Trenutni ishod višenedeljnog protesta studenata je takav da je Plenum studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu saopštio da blokadu nastave zamrzava, da svoj protest nastavlja okupacijom jedne učionice, uz zahtev da uprava Fakulteta obezbedi, između ostalog, i prostorije u kojima bi se nesmetano mogle održavati njihove dalje aktivnosti, te da odustane od najavljenih sudskih tužbi protiv nekih od aktera ove pobune. Predstavnici Plenuma saopštili su i to da se pobuna nastavlja, ali da ona sada samo menja svoju formu. Sve to je deo izlazne strategije studenata Plenuma posle odbijanja da se uvaže njihovi početni zahtevi vezani za smanjenje iznosa školarine i druga bitna studentska pitanja. Tehnički gledano, dakle, može se govoriti o neuspehu pobune. Ali, sa drugog stanovišta, ovo se ponajmanje može tumačiti kao neuspeh studenata. Neki neuspesi dostojniji su poštovanja i važniji u simboličkom smislu, shodno svojim proklamovanim ciljevima i naporima da se oni ostvare, od pojedinih prividnih uspeha, posebno onih ostvarenih korištenjem državne mašinerije.
Studenti su se hrabro i artikulisano suprotstavili jednom uhodanom mehanizmu kakav je Univerzitet. Ali, jasno je da je u ovom slučaju Univerzitet bio samo predstraža, a da je prava adresa njihovih zahteva bila država, odnosno načini njenog aktuelnog funkcionisanja. U svemu tome, ključni zahtev koji je Plenum ispostavio, za državu svakako najskandalozniji i najopasniji, bio je taj da se smanje školarine, odnosno da one budu u visini tri minimalne plate. To je pre svega socijalni zahtev, ali u nekom širem smislu i politički. Njegovim prihvatanjem “pojeftinilo” bi studiranje, odnosno bilo značajno olakšano studentima i njihovim roditeljima, a samo obrazovanje dostupnije širim slojevima. No, ova država nije “ona od pre”, iz Titovog vremena, koja je studentima omogućavala besplatno ili povoljno školovanje, svim građanima besplatnu zdravstvenu zaštitu i sl. Pored toga, za državu postoji i opasnost udovoljavanja ovakvim zahtevima jer se time narušavaju pravila igre koja su već dugo samorazumljiva i ne podležu preispitivanju. Drugim rečima, prihvatanjem studentskih zahteva u ovakvom obliku uveo bi se opasan presedan u ekonomskom pogledu i zato je jasno zbog čega je ovakva država nužno morala odgovoriti na ovakav način. Ona pre svega mora, u apsolutnom smislu, održati način kreiranja politike “odozgo nadole”, te i dalje držati pacifikovanim pasivne čekaoce boljeg života, a nikako podsticati da oni budu aktivni učesnici koji se bore za širenje opsega dostojnijeg i kvalitetnijeg života. Kada bi sve društvene grupe koje čame i grcaju u zapećcima današnjeg srpskog društva postavile slične zahteve ka budžetu kao studenti (u državi gde svi nameti mogu jedino da se povećaju, a nikako da se smanje) i kada bi istrajale u tome, vrlo brzo bi se uzdrmala i srušila piramida zasnovana na interesnoj povezanosti uskog sloja ljudi, političkih stranaka i krupnog kapitala, čiji “malter” sačinjava korupcija i besramno arčenje državnih para. Zato ovakvoj državi trebaju isključivo “preparirani” građani, u okviru toga i studenti, koji rajinski trpe, povinuju se uhodanim pravilima igre i ništa ne traže. Trebaju joj i radnici koji pristaju da žive u gotovo dikensovskim uslovima, trebaju joj beskrvni sindikati koji se tobože bore za interese radnika...
Vlada i Univerzitet su se pobuni suprotstavili klasičnim legalističkim argumentima: skandalozan je upad, blokada, nasilje, onemogućavanje drugih studenata da prate nastavu, ugrožena je regularnost semestra, plenumaši nisu legitimno izabrani, ne predstavljaju nikoga, postoji studentski parlament... U dosta stvari taj legalizam pokazao je neodoljive sličnosti sa mašinerijom za ocrnjivanje i gušenje studentskih protesta iz Miloševićevog vremena, uz veoma problematičnu reakciju rektora. Odbijajući pomenute optužbe za sličnost sa miloševićevskim metodama i državom, odgovarano je da je sada sve drugačije jer je ovo “ipak demokratska država”. O tome bi se, naravno, moglo naširoko govoriti, posebno o pitanju da li je sve to samo parola koja treba da pokrije činjenicu da u toj demokratiji danas imamo na delu svojevrsni teror države nad većinom svojih građana (partizacija države, skandalozne odredbe radnog prava, efikasno održavanje atmosfere beznađa…). U svetlu toga, a kada je reč o samim metodama studentskog Plenuma, koje su toliko kritikovane, možemo se zapitati: Da li su oni trebali svoje zahteve sročiti u formi apela i poslati mejlom na adresu Vlade Srbije? Kako drugačije delotvorno ispostaviti neki zahtev u zemlji gde se ništa ne rešava ukoliko se ne pribegne ekstremnim merama, blokadama i slično, a i tada jedva i, po pravilu, polovično? Ovakav studentski način borbe, naglašeno aktivistički, bio je zapravo jedini mogući efektan odgovor na visok stepen njihove zapostavljenosti i izrabljivanja. Time su studenti Plenuma pokazali svoje nepristajanje na pravila koja se nude kao racionalna, a po svojoj suštini su zapravo devastirajuća i nikako u interesu većine građana Srbije. Suštinu studentskog protesta nisu činili iracionalnost i nasilje, kako se htelo predstaviti, za razliku od ranijih akcija desničarskih grupa, koje su takođe odgovor na sveopštu besperspektivnost, ali čije se nezadovoljstvo pokazuje kroz destrukciju koja ne vodi nikuda. Studenti Plenuma su, slično studentima u Zagrebu, kao i građanima-“okupatorima” Njujorka i drugih svetskih gradova, deo novog aktivizma i nepristajanja na političku i socijalnu pasivizaciju, kojim se ujedno otkrivaju i proklamuju nove definicije politike, racionalnosti i demokratije.
Od studeni Srbije predstavnici Plenuma pokušali su se skloniti na fakultete, ali im ni tamo nije bilo baš toplo. Pored izostanka podrške većeg broja studenata, uočljiv je bio i izostanak podrske značajnijeg broja univerzitetskih profesora. Neki od njih ne samo da nisu dali podršku, već su i vređali studente, pa čak i fizički nasrtali na njih. Izostanak podrške profesora uopšte ne treba da začudi. Oni su tihi pobednici tranzicije, ne glavni, istina, ali u ovim okolnostima neko ko je u sasvim dobrom položaju i time veoma sklon konformizmu. Za vreme Miloševića bili su skrajnuti, može se reći i poniženi, ali sada, ako se sudi po finansijskom tretmanu, mogu biti veoma zadovoljni. No, to njihovo zadovoljstvo vezano je značajnim delom upravo za nezadovoljstvo studenata, jer se u dobroj meri plaća iz studentskih džepova, odnosno iz džepova njihovih roditelja. Pokazalo se da uprave fakulteta nisu baš tako nesnalažljive da ne bi iskoristile mogućnosti transformacije “hramova znanja” u svojevrsne sofisticirane kompanije sa solidnim profitom. Otuda, recimo, upisne kvote bez ikakvog osluškivanja potreba tržišta rada i potpuni tajac pred komercijalizacijom znanja i opadanjem kvaliteta studiranja.
U situaciji kad njihovi zahtevi nisu dočekani blagonaklono ni od strane profesora ni od strane kolega studenata, posebno ne od strane Univerziteta i Vlade, uz priličnu nezainteresovanost medija da se udube u suštinu ove pobune i izveštavaju bez senzacionalizma, studenti Plenuma nisu objektivno mogli postići više. Oni, zaista, nisu predstavljali nikog. Izuzev sebe samih. U tome je njihov uspeh. Uprkos studeni Srbije.
Bonus video:
