Kad sam u jesen 1980. osvojio Ulicu Gospodara Vučića, osetio sam da Beograđani žive u organizmu koji nema jednu kičmu, već ensemble sačinjen od nekoliko njih, od kojih je jedna, Bulevar (tada Revolucije), izgledom najmasivnija, ili takvom ustrojena, pa je olako smatraju neprikosnovenom ili, još pogrešnije, jedinom.
Oni kudikamo plići kičmu će pronaći u lepoj, ali jalovoj stradi koja povezuje Terazije sa Slavijom. Posle maršala i vladara, niko kao i da ne zna kako se ta ulica tačno zove, jer Milan nikada nije kraljevao prečanima i strancima, koji u ovoj ulici mahom žive, posluju i šetaju se.
Ulica Gospodara Vučića, nekadašnji Gospodarski drum, počinje kao ćorsokak (sve uredno, s bankinama, da ništa ne može da prođe) na severozapadnom obodu Dušanovca; ili, reći će drugi, na krajnjoj jugozapadnoj tački Neimara, čiju arogantnu secesiju Čuburci nikad neće priznati. Dugačka je dva kilometra i sedam-osam stotina metara. Posle uvertirnog romskog dela, koji unekoliko pripada Ustaničkoj - tu uvek ima dece, žbunja, dima, galame, i veš se suši – naređane su zapuštene zgrade u kojima su nekad bile smeštene postrealističke manufakture. Dobrostojeća zdanja, poluprivatna, a ostavljena kao državna, tiha, koja nikome ne smetaju; deca iz kraja imaju celu kuću da se u njoj igraju. U tim napuštenim zakrovljenim odajama, na daskama ogrezlim u plesan, oni malo stariji, osamivši se, decu i prave.
Ulica Gospodara Vučića - nazvana po gospodaru Tomi Vučiću-Perišiću (1787/88-1859), bogatom a nepokornom buntovniku, vođi srpskih ustavobranitelja, istaknutoj figuri Prvog i Drugog srpskog ustanka, valjda jedinom Srbinu koji je umeo da pobrka lončiće i Obrenovićima i Karađorđevićima - na svom ćor-izvoru beleži zavidan natalitet.
Nastupaju prizori neumrle važnosti: doterana, prvo nižegrađanska, a potom domaćinska, zdanja sa istorijom. Kućice, kao da su ih neka davna deca od titanskog, neustrašivog peska napravila; trošna likovnost u dubini, dvorištanca zarasla u čudovišnu, holivudsku puzavicu. Finiji, podozriv svet.
Taj deo ulice možda je i najlepši. Dostojanstveno sivilo, visoko drveće, prostrana, konveksna džada, dvosmerna, ali bez linije razgraničenja po sredini, budući da automobili, sem stanarskih, retko zalaze u ovaj kraj, odbijeni izvesnošću bankine koja nemušto praskozorje Vučićeve omeđava spram goletnog trotoara na početku Ustaničke. Prolaze mahom pešaci, koji se uvek zbune na uzbrdici/nizbrdici, jer - kad razmišljaš o ovom delu ulice - sve je nekako pamtiš kao ravnu. A ona to uopšte nije.
Sledi kraj u kojem ti se udovi razmašu uprkos preuskom trotoaru. To bar parče ja najviše volim - od Maksima Gorkog do Kruševačke. Možda zbog jablanova, istina debeljušnih nekako, uštrojenih. U tom je delu Gospodara Vučića zaista ravna, ili skoro ravna, u diskretnijoj senci, vazda odevena u svež, kao nov asfalt (možda je to komadić Beograda s najvećom prosečnom količinom padavina po metru kvadratnom), premda pukotine niču kao gljive - posle M. Gorkog, dakle, pa ka zavijutku pre Đerdapske, pored Crkve svete Trojice (levo) i dva tajnovita ispusta (desno) u uličice „u G“, tzv. skakačke ili konjičke sokake (Nikole Sovilja plus Garibaldijeva, odnosno Vlaha Bukovca plus Davida Pajića), jedan od specijaliteta Lekinog, tj. Pašinog brda, gde avlijaner ume da prene prolaznika, pa i dan da mu zagorča, kao uostalom i surevnjivi pogledi iznenađenih stanara, nesviklih na ljubopitljivo prolazništvo.
Da, to je onaj komad puta pre nego što se stupi na novi pravac, uvek zasut šoderom, geometrisan mešalicama za malter, tamo, ka Ulici Kruševačkoj, sabiralištu pridošlicâ koji nisu samo nova, starija ideja, nego i žitelji duhovnog jezgra cele ove životinje, grada; to su oni koji su došli podstaknuti pretežno ekonomskim, a ne prevashodno oružničkim pobudama. Na ovom mestu, odmah iza ugla s već pomenutom Đerdapskom (tu je u Vučićevoj montirano jedno od onih raskrsničkih ogledala, u kojima svaki čovek izgleda važan i poseban kad se ugleda ili kad ga ugledaju) doskora se nalazila poslednja od dve tkačke radnje u prestonici - i druga je u Gospodara Vučića, malo dalje.
Tad se Vučićeva ratosilja dobrog dela lepote koju sobom nosi, darežljivo je izlivši udesno, pa još uzbrdo, kao ktitor koji se propinje, u Kruševačku - koja će lepa biti samo dok se ne domogne Crkve Preobraženja Gospodnjeg i okretnice dvadesetdvojke, pa olako straćiti svu draž survavajući se, kroz koprenu smoga, ka Dušanovačkoj pošti.
(Nastaviće se)
Bonus video:
