U poslednjih nekoliko godina renomirani svetski mediji poput Njujork tajmsa sve više pišu o jednom globalnom fenomenu koji su nam doneli novi mediji i društvene mreže. Oni su to nazvali „outrage culture”, a ja bih uzeo slobodu da to prevedem na naš jezik kao „kultura drvlja i kamenja”, jer ta fraza najbolje opisuje o čemu se radi.
Šta je suština ovog fenomena? Ako pogledamo današnje društvene mreže - Fejsbuk i Tviter, iz neke šire perspektive, možemo uočiti jednu mašineriju, armiju ljudi koja iz dana i dan baca drvlje i kamenje po nekoj osobi koja je tog dana na tapetu. To može biti neki pevač, ministar, pisac, režiser, političar ili mladi član neke stranke.
Najčešće sve kreće tako što neko izvuče jednu rečenicu iz nekog govora javne ličnosti i postavi na Jutjub, ali to može biti i bilo koja izjava, rečenica koju je ta osoba napisala na Tviteru, u kolumni ili bilo gde drugde. Zatim se mašinerija za bacanje drvlja i kamenja uključuje i radi punom parom narednih nekoliko sati. Na društvenim mrežama skoro svaka rečenica svakog korisnika baviće se javnim ponižavanjem ove osobe. Komentari su razni: od „Da li je moguće da je ova osoba neki faktor u ovoj državi”, preko zgražavanja, do satiričnih i duhovitih opaski u formi rečenica i postera sa navedenim akterom.
Fascinantno je kako ovaj talas uvek traje u proseku oko šest sati. Vrhunac bude tamo negde oko drugog sata, kada je masa u maksimalnoj ekstazi i kada se bukvalno svaka objava svakog čoveka bavi linčom dotične osobe. Već negde oko četvrtog sata, kada je svako išutirao i izgazio nesrećnog čoveka, koji bez svesti leži na medijskoj zemlji, to prestaje da bude zanimljivo, fokus mase se polako raspršuje u hiljadu pravaca i čeka se sledeći.
Ovu masu možemo posmatrati kao hiljade sitnih mušica koje lete po prostranoj livadi i koje u početku ne primećujemo jer svaka leti daleko od druge, u nekom svom pravcu. Onog momenta kada bismo na livadu stavili komad trulog mesa, sve mušice bi se udružile u roj koji bi se video kao gusta crna lopta koja se nadvila nad plenom. Kada bi plen bio pojeden do koske, mušice bi se razbežale i ponovo ih ne bismo primećivali, do sledeće prilike.
Nekada prođe i po nekoliko dana bez plena, a ponekad mušice baš imaju sreće, pa bude i po dva obroka dnevno. Zanimljivo je to što možemo unapred da odreagujemo i da „podmetnemo” mušicama jednu žrtvu kako bi neka druga trulež neprimećeno prošla preko druge strane livade za to vreme. Mada, tu već dolazimo do onih teorija zavere poput: „Ovo su nam namerno podmetnuli jer u sredu moramo da prihvatimo poglavlje 35 o Kosovu, a oni hoće da se narod bavi nečim drugim.” Lepota ovog fenomena leži i u tome što nikada nismo sigurni da li se nešto desilo spontano ili je neki mozak iza kulisa skovao plan.
U svakom slučaju, masa je večito gladna za ovakvim pojavama, a jedan od najvećih izvora danas predstavlja novo doba prenaglašene političke korektnosti. U Srbiji to još uvek nije uzelo maha, ali u liberalnijim državama koje neki popularno zovu „truli Zapad” to je opšta pojava. Tamo su uključeni suptilni radari na sve strane i čeka se i najmanji detalj koji može biti protumačen kao nasilje nad ženama, rasizam, homofobija i tako dalje. Čim se dogodi to da se nečija izjava izvuče iz konteksta kao netolerantna, nastaje ovaj talas „drvlja i kamenja”.
Ovo smo mogli da primetimo i na nedavnom primeru kod nas. Svi zapadni mediji su preneli da je ministar u Srbiji smenjen zbog govora mržnje nad ženama. Da je bio smenjen zbog nečega drugog, to ne bi bila vest. Ne želim, naravno, da opravdavam našeg ministra, poenta je da na Zapadu masa reaguje skoro isključivo na takve pojave, a sve više i kod nas.
Komičari u Americi imaju veliki problem sa ovom pojavom. Svake nedelje neki od komičara bude na tapetu zbog nekog vica koji „ugrožava ljudska prava”. Političari se najviše plaše ovih pojava. Jedan ovakav gaf koji prođe kroz celodnevnu mašineriju ponižavanja na društvenim mrežama, može ih koštati obaranja rejtinga za nekoliko procenata, samo zbog jedne rečenice.
U jednom trenutku smo počeli masovno da se zalažemo za prava manjina, ravnopravnost polova, slobodno iskazivanje ljubavi prema istom polu, što je divno, ali se čini da sve to metastazira u jedan ekstrem, što nije baš dobro. U svakom slučaju, lično sam odlučio da više ne učestvujem u ovim opštim hajkama, jer želim da prevaziđemo ovaj trend kulture „drvlja i kamenja” i da se kao roj više okupljamo oko pozitivnih stvari i pojava.
Autor je predavač na Fakultetu za medije i komunikacije
Bonus video:
