Kućni ljubimci su možda voljeni članovi porodice, ali istraživanje pokazuje da oni mogu značajno da naštete životnoj sredini. Da li je nemoguće smanjiti ugljenički otisak njihovih šapa?
Dok leži na podu spavaće sobe, naš ogromni crni labrador Barni zatvara oči u blaženstvu, jer je najsrećniji kad je okružen haosom porodičnog života.
Barni je nežni div - po veličini nije mnogo manji od šetlandskog ponija - i često se nađe ispod troje naše dece „na gomili", Bilija (10), Semija (8) i Sofi (3).
A kad ne drema, ili jurca po vrtu kao lud ili skakuće kroz blatna polja sa mnom dok treniramo za naš sledeći maraton kroz prirodu.
Barnijevo drugo veliko zadovoljstvo u životu je hrana, a petogodišnji aktivni pas težak 33 kilograma kao što je Barni ima popriličan apetit, svake nedelje dobija oko dva kilograma suve pseće hrane.
- „Kao članovi porodice": Kako se vlasnici bore sa poskupljenjima hrane i opreme za ljubimce
- Kako je pas postao čovekov najbolji prijatelj
- Veštačko meso: Koliko je vrla nova hrana blizu trpezama u Srbiji
- „Za mene su oni kao kokice": Da li skakavci mogu da zamene govedinu
Barni je jedno od šestoro životinja koje žive sa nama, zajedno sa mačkom Suki i još četiri kokoške.
Suki je trinaestogodišnje usvojena mačka bez pedigrea.
Ona teroriše psa, odbija da uđe u kuću noću, a potom se samo pojavi ujutro prekrivena ogrebotinama.
Ona je jedna okorela stara dama.
Kokoške su, za to vreme, miroljubive životinje, zadovoljne kad čeprkaju po blatu ili se ušuškaju u kokošarniku.
Kućni ljubimci su možda voljeni članovi naše porodice, ali istraživanja pokazuju da mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu.
Neprestano sam svesna vlastitog uticaja na životnu sredinu, a to opet utiče na moje izbore.
Ali kad su u pitanju moji kućni ljubimci, to nije nešto što mi prvo pada na pamet.
Kako, dakle, mogu da se staram o životinjama na održiviji način?
Odlučila sam da proučim ishranu i dodatke svakog od mojih ljubimaca kako bih videla da li mogu bilo šta da promenim da moji ljubimci budu manji teret po životnu sredinu.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Broj ljubimaca u svetu je u porastu, sa velikim verovatnoćom da ih je više od milijardu.
Najpopularniji je čovekov najbolji prijatelj - sa skoro 70 miliona pasa samo u Sjedinjenim Američkim Državama.
To je mnogo kesica za izmet, škripavih igračaka i hrane.
Prošle godine je širom sveta proizvedeno oko 35 miliona tona suve hrane za kućne ljubimce.
Od toga se procenjuje da se 5,9 miliona tona suve hrane za ljubimce daje mačkama, dok psi konzumiraju oko 20,8 miliona tona.
I psi i mačke jedu meso.
U poređenju sa hranom biljnog porekla, proizvodnja mesa zahteva više energije, zemlje i vode, i ima veće posledice po životnu sredinu što se tiče erozije, pesticida i otpada.
Istraživači sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu (UCLA) izračunali su da konzumiranje mesa među psima i mačkama samo u SAD stvara ekvivalent od 64 miliona tona ugljen dioksida (CO2) godišnje - otprilike isti klimatski otisak kao vožnja 12,5 miliona automobila tokom čitave godine.
Druga studija istraživača sa Univerziteta u Edinburgu takođe je izračunala da je svake godine potrebna oblast dvaput veća od Velike Britanije da bi proizvela svu hranu za mačke i pse iz čitavog sveta.
Piter Aleksander, stručnjak za globalnu dostupnost hrane sa Univerziteta u Edinburgu, u Škotskoj, opisuje ono što vidi kao „izuzetno negativan" trend ka humanizaciji hrane za ljubimce.
„Vlasnici ljubimaca kupuju kvalitetno meso ili veće količine mesa. Ako njihova hrana sadrži više proizvoda životinjskog porekla, proizvodiće više emisija", kaže on.
A veoma je teško znati šta se tačno nalazi u većini hrane za ljubimce, dodaje on.
„Čak i kad imate spisak sastojaka, on vam često ne govori procente. Nemoguće je za korisnike da zaista steknu bilo kakav uvid u to šta kupuju i kakav uticaj to ima na životnu sredinu."
I zato, prebacivanje na održivije prehrambene alternative sa merljivim sastojcima čije se poreklo zna moglo bi da smanji uticaj mojih ljubimaca na životnu sredinu.
Pas
Prema stručnjacima sa Univerziteta u holandskom Mastrihtu, pas prosečne veličine može za života biti zaslužan za emisiju više od 19 tona ugljen-dioksida, što je kao da pređete 80.470 kilometara automobilom - ili više nego dvaput oko Zemlje.
Proizvodnja jagnjetine i govedine su proteini sa ubedljivo najviše upotrebljenih resursa i emituje otprilike četiri puta više ugljen dioksida od druge hrane, računajući i svinjetinu, živinu i ribu zajedno.
Dakle, pažljivi izbor proteina za mog psa praktično je nužda.
Alternativni protein koji uzima sve većeg maha u industriji hrane za ljubimce potiče od insekata.
Insekti mogu biti hranjeni otpacima od hrane, i da imaju visoku stopu konverzije hrane u meso.
Plus, zauzimaju mnogo manje zemljišta.
Prema američkoj kompaniji za proizvodnju hrane za kućne ljubimce od insekata Džimini, ako imate jedno jutro zemlje sa kravama na njemu, posle godinu dana mogli biste da proizvedete 87 kilograma proteina, ali sa larvama, mogli biste da proizvedete više od 453.600 kilograma proteina.
Osnivačica Džiminija En Karlson radila je u industriji potrošačke pakovane robe mnogo godina, ali ju je razgovor sa ćerkom inspirisao da se u istom poslu oproba sama.
„Moja ćerka mi je rekla da ne želi da ima decu", kaže Karlson.
„Brinula se kakav će svet biti kad oni odrastu. Govorila je o klimatskim promenama."
U tom trenutku, Karlson je shvatila da mora nešto da preduzme.
„Usredsredila sam se na održivost i kućne ljubimce - zato što psi jedu iste stvari svaki dan. Ako to zamenite održivom alternativom, pokrivate sve njihove obroke, tako da možete da izvršite ogroman uticaj."
I tako je 2016. godine Karlson osnovala Džimini, nudeći pseću hranu napravljenu od cvrčaka i larvi crne vojničke muve.
„Larve su neverovatno proždrljive mašine", kaže ona.
„One praktično jedu sve. A naši dobavljači počinju da koriste nekorišćene nusproizvode da bi ih prehranili.
„Većina naših larvi dolazi iz Kentakija, gde se nalazi proizvođač burbona - oni uzimaju istrošene žitarice, tečni ostatak iz fermentacije, i to daju larvama da jedu. Tako da su one veoma veliki svaštojedi."
Džimini koristi čitavu bubu, koja se peče i samelje.
„Tu, dakle, nema nikakvog otpada", kaže Karlson.
Ono što preostane kad se bube iskoriste, jesu fekalije, iliti „fres" kaže ona.
„To je neverovatno đubrivo", dodaje.
Ovaj otpad od insekata takođe pokazuje potencijal kao poljoprivredna hrana za životinje.
Plus, kaže ona, insekti su veoma hranljivi, sadrže sve osnovne proteine, masti, minerale i amino kiseline koji su potrebni jednom psu.
Barni trenutno jede riblje proteine i - prema Džiminijevom vlastitom kalkulatoru - mogu da smanjim godišnju emisiju gasova efekta staklene bašte za 112 kilograma prebacivanjem na insekte, što je ekvivalent prelaska oko 500 kilometara automobilom.
Ali kad sam već bila spremna da se prebacim na novu hranu, nailazim na izveštaj koji upozorava da hrana od insekata može da izazove alergijske reakcije kod životinja koje već poseduju alergije na insekte, kao što su kućne grinje i skladišne grinje - što Barni zaista ima.
Ali šta je sa ishranom biljnog porekla za Barnija?
„Ekološki gledano, ista je priča kao sa ljudskom hranom", kaže Aleksander.
„Hrana biljnog porekla obično ima manji uticaj od proizvoda životinjskog porekla. Ovo posebno važi za hranu za kućne ljubimce jer oni često ne koriste hranu koja ostavlja većeg traga na životnu sredinu - jer su one obično veće vrednosti."
Psi su takođe svaštojedi tako da, u velikoj meri kao i ljudi, pomislili biste da bi bilo prilično jednostavno zameniti im mesne proteine za biljne.
Međutim, prema Britanskom veterinarskom udruženju, još uvek nije odlučeno da li veganska ishrana može da namiri sve potrebe psa za hranljivim materijama.
Prema izveštaju iz 2020. godine, komercijalno dostupna veganska pseća hrana nije imala neophodne hranljive nivoe, i može da dovede do prehrambenih nedostataka.
S druge strane, studija iz 2022. godine pokazala je da psi na veganskoj ishrani pate od manjeg broja zdravstvenih poremećaja od onih na konvencionalnoj ili ishrani od sirovog mesa.
Ali budući da je pseće veganstvo relativno novi trend, izgleda da naprosto nema dovoljno dokaza ni za jedno ni za drugo.
Barni, međutim, ima 17 alergija, na, između ostalog, trave, drveće i korenje, i posle razgovora o mogućoj promeni ishrane sa njegovim veterinarom, odlučili smo da ga ostavimo na njegovoj ribljoj hidrolizovanoj suvoj hrani, posebno pravljenoj za pse sa alergijama.
- Bizoni bi mogli da postanu heroji u borbi protiv klimatskih promena
- Kašmir, najkvalitetnija vuna na svetu, pred nestajanjem
Kako bismo, dakle, mogli da ga učinimo još manje štetnim po životnu sredinu?
Nema plastične igračke, niti bilo kakve igračke, jer smo vrlo rano otkrili da Barni jede sve.
Vrećica za izmet, s druge strane, trošimo gomilu.
Koristimo kese za kompostiranje koje šaljemo na deponiju sa ostatkom našeg smeća.
Međutim, Rejčel Dob, šefica e-trgovine u firmi za aksesoare za kućne ljubimce Beko, kaže da je to jedna od najgorih stvari koje možemo da uradimo.
Kese za kompostiranje, kaže ona, mogu da se razgrade bez otpuštanja bilo kakvih štetnih toksina u roku od šest meseci, ali moraju da se odlože na pažljivo negovanu hrpu komposta da bi se to desilo.
Pseći izmet ne sme naprosto da se dodaje na vašu uobičajeno baštensku hrpu komposta.
„Uslovi na deponijama nemaju vlage i kiseonika, ključne komponente za razgradnju otpada", kaže ona.
„Ako se ove kese nađu na deponiji, neće se razgraditi."
Umesto toga, Dob predlaže korišćenje kesa napravljenih od recikliranog najlona jer te kese imaju 86 odsto niži ugljenički otisak od izvorne plastike.
Kao bonus, otkrila sam i da su reciklirane kese dvaput jeftinije od onih koje mogu da se kompostiraju.
Druge opcije bile bi uložiti u farmu crva na kojoj bi fekalije mogle biti kompostirane ili - ako ste dovoljno srećni da živite u Malvern Hilsu u Glosterširu, u Velikoj Britaniji - možete da koristite jednu od besplatnih papirnih kesa za pseći izmet koje, kad se stave u kantu, ulaze u bio-digestor i napajaju ulične lampe na biogas.
Dakle, upravljanje Barnijevim otpadom zahteva reorganizaciju.
Ne mogu mirne duše da kompostiram kod kuće, dok su mala deca u blizini; umesto toga prebacićemo se na reciklirane najlonske kese.
Mačka
Kućne mačke mogu da generišu više od tri tone ugljen-dioksida za života.
Trebalo bi da 150 drveća raste godinu dana da bi se to apsorbovalo.
Kako, dakle, da Suki postane manje štetna po životnu sredinu?
Pogledajmo, na primer, pesak za mačke.
Pesak za mačke i od gline i od silike prave se od minerala koji se izvlače iz Zemlje, što je ekološki invazivan proces.
Nijedan od ovih pesaka nisu biorazgradivi.
Biorazgradive alternative su sve dostupnije, pravljene od izvora kao što je kukuruz, pšenica i drveni opiljci.
Međutim, oni i dalje moraju da se prave i transportuju, što neizbežno generiše emisije, iako nisam mogla da nađem ubedljive podatke o tome.
Suki ne koristi posudu sa peskom za mačke i nuždu obavlja napolju.
Mačji izmet može da unese štetne bakterije u lokalne vodene tokove, ali samo sa jednom mačkom to najverovatnije ne predstavlja problem.
Međutim, njena ljubav prema prirodi ima drugi negativni uticaj.
Mačke su lovci, kad god im se za to ukaže prilika.
U njihov plen spada širok dijapazon životinja - od ptica do leptirova.
U Velikoj Britaniji, kućne mačke su donele kući 57 miliona sisara, 27 miliona ptica i pet miliona reptila i vodozemaca, a najverovatnije su ubili nekoliko puta više od toga - i sve to za samo pet meseci.
Za to vreme u Sjedinjenim Američkim Državama, zbir mačjih ulova meri se u milijardama - i do četiri milijardi ptica, 22,3 milijarde sisara, 822 miliona reptila i 299 miliona vodozemaca - što domaće mačke čini glavnim izvorom smrtnosti čovečjeg porekla za ptice i male sisare u zemlji.
Neke taktike za ublažavanje ovoga podrazumevaju korišćenje mačjih zvona i ograničavanje vremena koje kućni ljubimci provode napolju.
Pojedine zemlje ohrabruju ili nalažu držanje mačaka unutra da bi se kontrolisao njihov uticaj na svet divljih životinja.
Pošto sam nabavila Suki zvonce i počela da je držim unutra tokom noći, nisam sigurna da je to iole popravilo stvar.
Ona lovi i danju i noću, donoseći nam bezbroj miševa, pacova i ptica.
Što se hrane tiče, mačke su neizbežni mesožderi.
I tako, dok se svega šačica studija pozabavila zdravstvenim posledicama davanja mačkama veganske ishrane, postoji za sada nedovoljno dokaza za to da li je to dobra ideja.
Odlučili smo, stoga, da je najbolja opcija da prebacimo Suki sa njene riblje hrane na insekte.
Postepeno smo u njenu uobičajenu suvu hranu ribljeg ukusa dodavali njenu novu hranu od crnih vojničkih muva.
Sa 15,95 dolara po kilogramu, bila sam prijatno iznenađena kad sam otkrila da je to samo neznatno skuplje od njene uobičajene hrane, koja košta 13,49 dolara po kilogramu.
Drugi bonus ove hrane sa insektima je da ona nema mirisa, dok je Sukina stara hrana imala poprilično jak miris, koji se nije mnogo razlikovao od njenog mirisa nakon što je svarena.
Kokoške
Naše devojke uglavnom hranimo otpacima iz kuhinje, a njima, kao svaštojedima, to savršeno odgovara.
Poješće sve - špagete su posebno smešne.
Čineći to, one pretvaraju naše otpatke od hrane u jaja koja ne moraju da se voze preko pola zemlje, pomogavši da se smanje ugljeničke emisije iz saobraćaja.
Povremeno dopunimo naše devojke peletiranom hranom.
I iako hrana za kokoške često sadrži soju, koja je povezana sa krčenjem šuma, ova je uglavnom povezana sa komercijalnim uzgojem živine.
Ono malo kokošje hrane koje im dajemo ne sadrži soju i organska je.
Pravljena je od čisto prirodnih sastojaka, u koje spada pšenica, kukuruz, morska trava i neven.
Drveni opiljci koje ubacujemo u kokošinjac imaju odobrenje FSC-a, što znači da su pravljeni od drveta iz odgovorno negovanih šuma, ali, naravno, biće emisija povezanih sa proizvodnjom i transportom.
I zato sam umesto toga isprobala višekratni otirač za leganje jaja, pomalo kao otirač za vrata sa gumenim čekinjama.
Međutim, prilikom prvog pokušaja da ga očistim, ispostavilo se da se kokošji izmet toliko upleo u otirač da je to bilo nemoguće.
Taj komad plastike je nažalost morao da ide u kantu.
Druga mogućnost je gnezdo sakupljeno iz prirode, napravljeno od suvog lišća i trave, što je zabavan način da i deca učestvuju u staranju o njihovim životinjama.
Da li uopšte treba da držimo ljubimce?
Mi volimo naše kućne ljubimce, ali da li bi svetu bilo bolje bez njih?
Kućni ljubimci pružaju čitav niz terapeutskih, fizioloških, psiholoških i psiho-socijalnih koristi.
Oni smanjuju stres i prave nam društvo.
U slučaju moje porodice, vidim da naše životinje mojoj deci daju priliku da cene prirodu i povežu se sa njom.
Zbog kokošaka maltene nemamo nikakvih otpadaka od hrane, a pas nas drži u dobroj kondiciji i daje nam svoju bezuslovnu ljubav.
Razočarala sam se što nisam mogla da promenim Barnijevu hranu, ali možda, sa svim njegovim alergijama, on i nije tipičan pas.
Šokantno saznanje da su kese za izmet koje mogu da se kompostuju zapravo mnogo gore za životnu sredinu značilo je da je prelazak na reciklirane najlonske kesa bio obavezan, ali i dalje se osećam loše što koristimo toliko mnogo plastike.
Kad nam deca malo porastu, možda ću se malo više pozabaviti opcijom farme crva.
Sa druge strane, iako je mnogo volim (i nemojte reći mojoj deci da sam ovo rekla), bez mačke bih mogla da živim.
Mislim da je nećemo zameniti kad je jednom više ne bude.
Uprkos relativnoj lakoći sa kojom smo joj zamenili hranu i odsustva problema po životnu sredinu sa njenim peskom, u slučaju naše porodice cena po živote divljih životinja deluje previsoko.
Otkriće koje me je najviše iznenadilo tokom ovog eksperimenta bilo je da zapravo uzimam u obzir uticaj mojih kućnih ljubimaca na životnu sredinu a da toga nisam bila ni svesna.
Iako sam daleko od savršene i priznajem da još moram mnogo toga da naučim, možda je navika već toliko urođena da je uspela da se probije do moje podsvesti - i u svaki drugi segment moga života.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
