Opet je eksplodiralo

Opet je eksplodiralo sa Albancima. Najpre provokacija na stadionu, a onda udar na albanske pekare. Kako suzbiti ciklus ovih i sličnih osveta u regionu? Teško. Čudan je to i otporan virus. U aktuelnom domaćem kapitalizmu nema sile koja može potresti materijalne i identitetske temelje šovinizma. Ni brojna naučna istraživanja etnonacionalizma ne pomažu. Nema pouzdane vakcine. Pa ipak, jedna nova knjiga zaslužuje svaku pažnju. Opsežna studija skoro preminulog jugoslovenskog psihijatra Dušana Kecmanovića „Etnonacionalizam” („Klio” 2014) pruža alternativno objašnjenje etnonacionalizma, a sigurnost njegove analize budi nesigurnost u normalnost etnonacionalizma. Ovaj psihijatar, možda i vodeći u Jugoslaviji, početkom devedesetih, bežeći iz Sarajeva, nije mogao u Beogradu dobiti posao. Bio je svuda nepodoban. Otišao je u Sidnej. Ali je još tada jasno uočio da etnonacionalizam pruža naročiti smisao ljudskom životu. Kao osobeni pogled na svet tiče se cele ličnosti. Zato što pripisujući grupi posebne, izuzetno pozitivne osobine, sam pojedinac, kao pripadnik te i takve grupe, učestvuje u njenoj izuzetnosti i deli njenu izuzetnost. Kratko rečeno, i on sam postaje poseban i izuzetan. Psihijatar je etnonacionalističkom mišljenju prišao kao bolesniku čijem lečenju je najpre potrebna pouzdana dijagnoza. A bolesnik ne može biti krivac. Naravno, ne radi se o bolesnim nacijama, nego o etnonacionalističkom mišljenju koje nameće iracionalnu mržnju prema tobože kvalitativno drugačijem i opasnom Drugom. Etnonacionalizam zapravo počiva na solidarnosti sunarodnika u mržnji. Kecmanović je dekonstruisao složene dubinske strukture ove mržnje. Grubo rečeno, svaki etnonacionalizam ponavlja da je upravo vlastita nacija moralno nadmoćna zato što je najveća žrtva. Ali nije tako. Svi smo žrtve. Ovaj pogled na svet traži bezuslovno pokoravanje imperativima mržnje Drugoga. Domišljajući pisca može se reći da je taj pogled na svet rezultat prinude, a ne saglasnosti. Još više od toga, reč je o samonametnutom mučenju sebe mržnjom drugih nacija koja se shvata kao rodoljublje. Nema etnonacionalističkog mišljenja bez razgraničavan ja od drugih mržnjom. Šovinisti su nemoćni prema jakim osećanjima ljubavi i mržnje, pa odsustvo istih osećanja kod sunarodnika preziru i drže za izdaju. Bude strahove, a onaj ko se boji ne misli logički. Razbuđeni strah je moguće višestruko politički koristiti. Nije kritički građanski patriotizam, nego je slepi etnonacionalizam samogubljenje u pogubnom afektu, poslednje utočište nesigurnih ličnosti. Uostalom, kod nas kritičkog patriotizma uglavnom i nema, jer nema samorefleksivnog sećanja čiji je najdublji smisao neutralizacija borbenosti etnonacionalizma odnosno dogme o vlastitoj nedužnosti koja je tvrdi alibi za osvetu. Za sećanje je najvažnije ono što se prećutkuje. U regionu skoro i da nema negativnog pamćenja vlastitih dželata. Zaboravljaju se. Pamte se uglavnom vlastite žrtve. Prvo sećanje još uvek je u nas stranputica na kojoj ne srećete nikoga. Iako negativno pamćenje svedoči o dobrom ukusu kulture sećanja, ono jeste i sila koja odbija da se svidi. Dopadljivo sećanje je ono drugo koje je prenaseljeno vlastitim žrtvama. To je iskrivljena optika, razroko gledanje, ali je i privlačno jezgro svakog etnonacionalizma jer moralistički pravda odštetu i osvetu. A osveta je višestruko porazna. Pre svega zato što neguje mržnju, pa je generator novog krvoprolića. Kopa dva groba. Osveta je porazna i zato što fiksira određenu prošlost kao bit i kao smisao sadašnjice. Ona naprosto guši alternativu i to valja shvatiti, a ne tužiti se u Hagu, kako to danas čine bivši bratski narodi. Odbacujući osvetu, oslobađate budućnost. Zvuči malo nerealno! Možda, ali ni realne mere ne pomažu. Kako graditi podnošljivu trpeljivost? Može li pomoći Brisel? Slabo. Evrokratija u našem regionu traži samo dobar poslovni ambijent. Smeta im islamizacija Albanaca. Ništa više. Iskorenjivanje međunacionalnih omraza je teži i znatno duži proces. I pomenuta Kecmanovićeva knjiga jeste samo segment mogućeg procesa otrežnjenja, a nikako prekretničko štivo od koga treba očekivati rešenje. Knjige kritičkih patriota ne mogu ući u lektiru koju biraju vladajući slepi patrioti, etnonacionalisti. Ovi poslednje pomenuti se ne daju lako razuveriti, pa se ne treba zanositi prosvetiteljskom nadom da se šovinizam lako može pretvoriti u trpeljivu građansku lojalnost. Teško to ide. Ako je uopšte moguće predviđati budućnost etnonacionalizma u regionu onda će to biti do krajnosti lagano i tegobno svladavanje. Pred nama je dugo ledeno doba prekida i gušenja one trpeljivosti koja je bila dostignuta u obe Jugoslavije. Zato treba biti realan i umeriti očekivanja, što, parafrazirajući jednu Ničeovu metaforu, znači da se ne treba zanositi iluzijom da se od životinja mogu napraviti ljudi, ali se mogu držati govori vukovima kako bi se od njih načinili psi.