Vlada Srbije će već u septembru, bar je tako najavljeno iz najrelevantnijih izvora, podneti Narodnoj skupštini predlog zakona o ispitivanju porekla imovine. Najava za mnoge zvuči dobro, vrlo dobro. I logično je da je tako. Ogromnoj većini građana već je bukvalno muka od kontroverznih biznismena, estradnih "zvezda", političara, "dama" nedefinisanih profesija, likova bez zaposlenja i zanimanja koji "vestima" o svojim vilama, jahtama, skupocenim automobilima i raskošnom životu, svakodnevno pune stranice tabloida, a da je pritom poreklo njihove imovine i novca koji rasipaju najblaže rečeno, nejasno.
Kod takvog stanja stvari, nije mnogo verovatno da će, tokom pripreme i predlaganja novog zakona, iako bi to bilo logično, pažnju zaslužuje pitanje - u koliko modernih, dobro uređenih država postoje posebni zakoni o utvrđivanju porekla imovine, a u koliko njih je to predmet uređivanja od strane "redovnih", poreskih zakona? I, kako s tim u vezi zapravo stoje stvari kod nas?
A s tim u vezi, nezaobilazna, a reklo bi se nedovoljno poznata činjenica da naš važeći Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (član 59) sadrži odredbe o unakrsnoj proceni poreske osnovice. Prema tim odredbama dakle, ako je neko u jednoj godini stekao, nekretnine, automobile, plovila ili bilo šta drugo velike vrednosti, odnosno napravio rashode u vrednosti koju njegovi prihodi ne pokrivaju, razlika se oporezuje po stopi od 20 posto. Nema nikakvih smetnji, naprotiv, valjda se pretpostavlja da se ovakva unakrsna procena može vršiti svake godine. Zakon je donet 2002, na snazi je već 13 godina!
Osim zakona, a direktno s njim u vezi, imamo još i Pravilnik o načinu i postupku utvrđivanja poreske osnovice poreza na dohodak građana na neprijavljene prihode unakrsnom procenom. Doneo ga je tadašnji ministar M. Dinkić. (...) Na snazi je već dugo, celih 9 godina!
I koliki je broj slučajeva u kojima su primenjene navedene zakonske odredbe i Pravilnik?
Čak i u odsustvu decidnog, preciznog odgovora na ovo pitanje (inače informacije od prvorazrednog javnog značaja) lako je pretpostaviti da je reč o zanemarljivo malom broju. Čak, bar na osnovu onog što sam čuo od ljudi koji važe za eksperte u ovoj materiji, najverovatnije je da uopšte i nisu primenjivani.
Kako je tako nešto uopšte moguće?
Najverovatnije "objašnjenje" je famozno "odsustvo političke volje".
S tim u vezi, i to ne samo povodom ovog slučaja, već nažalost povodom velikog broja sličnih, u mnoštvu različitih oblasti, nužno je, krajnje je vreme, da učinimo nespornim da odnos prema "političkoj volji" moramo određivati na način koji je dominantan u uređenim zemljama. Politička volja je nešto što je apsolutno relevantno za odluku da se zakon donese, ili ne. Ali kada je zakon donet, za njegovu primenu, politička volja mora biti apsolutno irelevantna. Odnosno, ako figurira kao nekakvo "objašnjenje" za neprimenjivanje zakona, mora biti tretirana isključivo kao sinonim za izigravanje odnosno kršenje zakona. A to je nešto za šta se snosi odgovornost, politička, disciplinska, krivična... Dok i kod nas ne bude tako, malo je verovatno da će se nešto bitno promeniti donošenjem još jednog novog zakona.
Bonus video:
