Samo se upornim pokušajima sprovođenja apsurdnih ideja može postići nemoguće. Besmisleno je neprestano činiti jedno isto i očekivati različite rezultate. (Albert Ajnštajn)
Tokom 30-ih godina prošlog veka, italijanskom i nemačkom narodu - a i čitavom čovečanstvu, takođe - ponuđen je fašistički (nacistički) izazov. U tom trenutku evropske istorije, ova dva naroda tom izazovu nisu odolela; nisu umela da na njega daju adekvatan odgovor pa je zato ostali deo čovečanstva morao njime da se pozabavi. I odgovor je dat, a cena tog odgovora je bila katastrofalno visoka: preko 70 miliona ljudskih života.
Ruskom narodu je početkom ovog veka ponuđen istorijski izazov u obliku putinizma. Taj putinizam je tokom proteklih 18 godina ojačao, omatorio, dobio otvoreno fašističke crte, brižljivo kultivisao takozvanu vertikalu vlasti i na nju čvrsto nasadio Rusiju. U istorijskoj perspektivi putinizam bez sumnje čeka ista ona sudbina s kojom su bili suočeni italijanski fašizam i nemački nacizam.
Međunarodna zajednica se za sada ograničava samo na politiku izolacije. A kada se smrtna pretnja putinizma nad svet nadvije, što će se ako na vreme ne bude zaustavljen neizbežno i dogoditi, on će izvana biti uništen. I s obzirom na nuklearni arsenal koji Rusija poseduje, cena odgovora će ovoga puta biti neuporedivo viša. Moguće je da će tom prilikom i znatan deo čovečanstva takođe morati da bude uništen.
Može li se putinizam unutar Rusije zaustaviti? Danas se i sama pomisao na jedno ovako postavljeno pitanje smatra naivnošću koja se graniči s glupošću. Pametni ili odlaze, ili nalaze uhlebljenje u režimu.
A naivni i glupi, takvi kao ja, rukovodeći se Ajnštajnovim mislima navedenim u epigrafu, nastavljaju da razmišljaju o tome kako bi on mogao biti smenjen.
U Rusiji danas postoji i glavni lider opozicije. Njegovo ime je Aleksej Navaljni. On i njegov tim su poslednjih godina obavili ogroman i veoma važan posao: sproveli su veliki broj važnih istraživanja, utvrdili kriminalnu delatnost vlasti i s rezultatima tih istraživanja upoznali znatan deo stanovništva. To je razlog za njegovu veliku popularnost. To je takođe i razlog za to što ga vlast na sve moguće načine sprečava da učestvuje na izborima. Njegov tim je u svim većim gradovima Rusije osnovao protestne štabove i zahvaljujući tome Navaljni je jedini opozicionar sposoban da desetine hiljada ljudi izvede na ulice. I to je više nego očigledno.
Međutim, iz dana u dan postaje očigledno još nešto: ta zaista zamašna opoziciona delatnost Alekseja Navaljnog je zašla u ćorsokak. Iz onoga što on i njegov tim svojim sledbenicima nude jasno se ocrtavaju samo dve opozicione aktivnosti: tačno i umešno prebrojavanje novca koji je režim pokrao i organizovanje velikog broja ljudi spremnih da izađu na ulice. Ne kažem, i jedno i drugo je više nego neophodno, no za demontažu režima je to očigledno nedovoljno. „Ovde smo mi vlast“ i „varalice i lopovi – sada ste gotovi“ jesu parole koje se već punih šest godina skandiraju na protestima širom Rusije, i one se mogu skandirati još toliko a da se pritom ništa ne promeni. Pored toga, pozicija Alekseja Navaljnog se odlikuje i nekom vrstom političkog solipsizma: „Izbori u kojima ja ili moja stranka ne učestvujemo, to nisu izbori“.
Kritikovati Navaljnog u vezi s njegovim pogledima na svet, njegovim političkim programom ili za to što čini ili ne čini, stvar je koju svakako treba raditi. Ali, uz dužno poštovanje, priznajmo da je to ipak nezahvalna i neaktuelna rabota. Taj čovek se bavi neopisivo napornim poslom aktivnog ruskog opozicionara, taj posao obavlja odlično i za to mu moramo biti zahvalni. Ali postoji još jedna važna stvar koju treba napomenuti. Projekat „Navaljni“ je po svojoj organizacionoj strukturi zapravo vertikala opozicije. Njegovi štabovi protesta su zapravo opozicioni klonovi Putinove vertikale vlasti i u toj činjenici se krije glavni problem njegove opozicione delatnosti. U sukobu dve vertikale, uvek će pobeđivati ona koja poseduje više finansijskih, bezbedonosnih, administrativnih i informativnih resursa. A verovatnoća da će u nekom trenutku opoziciona vertikala posedovati više resursa od vertikale vlasti, nažalost, jednaka je nuli.
To ne znači da je projekat „Navaljni“ pogrešan, štetan ili nepotreban. To samo znači da je on nedovoljan. Njemu paralelno ili, ako vam je više po volji, „perpedikularno“ treba izgraditi sistem koji bi po svojoj organizacionoj strukturi bio horizontalan, to jest njegova mreža regionalnih štabova protesta bi u startu morala biti postavljena horizontalno. Takva bi se mreža mogla napraviti organizacijom širokog društvenog dijaloga, što je u savremnim uslovima sasvim izvodljivo.
Budući da je izgrađena po imperijalnom principu, osnovna slabost putinske vertikale je sklonost ka permanentnoj degradaciji njenog regionalnog rukovodstva. Iz tog razloga ova se vertikala pretvara u kolosa na glinenim nogama. Zadatak društvenog dijaloga bi bio otkrivanje, konsolidacija i samoorganizacija onih ljudi u unutrašnjosti koji su spremni da artikulišu najaktuelniju problematiku njihovog grada ili regiona.
Možda će stanovnicima Krasnojarska, Voronježa ili Vladivostoka, udaljavanje Putina od vlasti i demontaža njegovog režima jednoga dana biti cilj koji će ih mobilisati, no „mišice protesta“ valja vežbati na nekim bližim i lakše rešivim zadacima, kao što su na primer pravosudni, ekološki, obrazovni, medicinski i ostali konkretni problemi ljudi. Politizaciju lokalnih problema je lakše postići ako protestima rukovode meštani, ljudi koji su i sami žrtve tih problema. Jer kada na proteste dolaze politički lideri iz Moskve, teško je stanovnicima regiona odagnati sumnje u pravi motiv njihovog dolaska. Za njih su oni „kao i svi Moskovljani“. Dolaze da „osedlaju naš protest“ i iz njega izvuku političke dividende.
Važan uslov za uspeh ovog projekta je odsustvo političkih ambicija među organizatorima ovog društvenog dijaloga. Njihova uloga i status bi morali biti neka vrsta političkog posredništva. Ovi bi ljudi morali biti neka vrsta „političkih brokera“ zaduženih za stvaranje komunikacione mreže i bez ambicija da stanu na čelo tog procesa. Drugim rečima, ovi ljudi bi morali biti spremni da na sebe preuzmu ulogu „humusa“ na kome bi se uzgajali budući regionalni politički lideri. Bez njih, crno nam se piše, i sve sam čvršće ubeđen u to da je nedostatak baš takvih ljudi jedna od glavnih prepreka za stvaranje opozicione horizontale u Rusiji.
(Kasparov.ru; Peščanik.net; prevod: H. MORENO)
Bonus video:
