Početkom decembra Angus Deaton je sasvim zasluženo primio Nobelovu nagradu iz ekonomije “za analizu potrošnje, siromaštva i blagostanja”. Ubrzo posle najave nagrade u oktobru, Deaton je objavio odličan rad sa Ann Case u Proceedings of the National Academy of Sciences - istraživanje koje zaslužuje jednaku pažnju medija kao i dobijanje Nobelove nagrade. Case i Deaton su analizirali ogromnu količinu podataka o zdravlju i umiranju Amerikanaca i pokazali trend opadanja očekivanog životnog veka i zdravlja kod sredovečnih belih Amerikanaca, posebno onih sa srednjim ili nižim obrazovanjem. Među najčešćim uzrocima za ovo navode se samoubistvo, droga i alkohol.
Amerika je ponosna na svoj status jedne od najrazvijenijih zemalja sveta i činjenicu da je njen BDP uvek na uzlaznoj liniji (osim 2009). Pri tome se podrazumeva da su dobro zdravlje i dugovečnost znaci prosperiteta. Ali mada SAD troši više novca po glavi stanovnika na zdravstvenu negu nego gotovo bilo koja druga zemlja sveta (a izražena procentom BDP-a ova prednost je još veća), Amerika je daleko od prvog mesta po očekivanom životnom veku. Francuska, na primer, troši manje od 12% svog BDP-a na zdravstvenu negu (u poređenju sa 17% u SAD), ali Amerikanci će živeti 3 godine kraće od Francuza.
Ovaj fenomen je objašnjavan činjenicom da je američko društvo veoma raznovrsno, pa na prosek očekivanog životnog veka utiče ogroman jaz u kvalitetu života bele i afroameričke zajednice. Rasni jaz u zdravstvenom stanju ljudi je naravno sasvim realan. Prema studiji objavljenoj 2014, u poređenju sa belim ljudima Afroamerikanci imaju kraći životni vek: žene za skoro 4, a muškarci za 5 godina. Ali ova razlika nije bezazlena posledica raznovrsnosti američkog društva, već simptom naše velike sramote: opšte diskriminacije Afroamerikanaca, čiji prosečni prihod po domaćinstvu iznosi svega 60% prihoda belog domaćinstva. Dejstva manjeg prihoda su dalje pojačana činjenicom da su SAD jedina razvijena zemlja u kojoj pristup zdravstvenoj nezi ne spada u osnovna ljudska prava.
Neki američki (beli) autori za ranije umiranje krive “stil života” Afromerikanac. Siromašni Amerikanci, među kojima je mnogo Afroamerikanaca, verovatno imaju nezdravije životne navike. Ali one su posledica lošijeg ekonomskog stanja i stresa izazvanog rasizmom. Rezultati analize Case-Deaton pokazuju da takve teorije više ne prolaze. Amerika postaje podeljenije društvo - ne samo na bele i crne ljude, već i na 1% i ostale, na visoko i manje obrazovane, bez obzira na rasu. Jaz između ovih grupa sada može da se meri ne samo visinom prihoda već i dužinom života. I beli Amerikanci umiru ranije sa opadanjem primanja.
Ovaj zaključak nije iznenadio istraživače koji se bave nejednakošću u Americi. Prosečan prihod muškarca zaposlenog sa punim radnim vremenom manji je nego pre 40 godina. Plate muškaraca sa srednjom školom opale su za 19% samo u periodu koji su proučavali Case i Deaton (1999-2013).
Da bi preživeli, mnogi Amerikanci uzimaju kredite sa zelenaškim kamatama. Godine 2005, administracija Georgea Busha je raznim uredbama otežala domaćinstvima da objave bankrot i otpišu dugove. Onda je naišla finansijska kriza koja je milione ljudi ostavila bez posla i kuća. Kada je istekao i zagarantovani plaćeni period, projektovan za kratki period nezaposlenosti u svetu pune zaposlenosti, mnogi su se našli prepušteni samima sebi, bez ikakve sigurnosti (osim bonova za hranu), dok se vlada bavila spasavanjem banaka koje su krizu i izazvale.
Osnovne beneficije srednje klase sve su nedostupnije sve većem broju Amerikanaca. Velika recesija je pokazala njihovu ranjivost. Oni koji su investirali u akcije ostali su bez velikog dela svoje imovine; onima koji su uložili novac u sigurne vladine obveznice penzijski fond se gotovo istopio, jer je država neprestano smanjivala i kratkoročne i dugoročne kamate. Pošto su školarine jako porasle, pozajmljivanje je bilo jedini način da deca dobiju pristojno obrazovanje, ali budući da se krediti za školovanje gotovo nikada ne otpisuju, studentski dug je postao najgori oblik dugovanja u Americi. Sve veći finansijski pritisak izazvao je napetost u porodicama srednje klase. I onda je došlo do porasta upotrebe droga i alkohola i broja samoubistava.
Bio sam glavni ekonomista Svetske banke krajem devedesetih, kada su počele da pristižu slične neprijatne vesti iz Rusije. Naši podaci su pokazivali da je ruski BDP opao za 30% od kolapsa Sovjetskog Saveza. Očekivani životni vek ruskih muškaraca je opadao (dok je u drugim delovima sveta rastao), što je potvrdilo utisak da u Rusiji, posebno izvan velikih gradova, stvari ne idu kako treba.
Međunarodna komisija za merenje ekonomskog učinka i društvenog napretka, kojom sam predsedavao i u kojoj je radio i Deaton, često je isticala da BDP nije dovoljan pokazatelj društvenog blagostanja. To potvrđuju novi podaci o pogoršanju zdravstvenog stanja belih Amerikanaca. Svetski uzor društva srednje klase polako nestaje.
(Social Europe; Peščanik.net; prevod: S. MILETIĆ)
Bonus video:
