Jedina stvar koje se treba bojati jeste strah ”, rekao je Frenklin Ruzvelt. Neki strahovi su lako prepoznatljivi, kao što je strah od visine, paukova, ili strah od javnog nastupa. Sa druge strane, u današnjoj generaciji „milenijala” (od 18 do 34 godine) vlada jedna nova vrsta straha, koja nije vidljiva na prvi pogled, a koja diktira skoro sve njihove životne odluke. U pitanju je nešto što su američki psiholozi nazvali „fear of missing out" (FOMO), odnosno strah od propuštanja „nečega što se negde tamo dešava bez nas”. Ovaj termin je postao toliko prepoznatljiv, da je akronim FOMO uvršten u Oksfordski rečnik 2013.
Pogledajmo na jednom primeru kako ovaj strah funkcioniše u praksi. Recimo da je subota uveče i da je jedan mladi čovek rešio da ostane kod kuće jer je previše umoran. Negde oko ponoći, na društvenim mrežama počeo bi da gleda fotografije svojih prijatelja koji su izašli u provod. To su nasmejana lica, „selfi” fotke na kojima svi izgledaju veoma lepi, sređeni i srećni, piju neka šarena pića i ispisuju duhovite komentare. Ljudi koji su ostali kod kuće gledaju ove slike i kaju se što nisu tamo. Životi tih ljudi na fotografijama deluju mnogo uzbudljivije od sedenja u stanu. Osećaj koji se tada doživljava jeste taj famozni „ strah od propuštanja”. „Da sam otišao možda bih upoznao neke zanimljive ljude.” „Sigurno bi mi bilo bolje nego što mi je sada.” I tako dalje.
Ovaj strah je oduvek postojao u nekoj meri (zvao se „sindrom zelenije trave kod komšije”), ali nije bio toliko izražen do pre nekoliko godina. Danas svaka osoba ima svoj medij za širenje informacija, i zato imamo mnogo više mogućnosti da stvorimo lažnu sliku o tome kako se negde dešava nešto veoma lepo, a bez nas.
Strah od propuštanja javlja se u raznim oblicima. Mlada devojka koja nema momka može videti na Fejsbuku fotografije prijateljice koja je upravo dobila bebu i kupila stan. U pitanju je ista vrsta straha. Ali najgora osobina ovog straha jeste to što on samog sebe uvećava. Kako to?
Osoba koja oseti ovaj strah najčešće odlučuje da ga izleči na najjednostavniji mogući način: tako što će i ona izaći i postaviti na društvene mreže fotografije na kojima deluje da živi neki veoma poželjan život. Te nove fotografije potom vidi još više ljudi, njeni prijatelji, i tako se sve umnožava eksponencijalnom brzinom. Zbog toga je za veoma kratko vreme kompletna generacije postala opsednuta ovim strahom, a mnoga ispitivanja pokazuju da je pogođeno više od 50 odsto mladih.
Menadžeri noćnih klubova, splavova, neoboemskih kafana, svi su oni veoma svesni ovog fenomena. Nekada su mamili ljude u svoje lokale pomoću raznih promotivnih cena pića, ili najavom dolaska poznatog di-džeja, ali danas je strategija za promociju samo jedna: objaviti što više lepih slika na društvenim mrežama, kako bi se oni koji su ostali kod kuće što više kajali i sledeće nedelje odlučili da dođu, iz straha da nešto ne propuste. Ovi klubovi zato ulažu veoma mnogo u fotografije, i svaki klub ima svog profesionalnog fotografa koji će učiniti da ljudi prosečnog izgleda izgledaju lepi i srećni.
Najveći apsurd jeste to što se ljudi sa tih veselih fotografija zapravo veći deo večeri dosađuju, piju piće i gledaju u plafon ili u svoje telefone. Jedini trenutak u toku večeri kada svi imaju nasmejana i srdačna lica jeste onaj kada treba da se slikaju. Oni koji su ostali kod kuće i koji te slike gledaju, stiču tako lažni utisak da se čitavo veče tamo dešavao nekakav ludi provod i da im život prolazi u dosadi dok neko tamo uživa.
Mi tako danas imamo jednu kompletnu generaciju koja samu sebe zavarava. Milioni ljudi koji kolektivno misle da se „onaj tamo provodi bolje od njih”, dok svi zapravo žive poprilično dosadnije živote od onih koji se predstavljaju.
Dugoročne posledice ovog straha mnogo su dalekosežnije od slika i izlazaka. Ljudi počinju da donose krupne životne odluke po istom principu. Zato danas mnogo češće menjaju posao, putuju, ili menjaju partnere sa kojima su u ljubavnoj vezi. Na sve strane su opcije koje na prvi pogled deluju bolje od opcije koju smo trenutno izabrali. Onog momenta kada pokleknemo pred ovim strahom od propuštanja i odaberemo neku drugu opciju, koja je delovala kao bolji izbor, to ne potraje dugo. Već posle nekoliko nedelja, neke druge opcije ponovo deluju primamljivije, i tako se ovi ljudi vrte ukrug poput pčele koja leti sa cveta na cvet.
Koje je rešenje za ovaj problem? Po mom mišljenju, uzor treba tražiti u onim retkim ljudima koji u svakom momentu odišu stavom „kod mene je najbolja žurka”. Oni jednostavno umeju da se fokusiraju na ljude i događaje koji su trenutno oko njih, i na njih ne utiče informacija šta trenutno radi neko drugi tamo negde. Oni su u svakom trenutku sigurni da su napravili najbolji izbor i ne osećaju čežnju za nečim što je neko drugi izabrao. Probajte da se ponašate malo kao oni - za promenu.
Bonus video:
