Često se pitam zašto političke elite na prostoru Zapadnog Balkana međusobno ne uče iz primera dobre prakse, već upravo suprotno kopiraju primere najgore prakse.
Time umesto da čitav region čine boljim za život, oni ga dodatno uništavaju ne razmišljajući o generacijama koje dolaze.
Posle otkrića BIRN-a da se u Nacionalnom parku Kopaonik gradi nelegalni objekat od 1.000 kvm bez dozvole, reakcija naše države ali i međunarodnih institucija koje se bave Nacionalnim parkovima su bila mlake. Prošle nedelje su iz Crne Gore, iz Nacionalnog parka Durmitor, stigle vesti koje govore da ni Durmitor više neće biti isti. Srušen je stari hotel Durmitor, jedini sačuvani hotel, izgrađen između dva svetska rata na području čitavog severa Crne Gore, koji je trebalo da bude proglašen za kulturno dobro. Nakon toga po modelu prezentacije makete „Beograda na vodi“ prezentovan je nekakav projekat sa 3D slikama uz obećanje novih vlasnika da će sagraditi isti ali moderniji hotel. Organizacije civilnog društva i stručna javnost su podigle svoj glas. Ljudi su se organizovali i krenuli da se bore za svoje pravo da se životna sredina sačuva, čemu Nacionalni parkovi valjda i služe.
Pitate se verovatno zašto ovo pišem? Od rođenja skoro da nije prošla nijedna godina a da nisam boravio bar nekoliko dana na Žabljaku u maloj brvnari između Pitomina i Ivan Dola koju je šezdesetih godina prošlog veka izgradila moja baka. Crnogorsko Ministarstvo održivog razvoja i turizma je pre nekoliko godina odlučilo da upravo taj deo Nacionalnog parka izuzme i proglasi ga specijalnom zonom u kojoj ne važe pravila zaštite prirode koja inače važe za nacionalne parkove. Tokom aprila uz simulaciju javne rasprave prezentovana je „Državna studija lokacije Ivan Do“ koja podrazumeva da se u srcu nacionalnog parka urbanizuje priroda, zidaju novi hoteli, menja namena objekata, grade parkinzi i parkovi i u njih ulažu milioni evra.
Kao ljubitelj prirode i aktivista ne mogu da sedim skrštenih ruku dok se priroda u mojoj okolini nepovratno uništava. Kao i ovde tako i tamo pokazuje se da naša životna sredina plaća cenu divlje i neplanske urbanizacije. Zato želim da apelujem i na UNESCO, koji je 1980. Durmitor i reku Taru stavio na Listu Svetskog prirodnog i kulturnog nasleđa, da se zainteresuje za ovaj slučaj.
Svi vi koji ste ikada bili na Durmitoru, volite njegove lepote ili jednostavno volite prirodu možete da širite priču o tome da Durmitor neće biti isti i da trenutna opštinska vlast i Vlada Crne Gore planiraju da uruše stepen zaštite prirode u srcu UNESCO svetske liste prirodnog nasleđa. Divlja urbanizacija Žabljaka je već nanela nemerljivu štetu njegovoj ambijentalnoj celini. Elitni turizam se ne pravi tako što se priroda betonira.
Verujem da jedino javni pritisak možda da da rezultat i povlačenje „Studije o lokaciji“, zaustavljanje gradnje i vraćanje situacije u pređašnje stanje. Mi, ljubitelji prirode i Durmitora, uradićemo sve što je u našoj moći ali znam da bez šire podrške to neće biti dovoljno. Iskustva u odbrani Petog parkića, uspešna kampanja „Neću baru hoću Taru“ i druge građanske akcije daju nadu da i ovoga puta možemo zajedno da se izborimo da Durmitor ostane isti. Zbog njegove lepote ne smemo odustati, jer bez nas Durmitor više neće biti isti. Verujem da mi možemo da sprečimo da nadomak Crnog i Barnog jezera, Mlinskog potoka… krene masovna gradnja i nepotrebna urbanizacija.
Autor je predsjednik UO Centra modernih veština
(danas.rs)
Bonus video:
