Mnogo je lakše navići se nego oguglati na jedinstven misaoni sklop i verbalni nastup predsednika Srbije, to jest na zbunjujuću kombinaciju serijskih izliva za slušanje neprijatne samohvalisavosti s nekom vrstom samosažaljive malodušnosti, gotovo nihilizma. U istoj bi nam rečenici Aleksandar Vučić znao objasniti i koliko je ono što on radi od neprocenjive vrednosti i značaja te bez presedana u novijoj istoriji, i zašto je sve to ipak osuđeno na propast. Dakako, ne njegovom krivicom, nego zato što mediokritetski savremenici nisu u stanju da isprate njegovu izuzetnost i vizionarstvo.
Najnoviji primer ovog apokaliptičnog tona posebno je zanimljiv zbog moguće dalekosežnosti njegovih posledica. Vučić je posle berlinskog skupa, naime, dramatično tronutim i utučenim glasom objavio da je njegova ideja, što će odmah reći i zvanična politika Srbije, o „razgraničenju sa Albancima“ - mrtva. Tačnije, ubijena.
Još preciznije - nije joj ni data šansa da se rodi. Jer su, kako ne baš razgovetno sugeriše Vučić, „svi“ protiv nje, od važnih evropskih adresa preko regionalnih faktora pa do „našeg naroda“, kako Vučić kaže s potmulim prekorom u glasu koji kao da je napustio svaku nadu (mada je nejasno ko je „narod“ išta pitao o tome, kada i na koji način). Izgleda, naposletku, da čak ni u Rusiji ova ideja nije naišla na entuzijazam, razumevanje i podršku. Da stvar bude još više zabrinjavajuća, Vučić pomalo zagonetno nagoveštava da bi propast politike razgraničenja mogla doneti veoma ozbiljne nevolje i nesreće; ljude sa traumatičnim iskustvom iz devedesetih naročito obespokojava kad moćni i važni ljudi iz političkih vrhova počnu o nekim mogućim budućim nesrećama da govore kao o fatumskoj neizbežnosti, kao da je u pitanju prirodna nepogoda ili kosmički fenomen, a ne nešto što ljudi „organizuju“; a ko to organizuje, taj to može i da spreči.
E sad, kad vidimo gde smo to zabasali, možda je vreme da vidimo kako smo uopšte došli dovde? Ideja o nekoj vrsti „etničkog razgraničenja Srba i Albanaca“ na Balkanu mnogo je starija od sadašnje vlasti, ali niko pre nje kao da je nije preterano ozbiljno shvatao, svakako ne toliko ozbiljno da bi oko nje svio najveći deo onoga što deklariše kao svoju zvaničnu politiku.
Vučića i njegov SNS od samog uspona na vlast prati fama da su do nje došli, odnosno da - najblaže rečeno - nisu sprečeni u tome zato da „završe kosovsku priču“ i time posle skoro tri decenije okončaju sleganje tla i novi preustroj regiona nakon raspada Jugoslavije. Mnogima je neodoljivo zvučala teorija zavere o postojanju takvog „dogovora“ ali, ako ga je i bilo, izgleda da strane nisu baš pažljivo slušale jedna drugu, ili su sve radile s figom u džepu.
Fama o drugačijoj, čak emancipovanijoj kosovskoj politici Vučića i ekipe od one koju su zastupali njihovi prethodnici zasnovana je na uverenju da oni „isporučuju“ (deliver), dok su prethodnici, ko manje ko više, „zatočenici ustavne preambule“, otuda i samoonesposobljeni da ponude bilo šta u korelaciji sa zemaljskom stvarnošću. Može biti, ali seksepil ovog stvarno ili navodno novog pristupa odavno je iščileo. Biće da je i strana koju personifikuje Vučić računala s tim da će u dugotrajnim pregovorima – tokom kojih će se nad srpskom javnošću primenjivati „tehnika kuvanja žabe“ – izboksovati simbolički važne koncesije, da ne bi ispalo da se „daje nešto za ništa“ (kao da se u startnoj poziciji još uopšte nešto zaista „ima“).
Međutim, teritorija i stanovništvo nikada i nigde nisu tek puka simbolika. Ostalo je nejasno kako se to u zvaničnom Beogradu zamišlja da bi se Kosovo odreklo granica pod kojima je međunarodno priznato - i ko bi to uopšte ikada uradio na njihovom mestu? Osim, možda, ako bi kompenzaciju dobili na nekoj drugoj strani, recimo u vidu Preševske doline. Da li bi Vučić ikada smeo da zagrize tako duboko u nešto tako tvrdo?
Recimo da nikada nećemo saznati, jer nam to znanje ne bi služilo ničemu: najveći deo „međunarodne zajednice“, a pre svega EU faktor, kao i susedi iz hronično turbulentnog regiona, zapravo su na ovu zamisao o „razmeni teritorije“ (a valjda i stanovništva) skočili kao opareni, sasvim razumno podsećajući na kataklizmu koju je izazvao prethodni ciklus poigravanja s granicama na Balkanu - a to su bili krvavi postjugoslovenski ratovi. I tako smo došli do stanja blokade, nad kojim Vučić sada teatralno zdvaja i lamentira. I šta sada sledi? Jed i frustracija nad propašću nečega što je, dakako, na propast i samo na propast od prvog trenutka i bilo osuđeno, zvanična Srbija izražavaće još neko vreme, i to ne samo kroz Vučićeva usta nego i, recimo, kroz zaumne solilokvije opskuranata poput ministra odbrane Vulina, čija je jedina prava funkcija da vlastitim primerom tj. metodom kontrasta istaknu „umerenost i razumnost“ predsednika Srbije (mada je to sve teži zadatak). Ali, i to će se brzo izgustirati, a problem će i dalje biti tu, u svoj raskoši svoje nerešivosti pod uslovima koji bi zvaničnom Beogradu omogućili da proglasi nekakvu otužnu „pobedu“, kao Milošević u junu 1999.
A bez odlučnog pomaka na tom putu nema ničega ni nalik na evrointegracije, a bez njih nema ni konsolidovanja stanja u samoj Srbiji, koja će neminovno bivati politički sve turbulentnija, a to će opet povećavati nervozu i paranoju vlasti, i tako u krug, ili u nedogled. A više ni Vučić nipošto nije siguran da za to ima dovoljno vremena na raspolaganju.
(slobodnaevropa.org)
Bonus video:
