Zamišljam situaciju ovako: recimo, oženjen sam. Recimo, moja supruga je imala savršeno laku trudnoću, prošli smo sve krizne mjesece, osjetljive testove, potvrdilo se da nam dijete neće imati Daunov sindrom, da se savršeno razvija u sigurnosti utrobe moje fiktivne žene. Već nakon petog mjeseca, prijatelji počnu da nam pozajmljuju korisne stvari, neko nudi kolica, neko odjeću, neko krevetić, naši roditelji već najavljuju pomoć, već zamišljamo kako naše dijete šetamo gradom, Podgoricom, ili Pljevljima, ili Bijelim Poljem, u ovom slučaju, recimo, baš Bijelim Poljem. A onda dođe dan za porođaj i odvedem svoju suprugu u bolnicu, sve bi trebalo da bude lako, mora da bude lako, trudnoća je prošla dobro, nema razloga da se sad zakomplikuje, ne u ovom vijeku, kad su mnogi rizici, čak i porođajni, svedeni na podnošljivu mjeru. I onda uvedu moju suprugu u salu, lako se porodi, „kao iz džepa“, prepričava istog dana moja majka mojim tetkama.
Slavlje je naporno, mamuran sam, ali ništa ne osjećam jer živim na savršenom koktelu sreće i adrenalina, jer je iz ljubavi moje žene i mene rođeno novo stvorenje, prelijepa djevojčica koja će naslijediti prelijepe oči moje supruge, ili prelijepi dječak koji će imati kovrdžavu kosu na mene. A onda s našim djetetom nešto nije u redu. Ali ne znamo što. Niko neće da nam kaže. Kažu nam samo da uradimo te i te analite u toj i toj privatnoj laboratoriji. Mi smo umjereno zbunjeni, umjereno sluđeni, ali uradili bismo sve što nam kažu, pa uradimo i nalaze, oni ih pogledaju, i ponovo bez riječi povuku se u svoje bolničke odaje.
Odatle ponovo na kratko izađu i kažu nam da će nam dijete biti prebačeno u Klinički centar u Podgorici. To je udarac u stomak od kojeg izlazi sav vazduh iz pluća, a ostaje samo praznina koja prijeti da se prelije po svemu. Ako naša beba mora da pređe iz Bijelog Polja u Podgoricu, to onda znači da nešto debelo nije u redu. I nije u redu. Ali niko neće da kaže što to, kojeg đavola, nije u redu. Ali Bijelo Polje nije prevelik grad. Moja žena i ja saznajemo da ne sele samo našu bebu u Podgoricu. Ide njih četiri, ili pet, ko zna, i očigledno su bebe u bolnici zakačile nešto gadno. Što ćemo sad? Da upadnem u bolnicu i jebem mater svima? Ne, civilizovan sam, smiren, pokušaću ponovo. Ali jebi ga, niko ne odgovara na naše pozive.
A da ipak napravim neko sranje? Ne, ipak neću. A onda otvaram novine, pokušavam da nađem neki odgovor, bilo što, i nalazim ga. Novinari su saznali za ovo, za bebe koje su bez objašnjenja prebačene u Podgoricu zajedno sa najvećim strahovima njihovih roditelja i nas, a jedan od roditelja, to nisam ja, kaže da nam bebe imaju sepsu i meningitis. Od toga se umire! Od toga se umire i to kako, a posljednje što mogu da zamislim, jeste umiranje baš moje bebe.
I onda neko od novinara konačno nađe direktora bolnice u Bijelom Polju, gospodina Tomislava Jeremića, istog tipa kojeg sam ja satima čekao ispred kancelarije, ali mi nije odgovarao na kucanja, pozive, ali eto, odgovorio je novinaru, i kad je novinar konačno uspio da ga pita o bebama, direktor je rekao: Nemojte me, ne mogu vam dat' nikakvu informaciju. Nemojte me? Nemojte vi mene, Tomislave, zajebavati, molim vas!
I dalje mi niko ne govori ništa. Osjećam se sve lošije ali i dalje ne želim da uđem tamo i polomim nekome glavu. I dalje sam sposoban da prosudim da to nije pravi način. Za sad se držim medija i informacija. A informacije su prilično zajebane. I dalje niko ne zna ništa, detektivski se saznaje kako su se kola neke inspekcije pojavila ispred bjelopoljske bolnice, nakon što je počelo da se piše o slučaju sa bebama. To znači, nešto tamo nije u redu. Neka zaraza je krenula i neko će da najebe, ali niko još ne govori ko, zbog čega, i što se zapravo dešava sa bebama. A onda, dok sjedim ispred Kliničkog centra u Podgorici i čekam da mi kažu što se dešava s bebama, na telefonu otvaram jedan od portala koje otvaram svakog dana, i vidim da je jedna od beba prebačenih u KC mrtva. Nadam se da nije moja. Nije moja. Ali tek rođeno dijete nije više živo, zato što je neko nešto zajebao. Ko? I što? I dalje ne govore ništa.
Onda na kratko nisam u glavi sluđenog oca ispred KC-a u Podgorici. Opet sam u svojoj glavi. I razmišljam o tome kako se događaju ove stvari. Ne znam ništa o tome. Ne znam kako se u porodilištu, ili u bolnici, pojavljuju sepsa i meningitis, ako to uopšte jesu sepsa i meningitis. Ne znam da li se to događa kad neko pogriješi, ili se jednostavno događa. Ne znam može li se saznati čija je greška, i može li se uraditi nešto da se to više ne ponovi. I pitanje koje me najviše sjebava: zašto ne znam ništa o tome? Dok ovo pišem traje pres konferencija na kojoj će o svemu govoriti ministar. Onda znam da je u pitanju nešto prilično veliko, kad će o tome morati da progovori ministar. Ali već je kasno, već previše toga ne znam i već se previše plašim.
I opet sam u glavi sluđenog oca, koji nervozan dovršava drugu kutiju duvana od jutros. Ne znam što će reći ministar, možda će se i njegova izjava svesti na ono „Nemojte me“ kao u odgovoru direktora, i ako bude tako, onda će neko morati nešto da uradi. Neko će morati jednom zauvijek da mi objasni kako funkcionišu stvari u bolnicama. Što je pravo na informaciju, pogotovo ako ti se u bolnici dešava nešto čudno sa djetetom? Kome se možeš obratiti u tom slučaju? Ko je dužan da se obrati tebi, roditelju? Što direktor bolnice mora reći medijima kad do njih stigne priča o bebama koje su naglo postale životno ugrožene?
Može li reći „Nemojte me...“? Mora li dobiti otkaz zbog toga „Nemojte me“? Jer moram te, dragi direktore, koga da pitam ako ne tebe? Ili možda sve prođe kao da se nije ni dogodilo? I da li da u tom slučaju stvarno napravim ono sranje koje nikako da mi izađe iz glave?
I ponovo sam u svojoj glavi, jer je zamišljanje roditeljskog užasa postalo nepodnošljivo. Smirujem se tako što mislim da će nakon svega valjda neko biti dovoljno glasan i jednom zauvijek insistirati na tome da stvari u ovakvim situacijama, i svim situacijama, postanu transparentne. I valjda će nakon užasa koji se dogodio u Bijelom Polju neko malo bolje obratiti pažnju na stanje u bolnicama, makar u onom dijelu bolnica u kojem se rađaju bebe, na mogućnosti pojave i sprečavanja sepse i meningitisa, i mogućnosti zamjene onog parizera za porodilje, makar nekom malo boljom šunkom. Pitam se što kažu porodiljama vegetarijankama. Vjerovatno opet: Nemojte me... zajebavat, nego pojedite to meso.
Znam da će ovih dana u Bijelom Polju biti žalosno. Gomila ljudi otići će na groblje da izjavi saučešće porodici koja je izgubila bebu. Neće biti lako ni u koži direktora „Nemojte me“ bolnice, sa ili bez otkaza. Veoma važan dio ove priče počinje kad se sve ovo završi. Jer nakon ovoga, više nikad ne bi smjelo da se dogodi da neko nekome s nekih vrata prekrivenih mutnim staklom poruči: Nemojte me...
Bonus video:
