Premijer je doneo dobru odluku: ima da se ćuti pred zađevicama i pakosnim dobacivanjima iz komšiluka, da ovi naši majstori za pogane svađe ne odgovaraju istom merom i ne zapapruju. Ali, strepnja ostaje neumanjena, bez obzira na to što je ono čuveno balkansko bure već više puta eksplodiralo. Nema spokoja ako već znamo koji to ljudi s obe strane plota odlučuju o našim sudbinama.
Čitava ta galerija ličnosti, inventar avanturista opterećenih tegobnim biografijama, ulaže neubedljive napore ne bi li nas izbavila od novih nesreća. Mnogi od njih bili su i u starim nevoljama i dobro poznaju moć zastrašivanja i tehniku lebdenja iznad pakla.
Ne sporim, naravno, vlastima na svim stranama da reaguju ako su interesi države ugroženi i ako je dovedena u pitanje bezbednost ljudi. Pa ni da se daju koliko-toliko pametni odgovori na budalaste dosetke Zorana Milanovića, na primer, iako i ovde ima mudraca sličnih osobina. Beograd i Zagreb su poslednjih meseci razmenili desetak protestnih nota, od kojih su skoro sve ignorisane i neprihvaćene. Nema znakova otopljavanja polarne klime među nekadašnjom braćom, a note su ostale kao uzaludni utuci i beleške o nediplomatskim vremenima.
Teoretičari zavere ponovo su amnestirali balkanske majstore i optužili mračne sile. Na osnovu takvog filmovanja, neko opet želi haos na Balkanu, rat svih protiv svih, jer takav rasplet, navodno „odgovara tvorcima novog svetskog poretka”. Naravno da im ne odgovara, jer je sadašnji nivo krize maksimum koji se može kontrolisati bez nasilnog saniranja incidenata.
Tako ispada da smo na nesrećnom poluostrvu svi mi, a naročito politički lideri, podložni manipulacijama i krotke ovce pred moćnim gazdama. Ideja o kontrolisanoj krizi svodi se na ovo: ovde za svađu i tuču nije potreban niko sa strane, ali za mirenje jeste. To znači da bi toljage možda već bile potegnute da nema pritisaka i okolnosti kojima se ne može odoleti.
Ako neke logike u svemu tome ima, mada je i ona sporna, na Balkanu je došlo do militarističke inverzije: agresivne političke garniture i pacifikovane vojske. Militarizovani političari ne prezaju od otvorenih ili ezopovskih pretnji. Čak se licitira s paralelama o brojnom stanju i borbenom statusu oslabljenih balkanskih vojnih formacija. U nekim izjavama ima nijansi nostalgičnog revanšizma, a on je posebno naglašen u parapolitičkim, folklornim verzijama.
Hipotetički, nijedna od državica čiji se lokalni lideri u svađama upinju da budu veliki, nije spremna za realne sukobe. Sve vojske, uključujući i one koje su pod šapom NATO-a, tehnološki su prilično raubovane, bez dovoljno para za preporod. Doktrinarno, svaka od tih armija projektovana je za krize u užem smislu, borbu protiv terorizma, mafije koja može biti organizovana kao formacija ili elementarnih nepogoda. Ima reči o nekakvoj strateškoj defanzivi, ali ni govora o lokalnom pozicionom ratu.
Zbog toga je svaki vid političkog militarizma plašenje mečke rešetom, jer sukob na Balkanu, u bilo kojoj varijanti koja bi prizivala devedesete, više nije moguć. Mada je pametno da se mečka ne čačka.
Čemu onda tako žestoke svađe, uz iracionalnu „rodoljubivu” galamu? Svaki od mogućih odgovora, koji su pomno razmatrani u našoj javnosti, mogao bi da bude tačan. Dakle, bacanje guste dimne zavese i magle na probleme koje nije moguće rešiti, pa za sve to okriviti one preko plota.
I još, lečenje kompleksa manje ili više vrednosti, kako za koga, uz nekontrolisane frustracije, koji se u ovom regionu mogu doživeti kao politika. Moguće je da se na raspirivanju emocija, koje se uzdižu i do nadripatriotskog transa, prave blistave ili mračne karijere, sve zavisi od tačke gledišta. Ili je u pitanju tradicija višedecenijske potmule ili ekspresivne omraze, koja je mogla biti privremeno zatomljena samo ideološkom prinudom.
Ipak, pre će biti da se opasnim balkanskim igrama uglavnom bave ljudi malog formata, nesposobni da nadrastu svoju avliju. Zato je i moguće da vrhunski sport i tamo i ovde odgaja gospodu, a politika neobuzdane galamdžije. Svi se trude da onima preko tarabe dokažu da su jedino oni u pravu, a dobro znaju da to nikada ne mogu dokazati.
Zbog toga će mirenje neizbežno biti duga i bolna evolucija. Rekoh na početku da je dobro što je premijer, bar u odnosu na Hrvatsku naložio mučno ćutanje. Valjalo bi da taj princip važi i za domaću javnost, medije i neistomišljenike. Posao nosilaca vlasti, premijera pre svih, jeste da sluša i one glasove koji ne prijaju samoljublju, a ne da nam uvek iznova udeljuje identične, neprijatne, osorne lekcije.
Bonus video:
