Četvoro ljudi sedi u kafiću. Na stolu ispred njih su pića, neko puši i cigaretu. Ali umesto da se gledaju i pričaju, oni drže pognute glave u svoje mobilne telefone i listaju šta ima novo na mrežama.
Tek povremeno, neko od njih će dići glavu i obratiti se sagovornicima: „Jesi li video šta je Marija postavila? Idite na njen profil?” I to će biti sva konverzacija koju imaju.
Da je pre samo deset godina neko predvideo da će ovako izgledati društveni život, niko ne bi verovao. Danas, ovakva scena je sve češća i uobičajena.
Svi znamo šta je standardna reakcija prosečne osobe kada čuje za ovo: „Bože, strašno, kako te stvari otuđuju ljude, kuda ide ovaj svet.” I tako dalje. Ali, možemo li imati neki dublji pogled na ovu pojavu, možemo li nekako dekonstruisati kakva je to magična sila koja vuče ljude da se ovako ponašaju?
Ovo je upravo tema kojom se psiholozi intenzivno bave poslednjih godina, i zaključci do kojih su došli su veoma zanimljivi. Ključna komponenta koja izaziva zavisnost od društvenih mreža je lučenje dopamina usled validacije. O tome sam delimično već pisao u kolumni o narcizmu.
Šta je zapravo validacija? To je osećaj sreće koju ljudi osete svaki put kada dobiju novi komentar na neku svoju rečenicu. Kada neko pošalje poruku. Svaki put kada im neko „lajkuje” sliku i kaže da su lepi. Svaki put kada neko misli na nas na bilo koji način, luči se mala količina dopamina, i mozak se tako „navlači” na ovu drogu. Dopamin se inače luči kada pojedemo nešto, kada na bilo koji način doživimo neko zadovoljenje potreba.
Glavni problem je u tome što ljudi ne znaju kada će se tačno ovo desiti, i onda proveravaju društvene mreže na svakih pet minuta, u potrazi za dopaminom. Kao da imate na stolu činijicu, ali ne znate kada će se u njoj pojaviti čokoladica, pa stalno morate da proveravate. I onda se to pretvara u opsesiju.
Pre nekoliko godina socijalni psiholozi uradili su eksperiment sa pacovima koji potvrđuje ovu teoriju.
U prvoj grupi bili su pacovi kojima su davali obilnu količinu hrane svakog jutra u osam sati. Hranu bi stavili u jednu posudicu, a pacov bi morao njuškom da otvori kućicu, da proveri da li unutra ima hrane, i onda bi je pojeo. Ovi pacovi su stekli specifično ponašanje. Svakog jutra, nekoliko minuta pre osam sati, pacov bi počeo da proverava kućicu. Zatim bi unutra zatekao hranu, pojeo, i bio bi miran ceo dan.
U drugoj grupi bili su pacovi kojima su davali hranu u veoma malim količinama pedeset puta dnevno, u slučajnim vremenskim trenucima. Šta se ubrzo desilo sa ovim pacovima? Poludeli su. Postali su opsednuti, proveravali su posudu na svakih pet sekundi, vrteli su se po kavezu po ceo dan. Što bi naš narod rekao – „odlepili su”.
Nažalost, identična stvar se dešava sa ljudima na mrežama. Ne zna se kada će doći nova notifikacija, novi komentar ili „lajk”, i ljudi postaju opsednuti. Posledica ovoga je veoma plitak fokus i neproduktivnost u poslu. Ljudi ne mogu da se udube u bilo koju aktivnost kojom se bave. Trenutni bestseler u psihologiji je knjiga „Površni” („The Shallows”), koja se bavi upravo ovim problemom, i govori o tome kako nas je internet kolektivno promenio u čovečanstvo površnih ljudi.
Jedan restoran iz Njujorka nedavno je objavio studiju koja odlično ilustruje ovu pojavu. Desilo se to da su gosti masovno počeli da se žale kako je usluga spora. Uprava restorana nije mogla da otkrije o čemu je reč. Zaposlili su dodatne konobare, uveli pojačanu kontrolu, ali gosti su se i dalje žalili na sporu uslugu. Zatim su počeli da analiziraju snimak sa kamera u restoranu i da upoređuju te snimke sa onima od pre deset godina. I došli su do zapanjujućeg otkrića.
Većina gostiju je počela da se ponaša drugačije. Dođu u restoran, traže šifru za internet. Zatim dvadeset minuta provedu listajući „Fejsbuk” pre nego što uopšte pogledaju u jelovnik. Kada hrana stigne, slikaju tanjir iz raznih uglova i stavljaju na „Instagram”. Tokom jela, odgovaraju na poruke i prave ogromne pauze. Sve u svemu, provode mnogo vremena u restoranu, a kada vide koliko je sati prošlo, krive za to spore konobare.
Ljudi, dakle, nisu svesni šta internet čini njihovim mozgovima. Nisu svesni jer im konzumacija istog daje osećaj sreće i zadovoljstva, i ne pomišljaju da traže uzrok za neke svoje neuspehe u nečemu što ih čini srećnim. U tome je zapravo najveća opasnost ove zavisnosti – mnogim ljudima je nevidljiva.
Bonus video:
