijskog muzeja Crne Gore.
- Ivo Lola Ribar - jugoslovenski Če Gevara koji je voleo Slobodu
- Svetozar Vukmanović Tempo: „Iskreno je ostao revolucionar i to ga je možda koštalo karijere"
- Peko Dapčević - legendarni komandant koji je dospeo do narodnih pesama
- „Čovek koji se bunio kad se niko nije bunio": Milovan Đilas - priča o prvom, a zaboravljenom disidentu
Vlahović je danas „po mnogo čemu zaboravljen", slaže se i Božena Miljić, crnogorska istoričarka.
„Imamo manu kao društvo da ljude koji nisu kontroverzni lako zaboravljamo.
„Trebalo bi ga pamtiti kao borca za bolje društvo i bolju budućnost mladih i u predratnoj Jugoslaviji i 1968. kad je stao na stranu studenata - njegovi ideali se nisu promenili", kaže Miljić.
Crna Gora 'dar i prokletstvo'
Visoki i markantni Kolašinac rođen je 2. septembra 1914. godine u selu Trmanje, u srezu Kolašina, visoko u planinama Crne Gore, nad rekom Moračom.
I krajem 1970-ih, kada je o njemu pisao Dušan Mitević u knjizi „Veljko Vlahović", selo je bilo tako zabačeno da je od poslednje saobraćajnice trebalo tri ili četiri sata brzog hoda da se stigne u iznenadnu ravnicu i rodne kuće.
Stasavao je u uglednoj vojničkoj porodici, ali je već kao tinejdžer ostao bez oca, postavši „glava porodice".
Oštre litice moračke klisure i smaragdna reka, pejzaž koji i danas izaziva strahopoštovanje, ostaviće i na njemu večni trag koji će pretočiti u lirske opise.
Nositi neprekidno u sebi Crnu Goru znači i dar i prokletstvo.
Crna Gora je i morska pjena i snježna prašina, igra kamenih litica i sunovrat potoka, grohot bitaka i pijanstvo ratova.
To je zemlja nade i očajanja, jave i snoviđenja, izrešetana je kuršumima i gromovima.(…)
To je nikad napisana istorija u kojoj su ljudi vjekovima plakali kriomice i svoje i tuđe suze.
Veljko Vlahović o „teretu rođenja" u Crnoj Gori.
Božena Miljić kaže da je njegov prikaz Crne Gore „najdirljiviji i najtačniji".
„Crna Gora jeste država kontradiktornosti, prelepa je i surova, narod je otvoren i izuzetno nezgodan, isto kao priroda", kaže istoričarka koja je pripremala izložbu o Vlahoviću.
Tokom školovanja u Podgorici i Beogradu, Vlahović pristupa Savezu komunističke omladine Jugoslavije sa 19 godina.
Dok je studirao mašinstvo u Beogradu, upoznaje i Ivu Lolu Ribara, komunistu i kasnije istaknutog partizana, koji je poginuo tokom rata.
Čvrsto uveren u ideje slobode i jednakosti i ogorčen stanjem u Kraljevini Jugoslaviji, bio je među organizatorima studentskih štrajkova na kojima je tražio autonomiju univerziteta.
Kritikovao je rigidne profesore koji su bili „prišipetlje režima i više se bavili politikom, nego što su učili studente", navodi Miljić.
Zbog zahteva koji liče na mnoge savremene studentske boljke, dodaje, sredinom tridesetih je mogla da se izgubi glava.
„Štrajkovi su žestoko gušeni, nekoliko studenata je poginulo u demonstracijama, a Veljko je završio u logoru i nakon toga je izbačen s fakulteta", kaže Miljić.
Verovatno je zato, tri decenije kasnije, tokom studentskih demonstracija 1968. stao na stranu studenata.
- Kako je vlast u Kraljevini Jugoslaviji izolovala komuniste u političke logore
- Đorđe Andrejević Kun: Akademik, revolucionar sa kičicom i tvorac grba Beograda
- Moša Pijade - kad revolucija pobedi slikarstvo
Studije će nastaviti u Pragu, gde je od progona vlasti u Kraljevini Jugoslaviji pobegao sa partijskim drugovima.
U Češkoj odlučuje da se kao borac Internacionalnih brigada uključi u Španski građanski rat i sa grupom jugoslovenskih studenata će se skijajući preko Pirineja kradom spustiti u Španiju, opisuje istoričarka Miljić.
Ali vrlo brzo biva teško ranjen u jednoj bici i u 23. godini ostaje bez noge.
O Španiji „kao promukloj pesmi i baklji koju je fašizam privremeno ugasio" pisaće kasnije, ali tamo nije spoznao samo revolucionarni zanos i opijenost slobodom, već i ljubav i tragediju.
Crnooka medicinska sestra Pilar, koja mu je čitala poeziju i delila politička uverenja, poginula je od granate dok je on još bio u bolnici.
„Kada više nije mogao da se bori na frontu, definitivno se okrenuo novinarstvu, izveštavanje će postati njegov doprinos borbi.
„Uređivao je list Dimitrovac, jer se brigada zvala Georgi Dimitrov i vodio radio stanicu", kaže Miljić.
Krajem jula 1938. godine stiže u Pariz, gde od partije dobija zadatak da organizuje logistiku i dokumenta za povratak u zemlju jugoslovenskih dobrovoljaca iz Španskog građanskog rata.
Tamo je prvi put sreo Valtera, što je bilo kodno ime Josipa Broza Tita, i do smrti, 7. marta 1975, ostaće jedan od njegovih bliskih saradnika.
„Veljko Vlahović je, kao veliki revolucionar, sagorevao na poslu. Radio je do zadnjeg dana i takoreći sagoreo na radu.
„Time nas je mnogo zadužio", rekao je Tito posle Vlahovićeve smrti.
Rat u Moskvi i radio talasi
Dok je vihor Drugog svetskog rata obavijao i gutao Evropu, hodajući uz pomoć štapa, čita, piše, prevodi i širi vesti o jugoslovenskim partizanima preko radija i štampe iz Moskve.
Aprilski rat 1941, kojim je započela nemačka okupacija Jugoslavije, Vlahovića zatiče u Moskvi, gde je dobio zadatak da bude predstavnik zemlje u Kominterni, Komunističkoj internacionali.
Vodio je radio stanicu Slobodna Jugoslavija, koja je imala predajnike u Evropi i emitovala emisije na nekoliko jezika.
„Čula se i u Jugoslaviji, na slovenačkom, makedonskom, da se i u tim krajevima proširi istina ko se bori i na kojoj strani, a istovremeno je pisao tekstove za novine u Londonu i Parizu", napominje Miljić.
U Moskvi upoznaje Slovenku Miru Vajberger, tada mladu udovicu sa dvoje dece, sa kojom će se venčati i vratiti u Beograd posle oslobođenja.
Komunistička partija u to vreme nije imala mnogo visoko obrazovanih funkcionera, a Vlahović je govorio šest jezika, što mu je otvorilo i vrata diplomatije.
Nesvrstani
U svetu podeljenom između Istoka i Zapada, Jugoslavija je tokom 1950-ih bila jedan od inicijatora stvaranja Pokreta nesvrstanih, zemalja koje se nisu svrstale ni uz Moskvu, ni uz Vašington.
Vlahović je bio uključen u pripreme prve konferencije Pokreta u Beogradu 1961. jer je godinama ranije posetio mnoge zemlje, buduće članice.
„Bio je u Japanu, Indoneziji, Šri Lanki, Južnoj Americi, to je dovelo do toga da bude delegat na konferenciji.
„Koristili su što zna jezike, a bio je izuzetno obrazovan, inteligentan, sa autoritetom, ljudi su voleli da s njim razgovaraju, bio je neposredan", navodi Miljić.
- „Sve je počelo u Beogradu". Šta je danas sa Pokretom nesvrstanih
- Pokret nesvrstanih i Beograd - ima neka tajna veza
- Kako je Titov govor zaustavio junska gibanja 1968. u Jugoslaviji
O pripremama je vodio beleške, nedavno objavljene kao „Dnevnički zapisi", u kojima pruža slikovite opise mesta i gradova, ali i političke analize svetskih zbivanja u blokovski podeljenom svetu.
Vlahović je ostavio utisak na Vilija Branta, kancelara Zapadne Nemačke 1969. do 1974.
Upoznao ga je leta 1955. tokom privatne posete Jugoslaviji i Brantu se u sećanje urezalo kako je načinom razmišljanja uticao na ljude oko sebe.
„Bio je veoma daleko od svega šematskog, od učmalog načina mišljenja koji je bio rasprostranjen na Istoku i na Zapadu", ispričao je svojevremeno Brant u emisiji Radio-televizije Crne Gore Dva Veljka.
Studentski protesti 1968.
Nesvrstani su pomogli Jugoslaviji da izgradi ugled u svetu, ali država nije bila lišena unutrašnjih previranja.
Burne 1968, studenti započinju višednevne demonstracije u Beogradu, kao jedan od prvih udara na temelje socijalističkog uređenja.
Tražili su demokratizaciju društva, ukidanje birokratskih privilegija i rešavanje ekonomskih pitanja, a pre svega nezaposlenosti, ali je policija na zahteve odgovorila batinama.
Najviše im je smetao raskošni život crvene buržoazije koja je „stanovala na Dedinju, letovala na Brionima, a hranila se po diplomatskim magacinima", kako je to opisao učesnik demonstracija Dragoljub Mićunović.
Pojam crvena buržoazija označavao je novonastalu vladajuću klasu koju je mahom činilo privilegovano rukovodstvo Saveza komunista Jugoslavije.
Iako je biografijom deo te elite bio i Veljko Vlahović, smatrao je da su mnoge stvari pogrešne i imao hrabrosti da to javno kaže, ističe Filip Kuzman.
„Iako je bio visoko pozicioniran pripadnik partije, on je 1968. stao na stranu studenata, a tad nije bilo lako biti opozicija.
„On je to učinio, jer je smatrao da su u pravu, a da se to danas desi, mislim da bi odmah dobio isključenje iz partije, izgubio posao i bio stigmatizovan od društva", ocenjuje Kuzman.
Pošto je i Tito podržao studente, Vlahović nije snosio vidljive posledice sopstvenog istupa, koje su mu kasnije pojedini zamerali kao „moralni zastoj".
Stroga porodica bez protekcije
Unuk Veljko dedu nije zapamtio, ali je o njemu slušao iz porodičnih priča i ponosan je što nosi njegovo ime.
Kao otac je bio strog, na ručak nije smelo da se kasni, a deca nisu mogla da biraju šta će da jedu, već ono što ima, prepričava unuk porodična predanja.
Protivio se protekcijama i smatrao da njegovi sinovi treba sami da se izbore za životne pozicije.
Iako je bio direktor „Borbe", jednog sina je posle srednje škole zaposlio u magacinu štamparije da prevozi kolica s novinama i olovnim isparenjima, priča unuk.
„Takve stvari sad deluju nezamislivo", kaže Vlahović uz osmeh.
Imao je i toplu stranu, kaže Vlahović mlađi.
„Po slikama vidim da je vodio tatu gde god je mogao, bio je strastveni ribolovac, imao je čamac na moru i pecao.
„Voleo je da provodi vreme s porodicom, izvodio je deci mađioničarske trikove, pričao mi je rođak", kaže Vlahović.
- Čedomir Ljubo Čupić - narodni heroj koji je osmehom prkosio smrti
- Pletenice, titovka i hrabrost prve narodne heroine - koliko pamtimo Mariju Bursać
- Stana Tomašević, prva jugoslovenska ambasadorka i partizanka čiji je osmeh obišao Evropu
Legat na Cetinju
U Istorijskom muzeju na Cetinju je i Legat Veljka Vlahovića gde se čuva brojno ordenje, lični predmeti, rukopisi i fotelja za odmaranje koju je, kad se razboleo, dobio od Tita.
Iako su svima u Crnoj Gori „puna usta antifašizma", ne radi se dovoljno na očuvanju spomenika i kulturi sećanja, smatra Kuzman.
„Problem je nebriga.
„Obično se setimo Save Kovačevića, Ljube Čupića jer su poginuli za vreme rata i, tek ponekad, Peka Dapčevića zbog oslobođenja Beograda, ali Crna Gora većinu narodnih heroja zaboravlja", zaključuje.
Unuk Veljko, međutim, svedoči da Vlahovića nisu baš svi zaboravili.
Jednom ga je, po sletanju na aerodrom u Tivtu, policajac pitao da li su u srodstvu, a onda se desilo da isti čovek bude na šalteru i u povratku.
„Tad je ustao i glasno rekao: 'kod nas ko dočeka narodnog heroja, red je i da ga isprati',prepričava uz osmeh Vlahović mlađi.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
