Istoričari već otvaraju debatu o tome na kog diktatora najviše liči Aleksandar Vučić. Oni najvrelije glave odmah revolveraški pucaju iz oružja najvećeg kalibra i u dahu izgovaraju Firerovo ime.
Drugi ga predstavljaju kao frankenštajnskog mutanta i omiljeno čedo iz perverznog braka crveno-crne koalicije. On je usavršio komunistički koncept partijske države, reaktivirao kult ličnosti kao paralelnu religiju u Srba, a Šešeljev verbalni primitivizam učinio medijskim mejnstrimom. Treći potragu završavaju tek na Dalekom istoku i koloritne sletove u Pjongjangu već vide na prepunoj Marakani, iznad koje se i danas nekima priviđaju duhovi.
Dugo su Srbi bili naviknuti da iznad vlasti jednog čoveka ne postoji ništa, ni Bog, ni ideja, ni priroda. Bilo je potrebno pola veka da se shvati da ta politika nije samo zasnovana na pogrešnim premisama, već da ona pražnjenjem svojih kostura iz ormara zakopava tuđe kosture u masovne grobnice. Slično otrežnjenje doživeće i oni koji slede Vučića.
Postoje dve vrste njegovih sledbenika.
Prva je euforična i osvetoljubiva, ideološki isključiva i beskrupulozna. U okršaju sa neistomišljenicima oni su bezobzirni i upotrebljavaju sva sredstva koja su im na raspolaganju. A na raspolaganju im je sve, svi državni resursi i svemoćna partijska mašinerija.
Druga vrsta je oportunistička, tiha i bezlična. Oni naprednjački konglomerat koriste kao pistu sa koje uzleću do visina koje bi im bile nedostižne u normalnom društvu i u državi jednakih šansi za sve. Ta beskičmenjačka lukrativnost, pravdana šićardžijskim načinom preživljavanja ili carpe diem mitologijom, zajednički je imenitelj široke baze još uvek visoke piramide moći SNS-a. A piramide su zapravo grobnice za faraone?
Pomenuta vrsta je najveći deo naprednjačke kadrovske baze. Takvi foto-roboti, ili samo roboti, izlaze iz njihovih regrutnih centara sa specijalnim zadacima da pokrivaju funkcije u državnoj upravi i javnim preduzećima. Oni su tačka preseka i mesto srastanja partije i države. Da bi opravdali dobro plaćeno uhlebljenje, ucenjeni žestokom konkurencijom, koja kao besan pas čeka posustajanje i prvu grešku odabranog, oni oberučke prihvataju ulogu prostog oruđa, koje preko releja izvršava zadate naloge.
Veoma je upadljiv učinak postignutog društvenog položaja na metamorfozu njihove psihe i tela. Markirana odela koja ih okuju i zamene pršljenove, skupe kravate zahvaljujući kojima mogu hodati uspravne glave, lakirane cipele koja zveče kao kopita i najavljuju njihov galop. Oni ne govore srcem, već vrhom jezika. Njihovi stavovi su unapred naučene fraze, a neretko povišenim tonom neuspešno pokušavaju da zamaskiraju svoje upadljive nedostatke.
Aleksandar Vučić ima sve veću organizaciju, ali sve manje pristalica. Taj politički homunkulus i dalje postiže zadovoljavajuće rezultate, centrala suvereno kontroliše periferiju, pokreti su koordinisani i mogu zadati solidne udarce. Ali, svi pokazatelji upozoravaju na sve veće osipanje onog dela biračkog tela koje iz ubeđenja glasa za režim.
Zna Vučić da je Srbija zemlja u kojoj se vladar ili obožava ili proklinje. Do sada je uspevao da strahom vlada i da strah pretvara u glasove, a očaj u aplauze i laskanje. NJegov govor tela više ne prati telo govora. Na njemu je primetan fizički umor. Poruke koje šalje aktiviraju primarne, životinjske nagone i drže građane u stanju pripravnosti, ali to verbalno nasilje proizvodi sve veću štetu i efekat bumeranga.
Na kog diktatora liči Vučić? Danas, on podseća na Gadafija. U prvi plan isturio je žene kao prvu i poslednju liniju odbrane, prihvatajući podmukli plan svojih medijskih savetnika da Srbi na žene u politici gledaju na poseban način. Ove njegove su po pravilu i po zadatku bezobrazne i drske. Retko ko će slušati šta govore, ali će im dovoljan broj će pozavideti na hrabrosti. Opozicija je tu stavljena u „lose-lose“ poziciju. Ako odgovori istom merom, telohraniteljke će postati mučenice, a Vučićev rejting će ostati netaknut. Ako se ustukne, opozicioni sledbenici izgubiće poverenje u svoje vođe koje nisu sposobne da savladaju Zekićku, a kamoli Vučića.
Zato je jedini način uprostiti stvari. I na jednoj i na drugoj strani. Meta je Vučić! Ni RTS, ni Pink, ni tabloidi. Ignorisati i Simu i Zekićku i Mitrovića i marksiste. Isto je i sa onima koji se premišljaju ili prenemažu. Nemate izgovor. Vučić je meta. Ni Kosovo, ni EU, ni NATO ne može da vam služi da pravdate svoju inertnost. Živimo godinu raspleta. Na ulice!
(danas.rs)
Bonus video:
