Bivši američki predsednik Abraham Linkoln ostavio je u amanet svojim naslednicima upozorenje: “Ne obećavajte ono što ne možete da ispunite da ne biste morali da radite ono što se ne sme”. Srbijanski lideri, uključujući i poslednjeg Vučića, tradicionalno obećavaju ono što ne mogu da ispune i zato rade ono što ne smeju. Spoljna politika Beograda je već tri decenije šizofrena, megalomanska i samopovređujuća. Male zemlje ne mogu sebi da priušte luksuz da budu neprincipijelne i da sede na dve a kamoli na četiri i pet stolica, pogotovo ako hoće da budu “neutralne”. Na kraju kada ta politika bude prozrena, cenu plaća država: vi možete da varate nekoga sve vreme, kao što možete da varate sve neko vreme, ali ne možete da sve varate sve vreme.
Iza dokumenta koji su Srbija i Kosovo potpisali prošlog petka u Vašingtonu stoje Džared Kušner, zet predsednika SAD Donalda Trampa, i Muhamed ben Zajid el Nahjan, princ i prestolonaslednik Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE). Uloga Srbije i predsednika A. Vučića je samo jedan maleni deo bliskoistočnog geopolitičkog pazla koji kreiraju tri velika poslovna i kućna prijatelja: Kušner, Ben Zajid i budući kralj Saudijske Arabije, Muhamed ibn Salman. Moglo bi se reći da je u igrokazu u Beloj kući, zvanični Beograd bio ono što bi Vladimir Iljič Lenjin definisao “korisnim idiotom”, odnosno Srbija je bila sredstvo za realizaciju drugih ciljeva.
Srbijanski predsednik se našao u igri mnogo većoj od njega, u kojoj nije mogao ništa da dobije, već samo da izgubi i ono malo kredibiliteta što mu je ostalo u međunarodnim odnosima. Istina, Vučić će moći da se hvali da je jedini srpski lider, uz Zorana Đinđića, koji je imao priliku da razgovara sa američkim predsednikom u Ovalnoj sobi Bele kuće. Druga eventualna korist, za isključivo unutrašnju upotrebu, mogao je da bude spin da je odoleo pritiscima da prizna Kosovo, ali je ona propala zbog demantija Ričarda Grenela. Nije Vučić ni prvi, a neće biti ni poslednji srbijanski vođa koji će upotrebljavati Kosovo za ličnu promociju i pričati kako ga neko pritiska da prizna nezavisnost Prištine, čeka nas još dugačak niz njegovih naslednika.
Zašto je Vučić pristao na predstavu u Beloj kući u kojoj su svi nešto zaradili osim Srbije i njega samog? Američki predsednik Donald Tramp je u izbornoj kampanji prišio sebi još jedan uspeh i to u oblasti u kojoj je njegov učinak poprilično deficitaran: međunarodnoj politici. Uz to, The Donald je učvrstio podršku jevrejskog lobija u SAD u novembarskoj trci za reizbor u Belu kuću. Kosovo je dobilo priznanje Izraela i moratorijum na kampanju Beograda o “otpriznavanju” Prištine.
Ričard Grenel, deklarisani pripadnik gej populacije, isposlovao je da se čelnici dva izrazito homofobna društva, kao što su srbijansko i albansko, obavežu da će popraviti položaj seksualnih manjina. Državni sekretar Majk Pompeo, predvodnik antikineskog dela američkog establišmenta, može da se okiti članom koji isključuje kineske operatere iz trke za izgradnju mreže 5G. Džared Kušner trlja ruke jer je uknjižio još jedan poen u realizaciji njegove bliskoistočne agende: Izrael je dobio još jedno priznanje od jedne većinske muslimanske zemlje a još jedna država će premestiti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim.
I tu dolazimo do trougla Vučić - Ben Zajid - Kušner koji otkriva logiku poteza predsednika Srbije. Prestolonaslednik trona UAE se smatra jednim od najvažnijih i najuticajnijih političkih igrača u Persijskom zalivu, toliko moćnom da čak isposluje i otkaz američkom državnom sekretaru Reksu Tilersonu u zimu 2018. Ben Zajid, zvani MBZ, nije samo prijatelj i mentor naslednika trona u Rijadu Muhameda ibn Salmana, poznatog kao MBS, poslovni partner i intimus Trampovog zeta Kušnera, već je i u odličnim odnosima sa predsednikom Srbije Vučićem. Nije tajna da su biznismeni iz Abu Dabija među velikim investitorima nekoliko kapitalnih projekata u Srbiji, kao i da šeik MBZ i predsednik Vučić smatraju jedan drugog prisnim prijateljem.
Ništa ne deluje tako kohezivno za jedno savezništvo kao postojanje jednog zajedničkog neprijatelja a kamoli tri. Sve je počelo potpisivanjem, na insistiranje Baraka Obame, tzv. Nuklearnog sporazuma 5+1 sa Iranom, protiv koga su bili Izrael, Saudijska Arabija, UAE, Egipat i američki republikanci. Osim Irana, na listi zajedničkih neprijatelja pomenutih zemalja su se našli Turska i Katar. Turski predsednik Erdogan je glavni sponzor i zaštitnik Muslimanske braće dok im Katar pruža finansijsku i medijsku podršku, a da zauzvrat ne deluju u privatnoj državi Al Tanijevih. Panislamistički pokret koji je osnovao Hasan al Bana, pre gotovo sto godina, na crnoj je listi kako u Kairu, tako i u Rijadu, Abu Dabiju i Jerusalimu.
Izraelski premijer Benjamin Netanijahu je sa Trampovim zetom Kušnerom napravio strateški savez još tokom izborne kampanje Trampa za republikansku kandidaturu pre pet godina. Sledeći logiku neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, Trampova administracija je napravila neprincipijelnu koaliciju protiv druge, isto tako, neprincipijelne koalicije koja se formirala na Bliskom i Srednjem istoku. Na jednoj strani imamo SAD, Izrael, Saudijsku Arabiju, Egipat, UAE a na drugoj Tursku, Iran i Rusiju koja, istini za volju, igra svoju ambivalentnu igru (u Siriji i Libiji je na suprotnim stranama sa Turskom), ali Putin i Erdogan uvek pronađu način da ostanu jedan uz drugoga.
Iran je od islamske revolucije podjednako pretnja Izraelu koliko i sunitskim petromonarhijama, sa izuzetkom Katara sa kojima ima opskurne relacije. Teheran ne finansira samo Hezbolah i milicije u Siriji već je u poslednjih deset godina i glavni sponzor Hamasa u Gazi. S druge strane, težnje Erdogana da nametne Tursku kao lidera u sunitskom svetu i sebe kao novog kalifa izazivaju podozrenje u svim vilajetima nekadašnje Osmanske imperije.
Ključna misija Kušnera je da osigura bezbednost i budućnost Izraela i pronađe rešenje za Palestince. Trampov zet je, uz Netanijahovu podršku, krenuo zaobilaznim putem, izbegavajući direktne pregovore sa Palestincima. Kušner koristi svoja prijateljstva, poslovne odnose i pragmatizam u regionu da obezbedi priznanje Izraela od svih komšijskih država i da dovede Palestince pred svršen čin, odnosno da prihvate njegovo rešenje za Izrael i Palestinu, predstavljen početkom godine. Kušnerovi ključni saveznici u tom poslu su saudijski i emiratski prestolonaslednici MBS i MBZ. Koliko su njih dvojica važni za Trampovu administraciju pokazuje i zataškavanje ubistva Kašogija i smena Tilersona na čelu Stejt departmenta.
Nije slučajno da su samo par nedelja pre potpisivanja odvojenih dokumenata Srbije i Kosova u Vašingtonu, Izrael i UAE potpisali mirovni sporazum, uključujući i uspostavljanje avio linije koja preleće preko Saudijske Arabije. Muhamed ben Zajid , Netanjahu, El Sisi, Muhamed ibn Salman su svesni da je za realizaciju njihovog plana - neutralisanje Turske, redimenzioniranje Katara i pre svega podizanje zida oko Irana i uspostavljanje novog poretka u regionu - potreban reizbor Trampa na novembarskim izborima. Otuda potreba da se na svaki način pomogne njujorškom tajkunu da ostane u Beloj kući.
Dakle, predsednik Vučić je pomislio da bi i on u toj igri mogao da zaradi neki poen: privilegiju da razgovara sa američkim predsednikom u Beloj kući, da se oduži ili zaduži svog prijatelja Ben Zajida i da proda priču kako je stoički odbio da prizna Kosovo. Scenario bi možda i imao happy end da Grenel nije na društvenim mrežama rekao ono što svi iole informisani ljudi znaju: niko nije tražio od Beograda da prizna Prištinu. Ostaje nejasno da li Trampov izaslanik nije ispoštovao dogovor, ili je neko od srbijanskih zvaničnika požurio da se dodvori šefu.
Bonus video:
