Stalno govorimo da samo čudo može da nas spase. Ali, gle čuda - čuda se dešavaju, i to na naše oči, a mi ni da trepnemo. Kao da smo prestali da se čudimo. I kad vidimo neko čudo, mi rezigniramo kažemo: pih, čudna mi čuda! i kao iz topa navedemo bar još tri čuda koja su se desila pa se mi svejedno nismo čudili. Da li je to i vama pomalo čudno?
Evo na primer: država advokatima uskraćuje pravo da zaključuju kupoprodajne ugovore, ali zato priprema Građanski zakonik po kojem će popovi imati pravo da, baš kao i matičari, zaključuju pravosnažne brakove?! Država ne daje advokatima pravo na pravne poslove, a daje ga popovima?! Pa što vas to čudi - oni koji primaju plate, penzije i donacije od države valjda treba i da rade poslove države. Mislim, kad već ne plaćaju porez i ne polažu nikakve račune, treba nekako da se oduže (ipak oni nisu pravi biznismeni pa da ne moraju ništa da daju državi). Kad mogu socijalni slučajevi da rade za socijalnu pomoć, mogu valjda i popovi koji nisu socijalni slučajevi.
Ili - dva partijarha osveštavaju jedan spomenik?! Što, kad se setimo da je jedan patrijarh osveštavao jedan kamen temeljac za supermarket, i nije toliko čudno koliko čudi što sada podižemo spomenik bivšem ruskom caru!? Mada ni to ne treba da nas čudi kad se setimo da je pre nekoliko godina u susednom parku podignut spomenik bivšem azerbejdžanskom predsedniku (?!). Još je manje za čuđenje to što su sada uz spomenik bili postrojeni vojnici u uniformama iz Prvog svetskog rata.
Pa kad imamo ministra koji po Kosovu šeta u neformalnoj crnoj uniformi, a po ”ostatku” Srbije u formalnom radničkom kombinezonu, nikakva predstava sa unifomama ne treba da nas čudi. Čudilo bi nas jedino da su patrijarsi, umesto osveštavanja spomenika, kao da je grob bože mi oprosti, započeli izgradnju tuševa za beskućnike - kao što to radi njihov rimokatolički kolega.
Ili - biznismena koji je u najmanju ruku kontroverzan koliko i njegov poslovni pandan u kućnom pritvoru, operisao je, začudo - ministar zdravlja?! Ako nas i ne čudi otkud ministar na hitnoj i nepredviđenoj operaciji, umesto na svom poslu, ipak je malo začuđujuće saznanje da je očito najbolji i nezamenjivi hirurg svoj posao zamenio poslom ministra. Ali, kad se već nismo čudili što je postao ministar uprkos tome što ga je svedok-saradnik (čija su sva druga svedočenja prihvaćena na sudu) optužio za ozbiljna nedela, onda je sad malo čudno da se čudimo, zar ne?
Možda je problem u tome što mi sve svoje čuđenje potrošimo na stvari za koje nam drugi kažu da su za čuđenje. Čudili smo se dronu, pa albanskom premijeru, pa puštanju Šešelja, sad se čudimo pucnjavi, sutra ćemo se čuditi već nečemu petom… A kao što znamo - svako čudo za tri dana.
Koliko veliko čudo mora da se desi pa da se mi čudom začudimo, da se zaprepastimo, da se prenerazimo? Ili je nama najveće čudo to što ćemo i ovo čudo nekako da preživimo? Manje od toga - e, to bi bilo čudo koje stvarno nismo zaslužili.
(Peščanik.net)
Bonus video:
