Povodom dvadeset godina od zločina deportacije izbjeglica
Krajem ovog meseca navršava se dvadeset godina otkako je u Crnoj Gori izvršen zločin protiv izbeglih Muslimana iz Bosne i Hercegovine, kolokvijalno nazvan ”deportacija izbeglica”. Njih su državni službenici Crne Gore 1992. sistematski pohapsili i izručili pripadnicima vojnih snaga Radovana Karadžića da im posluže kao taoci za razmenu zarobljenih srpskih vojnika. Većina izručenih odmah su streljani, a nekolicina mučeni u logorima i na kraju razmenjeni. Još uvek se nekim žrtvama ovog zločina ne zna ni grob, niti se zna gde su tačno ubijeni. Zna se da su svi bili civili koji su u Crnoj Gori potražili spas od rata, da su uhapšeni bez pravnog osnova i organizovano isporučeni uglavnom iz stanice milicije u Herceg Novom.
Šesnaest godina kasnije, posle četvorogodišnje parnice, Crna Gora je prihvatila poravnanje i platila obeštećenje od preko 4 miliona eura za 200 članova 42 porodice stradalih i osmorice preživelih žrtava. Ovo je nezapamćen primer kolektivnih reparacija za žrtve u ovom napaćenom regionu i jedan od svetlih primera kolektivnih reparacija u svetu. Uspehu oštećenih doprinelo je intenzivno interesovanje međunarodnih organizacija za njihov slučaj i kontinuirana pažnja crnogorskih medija, istaknutih predstavnika građanskog društva i pojedinih političkih partija.
S druge strane, ni do danas, dvadeset godina kasnije, zvanično se ne zna ko je odgovoran za ovaj zločin. Tadašnji predsednik RCG, Momir Bulatović, objasnio je da se radi o ”državnoj grešci”, čije bi iskupljenje, prema tome, mogla i da plati sama ”država” u liku njenih poreskih obveznika, iako mnogi od njih nisu bili ni u kakvoj poziciji da o ovom zločinu odlučuju, pa čak ni da glasaju za one koji su odlučivali. Još neprijatnije je to što ni crnogorski sud nije načisto s tim da li je ovakav slučaj uopšte ratni zločin. Po mom mišljenju, objašnjenom u usvojenoj žalbi majki dveju žrtava protiv prvostepene krivične presude, sud još uvek nije načisto ni sa međunarodnim humanitarnim pravom po kome bi morao da sudi.
Crnogorsko tužilaštvo, sudeći po optužnici, vidi da se ovde radi o ratnom zločinu protiv civila, ali samo zbog njihovog ”nezakonitog preseljenja”, kao da su preseljeni na neko lepo, mada nepoželjno mesto, a ne u fočanski logor smrti, kako je to utvrdio i Haški tribunal. Problem sa crnogorskim tužilaštvom je i kontinuitet učešća u samom zločinu, za koji su policiji dali zeleno svetlo, o čemu svedoče i državna dokumenta i Momir Bulatović. Tadašnji čelnik tužilaštva, Vladimir Šušović, još uvek je član Tužilačkog savjeta Crne Gore. Tako se državno tužilaštvo prema ostvarivanju pravde u ovoj stvari odnosi u skladu sa svojom istorijskom ulogom. Vrhovni državni tužilac, Vesna Medenica, pokretanje istrage te 2005. godine nije objavila ponosno na konferenciji za medije, već na prvom parničnom suđenju, da bi odbranila državu od odštetnih zahteva žrtava. Zahtev za sprovođenje istrage spremljen je tako da je 15 pokojnika predloženo za svedoke. Tek posle poravnanja, u januaru 2009, tužilaštvo je optužilo devetoricu državnih službenika pretežno nižeg ranga, izuzev tadašnjeg šefa državne bezbednosti i jednog od pomoćnika ministra unutrašnjih poslova. Nije istražena komandna odgovornost tadašnjeg vrha vlasti, premijera i predsjednika, koji su po službenoj dužnosti primali biltene državne bezbednosti i morali znati za sva hapšenja u Crnoj Gori u tom ratnom vremenu.
Danas na optuženičkoj klupi nisu svi za koje se opravdano može pretpostaviti da bi tamo trebalo da se nađu, osnov za pojedinačne optužnice je neprecizan i nedovoljno ozbiljan, a ni sve žrtve nisu popisane. Delovi slagalice ređaju se samo onoliko koliko je neophodno da bi se stvar odužila u nedogled.
Suđenje u prvom činu završilo se neverovatnom presudom u kojoj je zaključeno da optuženi državni službenici nisu mogli da izvrše ratni zločin jer tadašnja Savezna Republika Jugoslavija, u čijem je sastavu bila Crna Gora, nije objavila rat Bosni i Hercegovini! Kao da je u međunarodnom pravu dovoljno da država ne objavi rat da bi neometano zločinila i omogućila da to sve zastari. Kao da je u tako jezivim i tragičnim stvarima dovoljno biti dovitljiv, ne objaviti rat i izbeći odgovornost. Presuda je opravdano izazvala sumnje o političkom uticaju, jer bi, da je opstala, oslobodila odgovornosti ne samo optužene, već i sve druge koji bi mogli da se dovedu u vezu s ovim zločinom.
I konačno, dvadeset godina kasnije, Crna Gora nema ni dan sećanja, ni spomenik za najmanje 42 stradale žrtve ovog zločina. I ove godine gledaće nas njihova lica sa plakata pravljenih za neku od proteklih godišnjica. Pravda ni formalno nije zadovoljena, niti je to u izgledu. Postupak koji bi morao biti uverljivi dokaz vladavine prava svakodnevno se pretvara u aferu, dok su žrtve već gurnute u istu, bezimenu humku. Tako se unosi konfuzija i relativizuje zločin. Tako se ne sprečava da sutra ponovo zbog imena ili veroispovesti stradaju naša deca i unuci.
Bonus video:
