Umjesto da ovih dana braniči pogubne ekonomske politike naše zemlje priznaju grešku, podnesu odgovornost ili makar zaćute, vidimo da oni i dalje, čak i nakon svega, brane neodbranjivo, savjetuju nadležne ili čak napadaju one čija su se razmišljanja pokazala ispravnim.
Koliko puta smo ih pozivali da zaustave poguban koncept “prodaj, pozajmi, potroši”? Koliko puta smo ih upozoravali da je nekontrolisano zaduživanje omča o vratu, koja prijeti da nas uguši?
Koliko puta smo tražili da zaustave uvozničke lobije, razvijaju proizvodnju, štite poljoprivredu, diverzifikuju ponudu, oslanjajući se na više djelatnosti i sektora, a ne samo na jednu granu, i to takođe pogrešno postavljenu? Koliko puta smo ih dobronamjerno upozoravali da ne varaju javnost statističkim podacima o ekonomskom rastu i ekonomskom tigru, jer nam zaduženje raste mnogo više od BDP-a, jer nam inflacija raste više od plata i penzija, jer je kupovna moć odraz životnog standarda? Međutim, sve je bilo uzalud. Privatizacija se pretvorila u pljačku imovine i gašenje preduzeća. Zaduženje je raslo rapidno, pa smo došli do tačke ključanja. Više smo samo za kamate dali u poslednjih desetak godina, nego što smo ukupno bili dužni prije desetak godina. U ovogodišnjem budžetu praktično svaki četvrti euro nam ide na dugove, a samo su kamate preko 100 miliona. Domaća poljoprivreda je planski uništavana, uvoznički lobiji nagrađivani, realna ekonomija ponižena. Bitno je da smo lideri u regionu. Lideri da, ali po visini duga i ubjedljivoj najnižoj pokrivenosti uvoza izvozom. Lideri po lošem. Lideri po nedomaćinskom. Lideri obmanama. Stigla je tako i korona. Stigla je, kao što brojne velike nedaće tokom života izazovu pojedinca, preduzeće, sportski klub, svakog činioca društva. Krize i udari su nešto što svaki domaćin očekuje. Nešto za šta se svako sprema. Pa koliko smo puta od naših starih čuli: “To se tu čuva za ne daj Bože”. Domaćin se trudi da smanji dugove ili da ih eliminiše, da ima rezervu za vanredne situacije, da racionalno djeluje, da bude spreman. Sve suprotno tome je ekonomska logika naše Vlade. I onda se čudimo što nas je korona iznenadila. Da nijesmo ovako zaduženi, da imamo rezerve, da imamo razvijenu proizvodnju, da nemamo ovakvu uvoznu zavisnost, sve bi bilo drugačije, lakše i bolje. Zato ne treba da nas čudi što se svaki dan pitamo: "A gdje su nam ekonomski respiratori?" Da smo zaduženi makar na nivou zemalja regiona, i put do novih kredita, i njihov obuhvat i cijena, ali i dugoročna održivost, bili bi daleko lakši, povoljniji i jednostavniji. Da nam je uvozna zavisnost na nivou zemalja regiona, ili na primjer raznovrsnost i snaga domaće proizvodnje, jasno je da bismo bili daleko sigurniji, nezavisniji i spokojniji. Međutim, sve je suprotno i zato ne treba da čudi što je naša Vlada daleko iza zemalja regiona, a da ne govorimo šire, kada su u pitanju ekonomske mjere u saniranju krize. Vidimo ovih dana ekonomske braniče Vlade koji kažu da je populizam što Japan, ili neke zemlje Evrope i regiona, daju hitnu solidnu pomoć svakom domaćinstvu. Populizam je kad možete da pomognete svima, kad sve činite jednakim, kad nikog ne činite zavisnim, posebno u izbornoj godini, populizam je kad građani sav taj novac ponovo upumpaju u sistem, pa se ostvare multiplikativni efekti. To je, po njima, populistički, a sa druge strane je patriotski kad ćutite o pljačkaškoj privatizaciji, nekontrolisanom zaduženju, rasprodaji obale, uništavanju industrije, ubijanju proizvodnje. Kad ćutite o prevarnom moratorijumu na kredite, kontroverznim kreditima IRF-a, skandaloznom ponašanju EPCG-a, zaboravljenim ljudima koji su radili na crno, mimo svoje volje, i mnogim drugima koji su ugroženi. Patriotski je kad kažete da će po 50 eura dobiti 9% penzionera, ili svega 8 od 35 hiljada zvanično nezaposlenih. Patriotski je kad kažete da će država za zaposlene koji ne mogu da rade zbog mjera države, obezbijediti platu od 155, odnosno 111 eura, a ne njihovu stvarnu zaradu. Patriotski je kad se glavna borba u zemlji vodi o tome hoće li plata biti 155 ili 222 eura, pa onda slavodobitno saopštimo da će ipak biti 222 eura. Bravo. Samo izađite i objasnite ljudima kako da prežive od 222 eura? Čusmo prije neki dan od nadležnih da je to moguće, pa građani jedva čekaju da čuju formulu: kako da plate stanarinu, najskuplju struju, komunalije, a da ne govorimo o namirnicama i drugim nužnim potrebama odraslih i djece? Dajte formulu, patriote, spasioci, braniči države, a u stvari braniči svog džepa i imetka. Naša Crna Gora vam je dokaz da je sve do ljudi na mjestima odlučivanja. Sve nam je dato što nije bilo do ljudi. Geografski položaj, more, jezera, rijeke, hidro potencijali, broj sunčanih dana, kvalitet zemljištva, bogatstvo šuma i mnogo čega drugog. Nama daleko više nego bilo kom drugom u okruženju. I opet lideri po lošem. Šta je izostalo? Izostao je ljudski resurs, odnosno pravi ljudi na mjestima odlučivanja. Trebaju nam domaćini. Treba nam istinski patriotizam. Trebaju nam heroji koji, gle čuda, treba samo da rade za platu i ništa mimo plate. Tada ćemo lakše dočekati bilo koju krizu. Tada će uvijek biti spreman odgovor na pitanje: A gdje su nam ekonomski respiratori?
Autor je predsjednik i poslanik Demokrata
Bonus video:
