Komičar? Čovek bez svojstava i zanata, na primer, nameran da živi od pokušaja da zasmejava druge. Glumac koji je zauvek ispao iz konkurencije za dodelu karakternih uloga. Badavadžija, kad u teškoj besparici pogleda sebe u ogledalu i zaključi kako je sirotan bez zanata, ali neodoljiv: vri od šarma, krivonos je i ružan, ali nije grdan, sam je sebi urnebesan. Zaceni se kad se vidi.
Onaj koga su ozbiljni ljudi proglasili komičnim. Onaj koga su komičari proglasili ozbiljnim.
Veliki su retki, najveći su postali nezaboravni klasici, pretvarajući svoju originalnu duhovitost i čarobnu igru u nedostižnu umetnost. Ali, taj je poduhvat, izvan retkih vrhunaca, tegoban i mučan. Teško je zasmejati bilo koga, uloga klovna od opšteg značaja je tuga božija: ’ajde, komičar, kaži nešto smešno!
No u ovom će se ogledu autor odvažiti da zaviri u simbiozu, ili čudesnu no prirodnu smesu komedije i politike. Odnosno, imaju li komičari, ma šta taj pojam značio, dobre mogućnosti da se dohvate visoke vlasti i da se drže te osobene pogodnosti u najznačajnijem obliku komedije. A ona - ta pogodnost - bez izuzetka izaziva tešku opijenost i smrtonosnu zavisnost, sve do prekomerne doze koja može da izazove i masovni pomor. Nezavisno od toga da li je na presto zaseo komičar ili tragičar. Ili liričar. Ili obična seoska bena. U Ukrajini je za predsednika onomad izabran Volodimir Zelenski. On jeste tamo bio nekakva tv zvezda, i igraopredsednika, odnosno bio je njegova estradna parodija. Ideja da iz sfere neškodljive komedije pokuša da se spusti do prljave vlasti, pokazala se ostvarivom. Čak i ako propadne kao predsednik, a možda neće, Zelenski je pokazao da se svaka visoka vlast, ma čija i ma gde bila, odvija kao neprekidna farsa, sa vrlo dramatičnim i opasnim razarajućim digresijama. Mnogi je glumac i pre Zelenskog pokušao da se domogne vlasti. Na svoj način to je uradio Džon But, akter Fordovog pozorišta u Vašingtonu, koji je sišao sa scene, popeo se do lože i ubio Abrahama Linkolna.
Osrednji epizodni glumac, Ronald Regan, postao je uspešni predsednik SAD. Bilder, terminator i komičar Arnold Švarceneger bio je guverner Kalifornije.
Bata Živojinović, Valter i Bulidža, neostvareni pastuv Štefice Cvek, propao je kao predsednički kandidat.
U doba Tita, Miodrag Petrović-Čkalja bio je najpopularniji Jugosloven. Po anketi tadašnjeg Čika, za desetak hiljada glasova ispred Broza.
Čkalja je imao glasove, ali nije želeo da bude predsednik, ako je već postao nezaboravni kuvar Jordan u Servisnoj stanici. Ovde nema komičara koji bi iz svog posebno uređenog sveta otišao na Andrićev venac.
Da bi tamo bilo komičara, nije potrebno da budu glumci.
Jedan od najznamenitijih bio je Tomislav Nikolić, čije su nestvarne političke izjave, ali i ideje, obznanile prirodni talenat za originalne budalaste komedije apsurda. Taj je periferijski đilkoš lako mogao da svoj neosporni dar ostvari krećući se obrnutim putem od Zelenskog: da iz predsedničke fotelje postane nepismena zvezda nacionalne komedije, polutanska parodija samog čina najave istinskog sloma. Predsednik koji suvereno igra sebe bivšeg, kao tragikomični simbol opšteg vrednosnog rasula.
Ali, umesto da svojim umetničkim preobražajem pokaže da je ono najgore stiglo do vrhunca i tu prestalo da postoji, TN je samo najavio dolazak velikog majstora tragedije, komedije, poetike, plačipičkarenja i patetične lirike. Beskrajno otvorenog teatra u kome je zvezda samo jedna: on je scenarista, scenograf, kostimograf, reditelj, šaptač. I naravno, artist i model koji ubitačnu monodramu kazuje bez prekida, pantomimičar, vlasnik lutkarskog pozorišta, opsenar, uvek u jednoj te istoj besmislici koja nema epilog, niti poentu niti srećan niti bilo kakav dobar kraj. Glumac naturščik, sam svoj i svačiji majstor, lice u svim nerazmrsivim zapletima i nemogućim raspletima, bez hepienda.
Da li je on komedijant u politici, koji se daleko pre Zelenskog, iz opskurnog dramoleta, igrom smešnog slučaja, popeo na sam vrh vlasti? Izgleda da jeste. Ma kako nam se činilo, mi ipak živimo u strašnoj igri koju nam je organizovao vrlo loš komičar, bez dara za bilo šta dobro. Lik iz neopisivo loše komične predstave je neobuzdani pajac, lišen sopstvene i nadležne kontrole. Toliko neodoljiv, odvratan i opsednut svojom neophodnošću, da bi unesrećeni građani, pred tim krajnje neprijatnim prizorom, ipak morali da se upišavaju od smeha. Ali, građanstvo to ipak ne čini. Ćuti, odlazi odavde ili umire. U Srbiji smeha više nema. Takva je to stravična komedija.
(Peščanik.net)
Bonus video:
