Dugo godina je Angela Merkel bila „prva violina“ Evrope. I to niko nije dovodio u pitanje. Nakon što je Donald Tramp pobedio na izborima u SAD, nekoliko dnevnih listova na engleskom jeziku Merkelovu je nazvalo „liderkom slobodnog sveta“.
Ali to je važilo do pre nekoliko meseci. Nakon nemačkih parlamentarnih izbora održanih u septembru, Angela Merkel i njena Hrišćansko-demokratska unija (CDU) morali su da prihvate činjenicu da su izgubili veliki broj glasova. Merkelovoj još nije pošlo za rukom da formira novu vladu.
Na drugoj strani je Emanuel Makron, nova zvezda na političkom nebu. Mladi, harizmatični Makron iz predsedničkih izbora izašao je kao pobednik. Protivnik mu je bila desno-populistička kandidatkinja Marin Lepen. Osim toga pošlo mu je za rukom da, uprkos velikom otporu, reformiše francusko tržište rada. Ostali deo posla odradili su dobri ekonomski podaci. Prvobitno loša popularnost sada je u porastu. U anketi sprovedenoj u decembru povodom Makronovog 40. rođendana većina Francuza ocenila je da je on „dobar predsednik“. Čini se da je Francuska, zemlja koja je dugo vremena sumnjala u sebe, sa Makronom postala samouverenija.
Samouvjereno sa mladima
Pošto na unutrašnjopolitičkom planu ima podršku, Makron samouvereno vlada i na međunarodnoj pozornici: sjajna večera sa Trampom na Ajfelovoj kuli i prijem ruskog predsednika Vladimira Putina u Jelisejskoj palati, međunarodna konferencija o klimi, inicijativa za politiku prema Africi, a sada i poseta turskog predsednika Erdogana. „On je ponovo igra tradicionalno jaku ulogu francuske diplomatije, one koja se angažuje širom sveta i polazi od toga da je događaji u svetu pogađaju i da Francuska u njima mora da učestvuje“ – tako Makronovu novu spoljnopolitičku liniju opisuje Štefan Zajdendorf, zamenik direktora Nemačko-francuskog instituta u Ludvigsburgu. Makron pri tom ne zaboravlja da „dobija na značaju samo ako nastupa kao Evropljanin“.
Međutim, Makron se istovremeno delimično – i to prilično jasno – udaljava od svoje evropske „partnerke iz snova“ – Angele Merkel. Recimo kada je reč o Erdoganu. Dok se Merkelova u septembru u predizbornoj kampanji zalagala za prekid pristupnih pregovora Evropske unije sa Ankarom zbog kršenja ljudskih prava, Makron ocenjuje da je Turska „partner koji neophodan“. Trenutno je teško zamisliti da bi Erdogan mogao da u skorije vreme poseti Berlin.
Merkelova i Makron razlikuju se i kada je reč o odnosu prema teškim partnerima: Merkelova sa Trampom, Putinom i Erdoganom uvek traži mogućnost za razgovor. U tim razgovorima je korektna, ali se u protokolima nakon razgovora može uočiti koliko je velika distanca između njih. S druge strane, Makron pokušava da impresionira velikim stvarima. Njegovo rukovanje s Trampom skoro da je preraslo u mali skandal – Makron jednostavno nije puštao Trampovu ruku. To se inače dogodilo nakon toga je Makron od Trampa zatražio da „Učini da planeta ponovo bude velika“ (Make the planet great again).
Samostalna uloga je uvijek bila loša za Evropu
Američki magazin „Tajm“, koji je Merkelovu nedavno nazvao „Gospođa Evropa“, Makrona sada naziva „sledećim liderom Evrope“. Štefan Zajdendorf međutim smatra da je loše ako se jedna osoba ili država u Evropi stavljaju na prvo mesto. „Uvek postoji opasnost da neku zemlju EU, ako ona mora da preuzme vodeću ulogu, druge članice tada nerado ili nikako ne slede i da tada zastupaju nacionalne interese, a ne interese evropske politike“. Zbog toga on savetuje Merkelovoj i Makronu da samo zajedno preuzmu takvu ulogu.
Makron, prema njegovim sopstvenim navodima, takvoj solo ulozi uopšte ne teži. Uostalom, on i jeste izjavio da želi da obnovi Evropu zajedno sa Nemačkom. Međutim, odgovor na taj poziv o reformi evropske politike on još uvek čeka. Maron inače, želi između ostalog i da uvede funkciju evropskog ministra finansija i zajednički budžet za evrozonu.
Merkelova jeste u principu otvorena za saradnju i nove ideje, iako među njenim Demohrišćanima (CDU/CSU) vlada velika uzdržanost. Zamenica predsednice CDU Julija Klekner nedavno je rekla šta misli da je pravi razlog Makronovih inicijativa: „Mi smo protiv zajedničkog preuzimanja dugova drugih država. To dugujemo našim poreskim obveznicima“.
Kler Demesme, ekspertkinja za Francusku iz Nemačkog društva za spoljnu politiku, tvrdi da je „u Nemačkoj široko rasprostranjeno osećanje – i to ne samo kod CDU/CSU ili kod Liberala (FDP) – da Nemačka mora da plaća za Francusku.“ Međutim, takva pitanja za sada se uopšte ne postavljaju. Sve dok Merkelova ne formira novu vladu, ona Makronu ne može ništa da obeća, niti da mu prepusti diplomatsku pozornicu.
Bonus video:
