Ne smemo dozvoliti da sebičnost i strah dovedu do razdora. Potrebna nam je jedinstvena i humana strategija za azilante na nivou Evropske unije - jer od toga zavisi duša Evrope.
Ratovi i glad koji primoravaju hiljade žena i muškaraca da rizikuju život u pokušajima da se domognu Evrope, često vodeći decu sa sobom, nisu počeli juče i neće se završiti sutra. Oni koji veruju da se kriza može rešavati tvitovima i porukama na Fejsbuku žive u nekom paralelnom univerzumu.
Migracioni talasi nisu ništa novo u istoriji čovečanstva, ali zbog raširenog straha u evropskoj politici su danas sve prisutniji plitka demagogija i ponekad otvoreni rasizam - čak toliko da je to bio jedan od odlučujućih faktora na nekoliko nedavno održanih izbora.
Na strah moramo odgovoriti političkom hrabrošću.
Zemlja koju predstavljam, Italija, spasila je mnogo ljudskih života u nekoliko poslednjih meseci. Želim da odam poštu ženama i muškarcima, vojnicima i civilima koji pokazuju solidarnost i hrabrost pokušavajući da spasu što više ljudi. U poslednjih šest meseci na brodovima naše mornarice i obalske straže rođene su tri bebe.
Ti „anđeli mora“ su ono što Evropu čini boljim mestom. Nekada sam bio gradonačelnik Firence. Identitet te velike regije odredila su slavna dela genijalnih stvaralaca iz prošlosti, od Mikelanđela do Leonarda, od Galileja do Bruneleskija, od palate Ufici do palate Vekio. Ipak, kada sam u kafeima i na ulicama razgovarao sa starijim sugrađanima, saznao sam da ono čime se najviše ponose nisu remek dela iz prošlosti, već njihov doprinos spasavanju života i kulturne baštine u velikoj poplavi 1996. godine.
U Italiji su bili poznati kao „anđeli od blata“. Italija je danas jednako ponosna na svoje anđele mora kao što je Firenca bila ponosna na anđele od blata.
Ipak, dok se spasavanje ljudskih života nastavlja, jasno nam je da nema dovoljno mesta za sve. Svakoga ko ima pravo na azil Evropa mora dočekati s dobrodošlicom, ne samo u Italiji, uprkos odredbama Dablinskog sporazuma EU. Nezamislivo je kako bi jedna država mogla sama da reši tako veliki problem.
Odgovornost i solidarnost su ideje koje ne treba razdvajati.
Oni koji nemaju pravo da ostanu u Evropi, moraju da se vrate nazad. U tim zemljama Evropska unija - uključujući Italiju - mora učiniti više da obezbedi pomoć, podršku za međunarodne razvojne projekte i programe kulturne i naučne razmene.
Ali pre svega, Evropa mora imati jasnu strategiju. Današnja neizvesnost rađa sutrašnje probleme. To se dogodilo u Libiji, gde je intervencijom srušena brutalna diktatura, ali je izostala odgovarajuća strategija za period posle intervencije. Više od 90 odsto migranata koji stižu u Italiju polaze na put sa libijske obale nad kojom su državni organi izgubili kontrolu.
Pravi problem nije u tome što Italija sama nosi teret migrantske krize. Mi smo velika zemlja i nećemo pasti u histeriju zbog toga što je jedne godine pristiglo nekoliko hiljada izbeglica više nego što smo očekivali. Ako budemo primorani da problem rešavamo sami, nećemo ustuknuti pred izazovom. Nećemo odustati od spasavanja ljudskih života, jer nam to nalažu stoleća civilizacije. Nećemo se odreći svog nasleđa da bismo bolje prošli u ispitivanjima javnog mnjenja: ljudski životi su važniji od popularnosti političara.
Sistemsko rešenje na nivou EU potrebnije je Evropi nego Italiji. Italija bi možda mogla sama da se nosi s krizom na Mediteranu. Ipak, Evropa to sebi ne može da dozvoli. To je političko pitanje. Evropa mora demonstrirati vrednosti u koje veruje i iza kojih stoji. Evropa nije samo klupko ekonomskih veza, već zajednica naroda koji imaju zajedničku sudbinu i dele iste ideale. Ako zanemarimo taj zajednički cilj, izgubićemo evropski identitet.
Želimo da se borimo za skup odabranih vrednosti, za humanost i mir. Zato je Evropska unija i osnovana - ne zbog trgovine državnim obveznicama i sklapanja sporazuma o stabilnosti, već zbog vrednosti koje delimo.
Ako ih zanemarimo sada, dok Mediteran ključa a deca se utapaju, najveći gubitnik će biti sama Evropa.
Nalazimo se na raskrsnici i moramo odlučiti da li su događaji na Mediteranu problem svih nas ili samo nekoliko zemalja u regionu. Ako prevladaju solidarnost i odgovornost, rešenja će se pronaći: od broja ljudi koje možemo primiti, do postupaka identifikacije i readmisije, kao i finansiranja.
Ako prevagnu sebičnost i strah, rizikujemo gubitak plemenite ideje na kojoj evropski projekat počiva.
Za moju generaciju, identitet Evrope određen je padom Berlinskog zida. Imao sam tada četrnaest godina. Ne želim da kao novi simbol Evrope vidim zid između Mađarske i Srbije ili zid nepoverenja između evropskih zemalja.
Potrebna su nam jasna pravila koja ćemo poštovati. One koji imaju pravo da ostanu dočekaćemo s dobrodošlicom, one koji to pravo nemaju vratićemo kući.
Ali svi moraju biti spaseni i svima se mora pružiti pomoć. Za nas, za Italiju, Evropa mora biti svetionik civilizacije, a ne tvrđava straha.
(The Guardian; Peščanik.net; preveo: Đ. TOMIĆ)
Bonus video:
